Tužilac je naknadno saznao da je njegovim komšijama, a na osnovu sporazuma o naknadi zaključenog 15.07.2015. godine sa korisnikom eksproprijacije Republikom Srbijom isplaćena veća naknada za stanove na istoj adresi (218.000,00 dinara po m2), tako da je zaključio da mu je naneta šteta manje isplaćenom cenom stana od 57.257,57 dinara po m2 što za površinu tužiočevog stana ukupno iznosi 5.095,993,73 dinara. Naknada za eksproprisane nepokretnosti navedenim licima BB i VV utvrđena na osnovu procene poreske uprave Vračar od 13.05.2015. godine i oni su prihvatili naknadu prema tržišnoj vrednosti tih stanova. Vlada Republike Srbije zaključkom od 10.07.2015. godine dala saglasnost za zaključenje sporazuma o naknadi koja im je i isplaćena.

Nižestepeni sudovi su zaključili da se u skladu sa odredbama članova 10, 26, 28, 103, 111, 139, 141 stav 1, 155, 158. i 189. Zakona o obligacionim odnosima i člana 16, 18, 25, 29, 41, 46. i 56. Zakona o eksproprijaciji, pravni osnov potraživanja tužioca zasniva na odgovornosti tužene za pričinjenu materijalnu štetu zbog isplaćene veće tržišne cene drugim licima za istovetne nepokretnosti. Zaključili su, u vezi s ugovorenom cenom, odnosno s načinom i kriterijumima procene tržišne vrednosti nepokretnosti u vlasništvu tužioca konstatovanih navedenim ugovorom o kupoprodaji nepokretnosti, da je tužilac bio upoznat sa svim bitnim elementima ugovora i da je u momentu njegovog zaključenja postojala tužiočeva ozbiljna i slobodna volja za zaključenje ugovora, odnosno da je tužilac bio u mogućnosti da shvati smisao, domašaj i posledice obećanja sadržanog u ponudi odnosno da shvati prava i obaveze koje nastaju iz predmetnog ugovora.

U momentu zaključenja ovog ugovora između parničnih stranaka nije bio donet Zakon o utvrđivanju javnog interesa i posebnim postupcima eksproprijacije i izdavanja građevinske dozvole radi realizacije projekta „Beograd na vodi“ i zbog toga nije bio utvrđen korisnik eksproprijacije. Stoga nije mogao postojati predlog za eksproprijaciju od strane korisnika, niti je doneto rešenje nadležnog organa o eksproprijaciji, a naknada nije određena u zakonom propisanom postupku za eksproprijaciju, tako da se nije radilo o rešavanju imovinsko-pravnih odnosa u smislu Zakona o eksproprijaciji. S druge strane, sporazum o naknadi za eksproprisane nepokretnosti na koji tužilac ukazuje, zaključen je nakon stupanja na snagu Zakona o utvrđivanju javnog interesa i posebnim postupcima eksproprijacije i izdavanja građevinske dozvole radi realizacije projekta „Beograd na vodi“ („Službeni glasnik RS“, br. 34 od 14.04.2015, 103/2015, 153/2020), vlasnici eksproprisane nepokretnosti su takođe zahtevali naknadu prema tržišnoj vrednosti tih nepokretnosti, i Vlada RS je zaključkom od 17.07.2015. godine dala saglasnost za zaključenje sporazuma, te se takvo postupanje ne može smatrati štetnom radnjom tužene kojom bi bila prouzrokovana šteta tužiocu. Tužilac nije osporavao pravnu valjanost ugovora koji je zaključio, niti je dokazao da je bio u zabludi ili pod prinudom prilikom zaključenja ugovora, a ugovorne strane su bile saglasne sa načinom procene tržišne vrednosti nepokretnosti koja je predmet ugovora i tužilac nije bio u zavisnom položaju prema kupcu (tuženoj). Budući da je tužilac pre zaključenja ugovora znao za pravu vrednost stana niti je bilo prekomernog oštećenja, niti je postojala očigledna nesrazmera prilikom zaključenja ugovora. Različita procena tržišnih vrednosti istovetnih nepokretnosti u različitim vremenskim intervalima i različitim tržišnim okolnostima ne može se smatrati štetnom radnjom tužene.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tužbeni zahtev neosnovan. Pritom je drugostepeni sud dao jasne i potpune razloge za svoju odluku koje Vrhovni sud u svemu prihvata kao pravilne.

U reviziji se neosnovano ukazuje da je ugovor zaključen između stranaka bio apsolutno ništav zbog toga što bi tužena, da je u pitanju bio klasičan ugovor po Zakonu o obligacionim odnosima, bila u obavezi da kao javno preduzeće i korisnik budžetskih sredstava primeni imperativnu odredbu Zakona o javnoj svojini („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011) iz člana 29. stav 1. prema kojoj se pribavljanje u javnu svojinu i otuđenje iz javne svojine obavlja u postupku javnog nadmetanja, odnosno prikupljanja pismenih ponuda (što podrazumeva prethodno oglašavanje) prilikom utvrđivanja vrednosti nepokretnosti, u kome se polazi od tržišne vrednosti nepokretnosti, koju je procenio poreski ili drugi nadležni organ. Navedena odredba, kojom se štiti javna svojina, nije povređena u konkretnom slučaju iako je stan u javnu svojinu pribavljen neposrednom pogodbom, jer je predmetni stan pribavljen ne po ceni iznad tržišne, već upravo po tržišnoj ceni na koju je tužilac slobodnom voljom pristao, procenjenoj od strane nadležnog državnog organa, kakav je izuzetak dozvoljen stavom četvrtim istog zakonskog člana, tako da revizijski navodi o nepostupanju u skladu sa Zakonom o javnoj svojini nisu osnovani.

Na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku, doneta je odluka kao u izreci.

Predsednik veća- sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković