U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Radoslave Mađarov i Dragane Boljević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa punomoćnik Dragan Veličković, advokat iz ..., protiv tuženog BB, preduzetnika Samostalne zanatske trgovinske radnje „Duga“ iz Krnjeva, koga zastupa punomoćnik Tomislav Petrović, advokat iz ..., radi utvrđenja i naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2967/24 od 31.10.2024. godine, u sednici održanoj 20.03.2026. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2967/24 od 31.10.2024. godine.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Velikoj Plani P1 112/2019 od 14.03.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je tužilac AA iz ... bio u radnom odnosu kod Samostalne zanatske trgovinske radnje „Duga“ Krnjevo, BB preduzetnik Krnjevo, u periodu od 04.04.2006. godine do 05.05.2018. godine, kao neosnovan. Stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da za tužioca, za period od 04.04.2016. godine do 05.05.2018. godine uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu PIO Beograd – Filijala Smederevo, doprinose za zdravstveno osiguranje Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje i doprinose za slučaj nezaposlenosti Nacionalnoj službi za zapošljavanje, na iznos minimalne zarade, a prema osnovici koja bude važila na dan uplate. Stavom trećim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu, na ime prekovremenog rada, u periodu od 04.04.2016. godine do 05.05.2018. godine isplati pojedinačne mesečne iznose sa kamatom od dana dospeća svakog iznosa do isplate, bliže navedene u izreci presude, kao neosnovan. Stavom četvrtim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu, na ime naknade za dolazak i odlazak sa rada za period od 04.04.2016. godine do 05.05.2018. godine, isplati iznos od 85.776,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 20.06.2019. godine, kao dana podnošenja tužbe do isplate, kao neosnovan. Stavom petim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tuženi obaveže da mu na ime naknade štete na neiskorišćeni godišnji odmor u 2016, 2017. i 2018. godini isplati pojedinačne iznose bliže navedene u izreci presude, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 20.06.2019. godine, kao dana podnošenja tužbe do isplate. Stavom šestim izreke obavezan je tužilac da tuženom isplati troškove parničnog postupka u iznosu od 367.875,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2967/24 od 31.10.2024. godine, odbijena je kao neosnovana, žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda i odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reiziju, iz svih zakonskih razloga zbog kojih se revizija može izjaviti.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. Glasnik RS“ br. 72/11...10/23) pa je utvrdio da izjavljena revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Takođe, u postupku nije došlo do pogrešne primene ili propusta u primeni bilo koje odredbe Zakona o parničnom postupku, pa nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. istog Zakona, na koju se u reviziji ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog u vremenskom periodu od 04.04.2016. godine do 05.05.2018. godine, na osnovu usmenog dogovora, obavljao povremene pomoćne poslove, nije imao određeno vreme, niti je imao tačno određenu mesečnu zaradu, a o njegovom prisustvu na radu nije vođena evidencija. Tužilac nije dokazao da je u navedenom periodu obavljao kontinuirani rad kod tuženog, a zaključenje ugovora o probnom radu nema značaja, jer se iz izvedenih dokaza nije moglo utvrditi kada je tužilac eventualno stupio na rad, jer ugovor ne sadrži datum potpisivanja ugovora, a utvrđeno je i da namera tuženog nije bila da sa tužiocem zasnuje radni odnos, jer je tužilac samo povremeno obavljao tačno određene poslove za koje je tuženi tužiocu plaćao naknadu za obavljeni rad. Tužilac i tuženi nisu zaključili pisani ugovor o radu niti neki drugi ugovor propisan Zakonom o radu, a tužilac nije dokazao da je obavljao konstantan, faktički rad kod tuženog za koji je primao novčanu naknadu koja se može upodobiti zaradi.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje tužbeni zahtev je odbijen, primenom člana 32. Zakona o radu, jer nisu ispunjeni posebni uslovi potrebni za nastupanje fikcije radnog odnosa koja omogućava da radni odnos nastane i bez zaključenog pisanog ugovora o radu.

Pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo donoseći pobijanu odluku, za koju su dali dovoljne i jasne razloge, koje u svemu prihvata i Vrhovni sud. S obzirom da je odbijen tužbeni zahtev za utvrđenje radnog odnosa tužioca, odbijeni su i svi ostali tužbeni zahtevi koji se odnose na uplatu doprinosa za socijalno osiguranje i traženih novčanih iznosa na ime prekovremenog rada, naknade za dolazak i odlazak sa posla i za neiskorišćeni godišnji odmor.

Na pravilnost pobijane presude ne utiču navodi revizije kojima se ukazuje na postojanje ugovora o probnom radu, jer je značaj zaključenja tog ugovora cenio i prvostepeni i drugostepeni sud, koji su pravilno zaključili da ovaj ugovor nije zaključen sa namerom tuženog da sa tužiocem zasnuje radni odnos, već da je razlog zaključenja ovog ugovora, koji uzgred nema ni datum zaključenja, bio eventualna inspekcija i dokaz zbog čega se tuženi nalazi u prostorijama samostalne zanatsko trgovinske radnje i obavlja posao.

Svim navodima revizije pobija se utvrđeno činjenično stanje i ocena iskaza svedoka što nije razlog za izjavljivanje revizije, u smislu člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je cenio i ostale navode izjavljene revizije kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Tuženom ne pripadaju troškovi revizijskog postupka na ime sastava odgovora na reviziju i takse na odgovor na reviziju, jer ta radnja nije bila potrebna za vođenje revizijskog postupka, u smislu člana 153. i člana 154. ZPP.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci presude na osnovu člana 414. i člana 165. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković