Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije, u smislu člana 382. stav 3. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 4/77, 36/77, 6/80 i 36/80, u daljem tekstu: ZPP), koji se u ovom slučaju primenjuje, u vezi sa članom 400. stav 1. tog Zakona, Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužilje dozvoljena u delu u kome se pobija pravnosnažno drugostepeno rešenje o povlačenju tužbe, a nije dozvoljena u odnosu na pravnosnažno drugostepeno rešenje kojim je odbijen zahtev za povraćaj u pređašnje stanje.

Prema članu 400. stav 1. ZPP, stranke mogu izjaviti reviziju i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno završen (stav 1), a revizija protiv rešenja iz stava 1. ovog člana nije dozvoljena u sporovima u kojima ne bi bila dozvoljena revizija protiv pravnosnažne presude (stav 2).

U konkretnom slučaju tužba je podneta 15.05.1981. godine, a označena vrednost predmeta spora je 1.500.000,00 dinara koji iznos je označen i u podnesku tuženih od 05.10.1981. godine. Označena vrednost predmeta spora prevazilazi cenzus od 8.000,00 dinara koji je u to vreme bio propisan članom 382. stav 3. ZPP, pa je očigledno da je u tužbi označena bila revizijska vrednost spora. Prema članu 23. stav 3. Zakona o izmenama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 55/2014, koji je stupio na snagu 31.05.2014. godine), revizija je dozvoljena u svim postupcima u kojima vrednost predmeta spora pobijanog dela prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, odnosno 100.000 evra u privrednim sporovima, po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, a koji nisu pravnosnažno rešeni do dana stupanja na snagu ovog zakona. Postupak u ovoj parnici je pravnosnažno rešen tek 28.03.2024. godine, što znači da u vreme donošenja ovih izmena i na ovaj postupak odnosio se revizijski cenzus od 40.000 evra. Ako se to ima u vidu, zatim činjenica da je označena vrednost u tužbi od 1.500.000,00 tadašnjih dinara prema kursu koji je na dan podnošenja tužbe važio (1 DEM = 15,62 dinara) predstavljala iznos od 94.103 DEM, a 2022. godine uvođenjem valute evro, to bi bio iznos od oko 47.000 evra, proizilazi da vrednost predmeta spora prevazilazila zakonom propisani cenzus za izjavljivanje revizije. Rešenje kojim je pravnosnažno utvrđeno da je tužba povučena predstavlja rešenje kojim je postupak završen, a kako označena vrednost predmeta spora prevazilazi revizijski cenzus, to je revizija tužilje u ovom delu dozvoljena.

Ispitujući pobijano drugostepeno rešenje o povlačenju tužbe, Vrhovni sud smatra da je revizija u tom delu neosnovana.

Iz spisa predmeta proizilazi da je tužilja sada pok. BB izdala pisano punomoćje kojim je ovlastila advokata Dušana Grkovića kao punomoćnika da je zastupa u ovoj parnici, što je isti i činio i nakon odlaska u penziju 02.07.1982. godine, o kojoj činjenici nije obavestio sud, već je tu činjenicu istakao tek nakon donošenja rešenja o povlačenju tužbe od 04.03.1992. godine, i to u podnesku koji je naslovio „predlog za povraćaj u pređašnje stanje i žalba“. Iz spisa dalje proizilazi da se advokat Dušan Grković javljao kao punomoćnik tužilje i nakon 1982. godine, pristupao na ročišta, dostavljao podneske, čak je obavestio sud o smrti drugog punomoćnika tužilje. Punomoćje ovom advokatu tužilja nije opozvala, niti je punomoćje otkazano. Advokat Dušan Grković bio je uredno pozvan za ročište zakazano za 04.03.1992. godine, nije se odazvao pozivu i kako su se po drugi put stekli uslovi za mirovanje postupka, sud je pravilno utvrdio da je tužba povučena. Neosnovano revizija ukazuje da je punomoćje Dušanu Grkoviću prestalo momentom kada je otišao u penziju. Ovo stoga što prema tadašnjem Zakonu o parničnom postupku punomoćnik stranke moglo je da bude i fizičko lice, a upravo ponašanje ovog lica koji je nastavio da zastupa tužilju i nakon odlaska u penziju, dokazuje da se i dalje legitimisao kao njen punomoćnik i preduzimao određene pravne radnje u postupku. Činjenicu da se ne može smatrati da je sada pok. BB opozvala punomoćje ovom advokatu zbog toga što je otišao u penziju, potvrđuju upravo i navodi sadašnje tužilje i njenog punomoćnika, kojima oni priznaju određene pravne radnje koje je Dušan Grković preuzeo u ime tužilje nakon odlaska u penziju ( one koje su u njihovom interesu), iz čega proizilazi da je pravilan zaključak nižestepenih sudova da punomoćje ovom advokatu nije opozvano zbog njegovog odlaska u penziju, niti je opoziv nastupio po samom zakonu.

Zbog iznetog, neosnovani su svi revizijski navodi kojima se osporava drugostepeno rešenje o povlačenju tužbe.

Drugostepeno rešenje kojim je pravnosnažno odbijen predlog za povraćaj u pređašnje stanje nije rešenje kojim se okončava postupak, pa revizija izjavljena protiv tog rešenja nije dozvoljena u smislu člana 400. stav 1. ZPP koji se u ovom slučaju primenjuje.

Na osnovu iznetog, primenom člana 393. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom, a primenom člana 392. ZPP, kao u stavu drugom izreke.

Vrhovni sud je odbio zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju, nalazeći da ovaj trošak nije bio nužan za vođenje parnice, u smislu člana 155. stav 1. ZPP, zbogčega je primenom člana 166. stav 1. istog zakona odlučio kao u trećem stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković