Ocenjujući ispunjenost uslova za odlučivanje o reviziji na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 10/23), Vrhovni sud je našao da u ovoj vrsti spora ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse.

Pravnosnažnom presudom tužiocu je dosuđena naknada za pružene komunalne usluge-odvoženja i deponovanja smeća za poslovni prostor na adresi Jugoslovenska br. 2, Beograd, u iznosu od 1.140.149,46 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose navedene u izreci prvostepene presude i to za period nakon otvaranja stečaja nad tuženim. Prema činjenicama utvrđenim u ovoj parnici, u toku kontrole, zapisnički je utvrđeno da je tuženi koristio poslovni prostor na adresi Jugoslovenska br. 2, Beograd, u periodu od otvaranja stečajnog postupka (19.07.2018. godine) sve do obaveštenja tužioca da je došlo do promene korisnika poslovnog prostora (dopis od 20.12.2018. godine). Kod ovako utvrđenih činjenica, sudovi su odbili kao neosnovan prigovor nedostatka pasivne legitimacije, s obzirom da je nesporno utvrđeno da je tuženi koristio predmetni poslovni prostor u utuženom periodu kao i prigovor zastarelosti potraživanja, s obzirom da nije istekao rok iz člana 374. ZOO jer je najstarije potraživanje dospelo 15.08.2018. godine, a tužba podneta 08.08.2019. godine. Kako je tužilac pružio predmetnu komunalnu uslugu, sudovi su primenom odredbi člana 17. st. 1, člana 262. st. 1 i člana 277. stav 1 ZOO, te primenom člana 13. st. 7 Zakona o komunalnim delatnostima i člana 64, člana 104 i člana 136. Zakona o stečaju, usvojili tužbeni zahtev.

U opisanoj situaciji nema potrebe za razmatranje pravnog pitanja od opšteg interesa ili pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građana ili potrebe za novim tumačenjem prava. Tuženi u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu odredbe člana 94. Zakona o stečaju jer smatra da nije bilo osnova za pruženu uslugu niti osnova za izdavanje računa kod činjenice da stečajni upravnik nije dao izričitu izjavu da ostaje pri ugovoru. Kako pogrešna primena materijalnog prava sama po sebi nije dovoljan osnov da se o reviziji raspravlja kao o posebnoj, to nema uslova da se dozvoli posebna revizija. Odluke na koje se revident poziva ( Pž 6265/2016 od 17.08.2017, Pž 6939/2007 od 22.05.2008. godine i Pž 5354/2008 od 19.01.2009. godine), bez uticaja su, jer se ne tiču istog činjeničnog stanja.

Na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 10/23), odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija tuženog nije dozvoljena.

Tužilac je protiv tuženog podneo tužbu-predlog za izvršenje 08.08.2019. godine radi isplate duga. Vrednost predmeta spora iznosi 1.140.149,46 dinara.

Odredbom člana 487. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da u postupku u privrednim sporovima, sporovi male vrednosti su sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, koji ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Prema odredbi stava 3. istog člana, kao sporovi male vrednosti smatraju se i sporovi u kojim predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos, a vrednost predmeta spora koji je tužilac naveo u tužbi ne prelazi navedeni iznos. Odredbom člana 479. stav 6. istog zakona propisano je da u sporovima male vrednosti protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija.

U konkretnom slučaju radi se o privrednom sporu male vrednosti iz odredbe člana 487. Zakona o parničnom postupku, pa se zaključuje da izjavljena revizija tuženog shodno odredbi člana 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković