Protiv drugostepene presude, u delu u kojem nije uspeo u sporu, tuženi je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog svih zakonom propisanih razloga, sa pozivom na odredbu čl. 403. Zakona o parničnom postupku. Predložio je da Vrhovni sud preinači nižestepene presude i odbije tužbeni zahtev u celosti.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama revizijskih razloga propisanih odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/11..10/23 – dr. zakon) Vrhovni sud je odlučio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani revizijski navodi tuženog kojima se ukazuje da je drugostepena odluka doneta uz pogrešnu ocenu izvedenih dokaza u spisima, odnosno da je takva odluka doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, a u vezi sa članom 8. Zakona o parničnom postupku. Naprotiv, pobijana odluka zasnovana je na činjeničnom stanju, koje je utvrđeno ocenom dokaza izvršenom od strane prvostepenog suda koji je i sprovodio dokazni postupak. Stoga ni navodi revidenta kojima se ukazuje za potrebom dopunskog veštačenja, ne predstavljaju dozvoljen revizijski razlog, jer bitne povrede na koje se ukazuje nisu mogle biti učinjene u postupku pred drugostepenim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac, kao izvođač i tuženi, kao naručilac, bili su u ugovornom odnosu po osnovu Ugovora broj XVIII-06-4011-23 od 16.03.2015. godine, čiji je predmet bio izvođenje radova na izgradnji druge faze sekundarne mreže (II, III i IV etapa) sistema za navodnjavanje poljoprivrednog zemljišta u gradskoj opštini Grocka. Ugovorom je bio predviđen rok za završetak radova od 8 meseci od dana uvođenja u posao uz ugovaranje da je rok bitan elemenat ugovora. Na osnovu Aneksa 1 tog ugovora od 06.01.2016. godine, kojim su ugovoreni viškovi radova i Aneksa 2 od 18.02.2016. godine, kojim je konstatovana potreba za izvođenjem nepredviđenih radova, te produženje roka na 11 meseci od dana uvođenja u posao, rok za izvođenje radova je bio 19.05.2016. godine. Dopisom od 23.05.2016. godine tuženi je obavestio prvotužioca da je ugovor raskinut po samom zakonu. Do raskida ugovora je došlo istekom fiksnog roka, a u toku prvostepenog postupka utvrđeno je da glavni projekat za izvođenje radova na izgradnji druge faze sekundarne mreže (II, III i IV etapa) sistema za navodnjavanje poljoprivrednog zemljišta u Grockoj, najpre, nije sadržao sve elemente koji su potrebni za obeležavanje trase cevovoda, te da su takvi nedostaci doveli do potrebe za nepredviđenim radovima koji nisu bili obuhvaćeni ponudom i premerom radova u glavnom projektu. Do raskida ugovora izvođaču nije dostavljena kompletna tehnička dokumentacija, jer nije postojala saglasnost na tehničke uslove izvođenja radova na raskopavanju puta i ponovnom vraćanju u pređašnje stanje. Prilikom izvođenja radova postojala su odstupanja od projekta koja su bila manja i odobrena od strane nadzornog organa, te uslovljena terenom na kojem su izvođeni radovi. Tužioci su, kao izvođači, nabavili potreban materijal za ugradnju i isti je raspoređen na lice mesta trasom kojom je trebalo da ide cevovod. Raskidom ugovora nabavljeni materijal je ostao na licu mesta. Iz nalaza i mišljenja sudskih veštaka utvrđeno je da je vrednost nabavljenog, a neugrađenog materijala, po osnovu zaključenog ugovora i aneksa, prihvaćenog od strane nadzornog organa 25.069.778,62 dinara, a da nadzorni organ i projektant nisu prihvatili nabavljene vazdušne ventile za podzemno bezšahtno polaganje u ukupnoj vrednosti od 3.276.041,86 dinara, jer ne zadovoljavaju standarde koji su prihvaćeni u projektu. Vrednost neplaćenih, a izvedenih radova po osnovu zaključenog ugovora i aneksa 1, koji su evidentirani i potpisani od strane nadzornog organa u građevinskoj knjizi, je 4.887.519,82 dinara. Radovi, čiju isplatu tužioci potražuju po trećoj privremenoj situaciji, u iznosu od 1.579.074,39 dinara nisu dokazani jer sudski veštaci nisu mogli u postupku veštačenja da utvrde da su izvedeni. Izlaskom na lice mesta utvrđeno je postojanje nedostataka u pogledu neplaćenih radova, ali i da su nedostaci takvi da su mogli biti otklonjeni u daljem izvođenju radova. Takođe je utvrđeno da je ugrađena oprema počela da rđa zbog proteka vremena, neupotrebe i održavanja. Zaključeni ugovor od 16.03.2015. godine nije izvršen u naknadnom roku shodno Aneksu 2 od 18.02.2016. godine. Osnovni uzrok nemogućnosti da se ugovor izvrši u roku, kao i uzrok raskida je postojanje više nedostataka u glavnom projektu, čija izrada je bila obaveza naručioca, ovde tuženog. U toku postupka je utvrđeno da su određeni nedostaci glavnog projekta otklonjeni njegovom dopunom, ali je ostao nerešen problem izvođenja dela radova uz javne saobraćajnice i državni put, budući da je to za posledicu imalo nepredviđene radove u cilju vraćanja terena uz te saobraćajnice u prvobitno stanje. Tuženi je postupak javne nabavke za nepredviđene radove po predmetnom ugovoru prekinuo zbog činjenice da je ponuda izvođača ocenjena kao neprihvatljiva.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je krivica za raskid ugovora na strani tuženog, kao naručioca i da tužiocima, kao izvođačima i ugovornoj strani iz ugovora koji je raskinut, pripada pravo na naknadu štete, u skladu sa čl. 132. st.1. ZOO. Navedeno iz razloga što je glavni projekat imao nedostatke, zbog čega su tužioci kao izvođači kasnili sa početkom izvođenja radova po ugovoru, nakon što su izvršili uvid u glavni projekat i istakli primedbe i nedostatke koje sadrži isti, te je otklanjanje tih nedostataka bilo na strani naručioca. U toku realizacije ugovora naručilac nedostatke nije otklonio zbog čega se javila potreba za nepredviđenim radovima, kojima bi se nedostaci u projektu otklonili. Ponudu tužilaca za izvođenje nepredviđenih radova tuženi nije prihvatio što je dovelo do raskida ugovora istekom roka. Stoga, prema stanovištu prvostepenog suda, tužiocima pripada pravo na naknadu štete na ime vrednosti poručenog materijala za realizaciju zaključenog ugovora, kao i za neplaćene izvedene radove koji su overeni od strane nadzornog organa. Saglasno iznetom, prvostepeni sud je na osnovu čl. 132. st. 1. i čl. 262. st. 2. ZOO obavezao tuženog na isplatu iznosa od 29.957.298,44 dinara tužiocima pri tome vodeći računa da se navedeni iznos odnosi na predvidivu štetu u smislu odredbe čl. 266. st. 1. ZOO jer se radi o šteti u vrednosti opreme i radova koji su bili predviđeni ugovorom i aneksom zaključenim između parničnih stranaka. Tužiocima je u smislu čl. 277. st. 1. i čl. 186. ZOO na navedeni iznos dosuđena zakonska zatezna kamata od 20.05.2016. godine, do isplate, budući da je pre navedenog datuma sporna oprema nabavljena i da su neplaćeni radovi izvedeni pre izjave tuženog da je ugovor raskinut 19.05.2016. godine.

Drugostepeni sud je u potpunosti prihvatio obrazloženje prvostepenog suda u smislu čl. 396. st. 2. Zakona o parničnom postupku i potvrdio prvostepenu presudu.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilnom primenom materijalnog prava su nižestepeni sudovi usvojili tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 29.957.298,44 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 20.05.2016. godine, do isplate.

Odredbom člana 125. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da kad ispunjenje obaveze u određenom roku predstavlja bitan sastojak ugovora, pa dužnik ne ispuni obavezu u tom roku, ugovor se raskida po samom zakonu.

Saglasno članu 132. st. 1. ZOO raskidom ugovora obe strane su oslobođene svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete.

Prema odredbi člana 262. stav 2. istog zakona kad dužnik ne ispuni obavezu ili zadocni sa njenim ispunjenjem, poverilac ima pravo zahtevati i naknadu štete koju je usled toga pretrpeo.

Poverilac ima pravo na naknadu obične štete i izmakle koristi, koju je dužnik u vreme zaključenja ugovora morao predvideti kao moguće posledice povrede ugovora, a s obzirom na činjenice koje su mu tada bile poznate ili morale biti poznate, saglasno članu 266. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Uzimajući u obzir prirodu potraživanja na koje se odnosi predmet tužbenog zahteva proizlazi da se radi o naknadi štete koju tužilac potražuje od tuženog zbog neispunjenja ugovornih obaveza, saglasno čl. 262. st. 2. ZOO. Odgovornost ugovorne strane koja nije bila verna ugovoru odnosi se na štetu koju je dužnik u vreme zaključenja morao predvideti kao moguće posledice povrede ugovora, a s obzirom na činjenice koje su mu tada bile poznate ili morale biti poznate, prema čl. 266. st. 1. ZOO. Naime, ugovor od 16.03.2015. godine nije izvršen u predviđenom roku od 11 meseci, koji je konačno definisan Aneksom 2. ugovora od 16.03.2015. godine. Stoga, ugovor je saglasno čl. 17. st. 2. ugovora i čl. 125. stav 1. ZOO raskinut po samom zakonu. Razlog tome je postojanje više nedostataka u glavnom projektu, a čija izrada je bila na strani naručioca - tuženog. Prema činjeničnom utvrđenju, nije rešen problem izvođenja dela radova uz javne saobraćajnice i državni put, što je za posledicu imalo nepredviđene radove u cilju vraćanja terena uz te saobraćajnice u prvobitno stanje. Stoga, do neizvršenja ugovora u roku, a time i raskida ugovora, došlo je usled posledica koje su prouzrokovane nedostacima u projektu, za koji je po ugovoru odgovoran tuženi. Navedeno je dovelo do nastanka štete na strani tužilaca u vrednosti nabavljenog a neugrađenog materijala, koji je prihvaćen od strane nadzornog organa, te izvedenih radova, a neplaćenih radova.

Tuženi je u reviziji ukazivao na postojanje saglasnosti Sekretarijata za saobraćaj grada Beograda za posebnu organizaciju saobraćaja, ali navedeno nije od uticaja u konkretnom slučaju budući da postojanje saglasnosti za posebnu organizaciju saobraćaja nije u vezi sa nastalom spornom obavezom vraćanja terena uz saobraćajnice u prvobitno stanje, na koju se odnosi nastala potreba za nepredviđenim radovima.

Takođe, tuženi u reviziji ističe navode koje je isticao i u žalbi, a to je da nije uzet doprinos tužioca raskidu ugovora. Međutim, prema činjeničnom utvrđenju, doprinos tužilaca, kao izvođača, nije utvrđen budući da su isti postupali savesno i odgovorno. Opredeljena cena za nepredviđene radove, kako pravilno zaključuju i nižestepeni sudovi, nije od uticaja iz razloga koje su detaljno obrazložili nižestepeni sudovi.

Bez uticaja na drugačiju odluku su navodi tuženog da su radovi izvedeni nekvalitetno. Navedeno iz razloga što se radilo, u konkretnom slučaju, o radovima na izgradnji cevovoda koja nikada nije dovršena, usled propusta na strani tuženog, pa se stoga nije mogla ni ispitati funkcionalnost istog. Osim toga, iako su veštaci ukazali na određene nedostatke u izvedenim radovima, koje su utvrdili izlaskom na teren, navedeno nije od uticaja na naknadu štete u konkretnom slučaju, budući da bi nedostaci mogli biti otklonjeni daljim izvođenjem radova.

Sledom svega napred navedenog, pravilno su nižestepeni sudovi primenom čl. 132. stav 1. i 262. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima obavezali tuženog na isplatu iznosa od 29.957.298,44 dinara tužiocima, vodeći računa da se navedeni iznos odnosi na predvidivu štetu u smislu odredbe člana 266. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima jer se radi o šteti u vrednosti opreme i radova koji su bili predviđeni ugovorom i aneksom zaključenim između parničnih stranaka. Kod napred navedenog irelevantno je ukazivanje tuženog na to da tuženi nije dao nalog tužiocima da nabave kompletnu opremu.

Iz navedenih razloga, neosnovana je revizija tuženog, pa je Vrhovni sud primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković