Protiv navedene pravnosnažne presude, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11 ... 10/23), pa je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Navodima revizije kojima se ukazuje da sudovi nisu pravilno cenili dokaze, da nisu prihvatili nalaz i mišljenje veštaka priložen uz tužbu, ukazivanje na nepravilnosti u pogledu pribavljanja potvrde banke o novčanim transakcijama te da su sudovi pogrešno primenili pravila o dokazivanju, u suštini se osporava pravilnost i potpunost utvrđenog činjeničnog stanja. Međutim, prema odredbi člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku, revizija se ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, pa se ovakvi navodi revizije ne mogu ispitivati u revizijskom postupku. Razlozi za ulaganje revizije restriktivni su i propisani odredbom člana 407. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 20.05.2002. godine je zaključen Ugovor o organizovanju deoničarskog društva sa ograničenom odgovornošću „Braća Molnar“ d.o.o. radi usaglašavanja sa Zakonom o preduzećima, i istim ugovorom je određeno da su osnivači društva AA, BB i VV, da je direktor društva BB, a da pored direktora društvo zastupa i AA, bez ograničenja.

Privredno društvo DOO Braća Molnar, ranije tuženi prvog reda, i drugotuženi su zaključili Ugovor o zajmu i zakupu od 15.11.2012. godine radi zajma iznosa od 100.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Zajmoprimac, „Braća Molnar“ DOO Selenča, se obavezao da će drugotuženom vratiti ovaj iznos u roku od 5 godina u deset jednakih rata počev od 01.06.2013. godine zaključno sa 01.12.2017. godine sa kamatom od 9% godišnje. Odredbom člana 4. ugovora je određeno da u slučaju docnje sa jednom ratom odmah dospevaju sve preostale neisplaćene rate i sva do tada pripadajuća kamata. Utvrđeno je da je dana 15.11.2012. godine direktor „Braća Molnar“ DOO dao pismenu izjavu kojom dozvoljava da se uknjiži hipoteka na nekretninama u vlasništvu „Braća Molnar“ DOO i to radi obezbeđenja potraživanja tuženog drugog reda u iznosu od 100.000,00 evra sa pripadajućom kamatom. Dana 15.11.2012. godine na račun „Braća Molnar“ DOO koji se vodio kod Komercijalne banke AD Beograd uplaćen je iznos od 11.256.310,00 dinara od strane tuženog drugog reda po osnovu pozajmice po Ugovoru 12200-01. Dana 03.04.2014. godine tuženi drugog reda je uputio dopis „Braći Molnar“ DOO u kome je naveo da je isti zapao u docnju sa ispunjenjem obaveza zbog čega je sav preostali dug dospeo na naplatu, a koji dug na dan 31.03.2014. godine sa kamatom iznosi 105.934,73 evra i pozvao ga da isti izmiri do 10.04.2014. godine, te da će u suprotnom pokrenuti postupak prinudnog namirenja na osnovu upisane hipoteke.

Utvrđeno je i da su dana 10.05.2013. godine „Braća Molnar“ DOO i drugotuženi zaključili ugovor o prodaji nepokretnosti uknjižene u Listu nepokretnosti broj .. KO ... parc. broj .. koja se sastoji od zemljišta pod zgradom-objekta broj 1 u potesu ... u površini od 03a 43m2 i zemljište uz zgradu u potesu ... u površini od 23a 34m2 sa pomoćnom zgradom, bez tereta po ceni od 60.000,00 EUR u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS. Između istih ugovornih strana je dana 05.09.2016. godine zaključen Ugovor o kupoprodaji, kojim je konstatuje da su ugovorne strane zaključile i Ugovor o zajmu i zakupu od 15.11.2012. godine na osnovu koga je na predmetnoj nekretnini upisano založno pravo po osnovu založne izjave broj Ov. 47232/12 od 15.11.2012. godine, te da je prodavac, „Braća Molnar“ DOO, na osnovu prethodno zaključenog ugovora dužnik, a kupac, „Agrogrnja“ DOO, poverilac iz prethodno zaključenog ugovora. Nepokretnost koja je predmet kupoprodaje i na kojoj postoji upisana hipoteka radi obezbeđenja hipotekarnog poverioca u iznosu od 100.000,00 evra sa pripadajućom kamatom od 15.11.2012. godine jeste parcela broj .. koja se sastoji od: zemljišta pod zgradom-objektom površine 2207 m2, objekt broj 1-zgrada poljoprivrede, zemljište pod zgradom-objektom površine 115 m2, objekat broj 2-objekat za koji nije utvrđena namena i zemljište uz zgradu objekat površine 2859 m2 sve upisano u List nepokretnosti broj .. KO ... vlasništvo prodavca u 1/1 dela. Ugovorne strane su se saglasile da će tuženi drugog reda kupiti predmetnu nepokretnost za kupoprodajnu cenu od 185.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja i to tako što deo kupoprodajne cene od 128.000,00 evra predstavlja iznos duga prodavca prema kupcu po osnovu Ugovora o zajmu i zakupu, a da će se ostatak do punog iznosa kupoprodajne cene platiti u dva dela: 35.000,00 evra na dan overe ugovora, a iznos od 22.000,00 evra najkasnije do 28.02.2017. godine. Predmetni ugovor je overen pod brojem OPU 1451-2016 od 05.09.2016. godine pred Javnim beležnikom Milicom Dragutinović u ... .

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su stanovišta da tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti Ugovora overen pod brojem OPU 1451-2016 od 05.09.2016. godine nije osnovan, odnosno da je reč o pravnom poslu koji je zaključen u skladu sa odredbom člana 27. stav 1. Zakona o hipoteci, budući da je potraživanje drugotuženog u vreme zaključenja tog ugovora bilo dospelo prema sadržini odredbe člana 4. Ugovora o zajmu i zakupu od 15.11.2012. godine, kojom odredbom je bilo određeno da u slučaju da se zadocni sa plaćanjem jedne rate dospevaju sve ostale neisplaćene rate i pripadajuća kamata, a drugotuženi je dopisom od 31.03.2014. godine obavestio svog dužnika da, zbog neplaćanja, celokupan zajam smatra dospelim u celosti. Pobijani ugovor nije ništav, ni u smislu odredbe člana 472. Zakona o privrednim društvima, budući da u slučaju povrede pravila o raspolaganju imovinom velike vrednosti, član društva može tužbom zahtevati samo poništaj takvog ugovora.

Odlučujući o eventualnom tužbenom zahtevu za poništaj predmetnog ugovora, prvostepeni sud je stanovišta da tužilac nije dokazao da imovina koja je predmet prenosa prava svojine predmetnim ugovorom predstavlja minimum 30% knjigovodstvene vrednosti tuženog prvog reda iskazane u poslednjem godišnjem bilansu stanja za godinu koja prethodi godini u kojoj je raspolaganje izvršeno. Osim navedenog, drugostepeni sud zaključuje da je zahtev takve sadržine sudu podnet dana 23.02.2023. godine, a reč je o ugovoru koji je zaključen i overen kod sudskog beležnika dana 05.09.2016. godine. Stoga tužilac protekom roka od 3 godine više ne može sa uspehom pobijati takav ugovor bez obzira da li postoje razlozi pobijanja ili ne.

Revizijom tužioca osporava se izneto stanovište nižestepenih sudova. Revident navodi da nižestepeni sudovi nisu cenili njegove ključne navode da predmetni pravni poslovi predstavljaju raspolaganje imovinom velike vrednosti suprotno odredbama Zakona o privrednim društvima, niti su se izjasnili o navodima da su sporni ugovori zaključeni kao fiktivni pravni poslovi radi obezbeđenja zelenaškog zajma. Dalje ističe da sudovi nisu pravilno primenili odredbe Zakona o hipoteci, jer nije ispitano da li je u vreme zaključenja ugovora postojao predmet ugovora, niti da li su bilo ispunjeni zakonski uslovi za prenos svojine na hipotekovanoj nepokretnosti. Takođe navodi da je sud propustio da ceni činjenicu da je prvotuženi priznao tužbeni zahtev, zbog čega je, po njegovom stanovištu, trebalo doneti presudu na osnovu priznanja.

Prema oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su zaključili da u granicama utvrđenog činjeničnog stanja ne postoje uslovi za utvrđenje ništavosti predmetnog ugovora o kupoprodaji.

Neosnovani su navodi revizije kojima se ukazuje da je predmetni ugovor ništav zbog povrede pravila o raspolaganju imovinom velike vrednosti iz Zakona o privrednim društvima. Pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su zaključili da eventualna povreda tih pravila ne dovodi do ništavosti pravnog posla, već do njegove rušljivosti, kako je to propisano odredbom člana 472. Zakona o privrednim društvima. Kako je tužba za poništaj spornog ugovora podneta nakon proteka zakonom propisanog roka od tri godine od dana zaključenja ugovora, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da se takav zahtev više ne može sa uspehom ostvariti. Takođe su neosnovani revizijski navodi da je sporni ugovor zaključen suprotno odredbama člana 27. Zakona o hipoteci. Naime, iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je potraživanje drugotuženog iz ugovora o zajmu bilo dospelo u vreme zaključenja ugovora o kupoprodaji od 05.09.2016. godine, jer je ugovorom bilo predviđeno da u slučaju docnje sa plaćanjem jedne rate dospevaju sve preostale obaveze, a drugotuženi je dopisom od 31.03.2014. godine obavestio dužnika da smatra celokupno potraživanje dospelim. U takvim okolnostima zaključenje ugovora o prodaji nepokretnosti radi namirenja dospelog potraživanja nije suprotno navedenoj odredbi zakona.

Deo revizijskih navoda kojima se ukazuje da je sud bio dužan da donese presudu na osnovu priznanja tužbenog zahteva, kao i navodi kojima se ukazuje na fiktivnost ugovora i postojanje zelenaškog odnosa, već je bio predmet ocene u presudi revizijskog suda Prev 115/22 od 18.05.2022. godine, u kojoj su dati jasni i dovoljni razlozi, pa revizijski sud nalazi da nema potrebe za njihovim ponovnim ponavljanjem.

Sledom navedenog, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković