Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 1135/24 od 28.04.2024. godine, usvojena je žalba tuženog i preinačena prvostepena presuda, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca za isplatu iznosa od 183.723,48 dinara sa zateznom kamatom od 22.07.2021. godine. Obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove prvostepenog postupka u iznosu od 78.750,00 dinara i troškove drugostepenog postupka u iznosu od 65.548,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse i razmatranja pravnog pitanja.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju, a troškove je tražio na ime sudske takse i na ime sastava odgovora na reviziju od strane punomoćnika advokata.

Članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23–dr. zakon), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija), dok je stavom 2. istog člana propisano da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Pobijanom drugostepenom presudom pravnosnažno je odbijen tužbeni zahtev za isplatu novčanog iznosa koji tužilac potražuje na ime naknade za uspešno sprovođenje izvršnog postupka u predmetu u kome je postupao kao javni izvršitelj, po predlogu za izvršenje izvršnog poverioca – ovde tuženog. Drugostepeni sud je obrazložio da, u skladu sa odredbama čl. 11. i 12. Javnoizvršiteljske tarife, javni izvršitelj ima pravo na nagradu za uspešno sprovođenje izvršenja samo ukoliko je potraživanje namireno u izvršnom postupku. Kako je u konkretnom slučaju utvrđeno da je treće lice ispunilo obavezu izvršnom poveriocu, drugostepeni sud je zaključio da tužilac nema pravo na naknadu za uspešno sprovođenje izvršenja.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane nižestepene presude, Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj. Ukazivanje na pogrešnu primenu materijalnog prava u pogledu primene Javnoizvršiteljske tarife, samo po sebi, ne predstavlja razlog za izuzetnu dozvoljenost revizije, imajući u vidu sadržinu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku. U reviziji se ne ukazuje, konkretno, koja to pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana ili od opšteg interesa treba razmotriti, niti se ukazuje na različitu sudsku praksu, iako se revident poziva na ove razloge za izuzetnu dozvoljenost revizije.

Zato je Vrhovni sud primenom odredbe člana 404. stav 2. doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tuženog na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Tužilac je protiv tuženog podneo tužbu dana 18.11.2021. godine. Vrednost predmeta spora iznosi 183.723,48 dinara.

Odredbom člana 487. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da u postupku o privrednim sporovima, sporovi male vrednosti su sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Odredbom člana 479. stav 6. navedenog zakona propisano je da u sporovima male vrednosti, protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija.

U konkretnom slučaju radi se o privrednom sporu male vrednosti iz odredbe člana 487. Zakona o parničnom postupku, iz kog razloga revizija shodno odredbi člana 479. stav 6. istog zakona nije dozvoljena. Bez uticaja na dozvoljenost revizije je to što je prvostepena presuda preinačena odlukom drugostepenog suda, imajući u vidu da u sporovima male vrednosti revizija nije dozvoljena na osnovu izričite zakonske odredbe, a zbog prirode spora, pa stoga nije moguće primeniti odredbu člana 403. stav 2. tačka 2 Zakona o parničnom postupku na koju se revident poziva.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Vrhovni sud je, u stavu trećem izreke, odbio zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka imajući u vidu da troškovi nastali povodom odgovora na reviziju ne spadaju u potrebne troškova za odlučivanje o reviziji u smislu odredbe člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković