Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Zorice Bulajić i Irene Vuković, članova veća, u parnici tužioca AA, čije je boravište u ..., čiji punomoćnik Dragan Pašić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo unutrašnjih poslova, koju zastupa Državno pravobranilaštvo iz Beograda, radi utvrđenja, vraćanja na rad i isplatu, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 5165/23 od 31.01.2024. godine, u sednici održanoj 18.06.2025. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 5165/23 od 31.01.2024. godine i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3577/13 od 29.06.2023. godine u delu koji se odnosi na utvrđenje prestanka radnog odnosa, vraćanje na rad, isplatu plata i uplatu doprinosa za period od 01.11.2007. godine do 30.11.2009. godine, kao i troškove parničnog postupka, pa se predmet u tom delu vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3577/13 od 29.06.2023. godine stavom prvim izreke, odbijen je prigovor stvarne nenadležnosti suda. Stavom drugim izreke, dozvoljeno je preinačenje tužbe iz podneska tužioca od 12.10.2016. godine. Stavom trećim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da mu je nezakonito prestao radni odnos kod tužene. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužioca vrati na rad. Stavom petim izreke, obavezana je tužena da tužiocu isplati zaostale zarade sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom za period od 01.11.2007. do 30.11.2009. godine u pojedinačnim novčanim iznosima, kao u sadržini tog stava. Stavom šestim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu isplati sve zaostale zarade sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom za period od 01.11.1999. godine do 31.07.2007. godine u pojedinačnim novčanim iznosima kao u sadržini tog stava. Stavom sedmim izreke, obavezana je tužena da za tužioca uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje na iznose iz stava petog izreke za period od 01.11.2007. godine do 30.11.2009. godine. Stavom osmim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.152.650,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 5165/23 od 31.01.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom, drugom, trećem, četvrom, petom, sedmom i osmom izreke. Stavom drugim izreke odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu koji se odnosi na utvrđenje prestanka radnog odnosa, vraćanje na rad, isplatu plata i uplatu doprinosa, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju, zahtevajući naknadu za troškove njenog sastava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11…18/20) i utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene kao policijski službenik PS Priština, Kosovo Polje, Stanica za bezbednost železničkog saobraćaj. Zbog ratnih dejstava tužilac je juna 1999. godine izbegao sa KiM i preselio se u Bosnu. Vratio se u Kosovo Polje radi pribavljanja ličnih dokumenata, među kojima i dokumenta o svom radnopravnom statusu i tada je uhapšen. Nakon puštanja vratio se u Kosovo Polje gde je ponovo uhapšen i sproveden van Kosova Polja. Napustio je KiM jer su ga tako savetovali, a nakon toga nastavio je da živi u Bosni. Tužilac je 29.06.2004, godine podneo zahtev za ponovni prijem u radni odnos kod tužene. Punomoćnik tužioca je 2010. godine dobio obaveštenje da je tužiocu prestao radni odnos kod tužene zbog izostanka sa posla 5 dana – neopravdanog odsustva. Tužilac nije dobio rešenje o prestanku radnog odnosa. Tužena do zaključenja glavne rasprave nije dostavila dokaz – rešenje o prestanku radnog odnosa tužioca, niti dokaz da je tužioca odjavila sa obaveznog socijalnog osiguranja. Izveden je dokaz veštečenjem od strane sudskog veštaka ekonomsko- finansijske struke na okolnost izgubljene zarade tužioca za utuženi period, kao i visine neuplaćenih doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su usvojili tužbene zahteve tužioca s pozivom na odredbe člana 113. stav 2. Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“ broj 55/96...43/01), člana 164. i člana 191. Zakona o radu, člana 2. i 51. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje i člana 154. i 155. Zakona o obligacionim odnosima. Tužiocu nije mogao da prestane radni odnos bez rešenja o prestanku radnog odnosa u pisanom obliku, koje je sadržalo obrazloženje i pouku o pravom leku, pri čemu se tužilac obraćao tuženoj, i pismeno i usmeno, u vezi radno - pravnog statusa. Stoga je tužiocu nezakonito prestao radni odnos. Tužena je obavezana da tužioca vrati na rad jer je posledica nezakonitog prestanka radnog odnosa reintegracija u radni odnos. Tužiocu pripada i naknada štete zbog neisplaćene plate za period od novembra 2007. godine do novembra 2009. godine koja bi mu bila isplaćena da je radio kod tužene, kao i doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje na ove iznose.

Prema oceni Vrhovnog suda, zaključak nižestepenih sudova da je tužiocu nezakonito prestao radni odnos, te da mu stoga i pripada pravo na vraćanje na rad i na neisplaćene plate i uplatu doprinosa, za sada se ne može prihvatiti kao pravilan, jer je zbog pogrešne primene materijalnog prava, činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

Predmet tužbenog zahteva o kome je odlučeno nižestepenim odlukama je zaštita prava iz radnog odnosa, pa se na osnovanost takvog zahteva primenjuju odredbe posebnog zakona – zakona koji reguliše radne odnose, što je u konkretnom slučaju Zakon o radu („Sl.glasnik RS“ broj 24/05...32/13), koji je bio na snazi u spornom periodu. Odredbom člana 195. Zakona o radu propisano je da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno prestavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom. Stavom 2. je predviđeno da je rok za pokretanje spora 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava. Rok iz člana 195. Zakona o radu, za podnošenje tužbe za zaštitu prava iz radnog odnosa je prekluzivan - materijalnopravni rok, što znači da se propuštanjem ovog roka gubi pravo na sudsku zaštitu.

Međutim, nižestepeni sudovi prilikom donošenja odluke nisu primenili citiranu materijalno pravnu odredbu zakona, pa samim tim nisu ispitali navode tužene kojima je ukazivala da je tužilac prekludiran u ostvarivanju svojih prava imajući u vidu dan podnošenja tužbe za utvrđenje nezakonitog prestanka radnog odnosa (preinačenje tužbe podneskom od 12.10.2016. godine), našta osnovano ukazuje revizija. Ovo imajući u vidu utvrđene činjenice da je tužilac 1999. godine napustio Kosovo i Metohiju, da se obraćao tuženoj u vezi radnog odnosa tokom 2004. godine, da je u novembru 2010. godine obavešten da mu je prestao radni odnos, koje su od značaja za primenu odredbe člana 195. Zakona o radu, s obzirom da je relevantan momenat saznanja za povredu prava od kada se i računa rok za podnošenje tužbe.

Kod izloženog, a kako nižestepeni sudovi nisu utvrdili kada je tužilac saznao za povredu prava i s tim u vezi da li je izgubio pravo na podnošenje tužbe za utvrđenje nezakonitog prestanka radnog odnosa, odnosno relevantno činjenično stanje, nižestepene odluke su morale biti ukinute kako u delu koji se odnosi na utvrđenje nezakonitog prestanka radnog odnosa, tako i u delu koji se odnosi na zahteve za vraćanje na rad, isplatu plata i uplatu doprinosa za sporni period, s obzirom da njihova sudbina zavisi od predmetnog zahteva za utvrđenje.

Ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka jer ista zavisi od konačnog ishoda parnice.

U ponovnom postupku, nižestepeni sudovi će imajući u vidu izložene primedbe Vrhovnog suda iskazane u ovom rešenju, utvrditi činjenično stanje i pravilnom primenom materijalnog prava doneti novu na zakonu zasnovanu odluku o zahtevima tužioca.

Iz iznetih razloga, odlučeno je kao u izreci rešenja, na osnovu člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković