Po oceni Vrhovnog suda, posebna revizija tužioca u ovom sporu je dozvoljena radi ujednačavanja sudske prakse, budući da je tužilac u prilogu revizije dostavio pravnosnažne odluke nižestepenih sudova u kojima je povodom istovrsne materijalnopravne situacije usvojen tužbeni zahtev, zbog čega je doneta odluka kao u prvom stavu izreke, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/11…10/23 – dr. zakon).

Odlučujući o izjavljenoj reviziji u skladu sa članom 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Iz izvedenih dokaza utvrđeno je da je u predmetu OJT Jagodina Kt.br.288/19, protiv tužioca kao osumnjičenog, podneta krivična prijava PU Jagodina, zbog krivičnog dela iz člana 203. stav 1. KZ, da je na zapisniku po istom predmetu 09.10.2019. godine, tužilac prihvatio odlaganje krivičnog gonjenja i obavezu da uplati 30.000,00 dinara u humanitarne svrhe na račun budžeta RS u roku od 5 meseci. Tužilac je primio naredbu OJT Jagodina o odlaganju krivičnog gonjenja Kt.br.288/19 Keo. 190/19 od 30.10.2019. godine, kao i naredbu od 26.12.2019. godine, kojom mu je naloženo da uplati navedeni iznos u roku od 3 meseca od prijema naredbe. Tužilac je uplatio 5.000,00 dinara dana 26.12.2019. godine, dok preostali deo iznosa nije uplatio, pa je protiv tužioca OJT Jagodina dana 14.09.2021. godine podneo optužni predlog Kt.br.288/19 po osnovu kog je sproveden krivični postupak pred Osnovnim sudom u Jagodini pod oznakom K.br.235/21, i tužilac je osuđen za izvršenje navedenog dela. Tužilac tužbom zahteva da mu tužena vrati iznos od 5.000,00 dinara koji je platio po osnovu naredbe o odlaganju krivičnog gonjenja, smatrajući da je otpao pravni osnov po kom je izvršena uplata.

Nižestepeni sudovi su primenom odredbi člana 210. i člana 213. Zakona o obligacionim odnosima zaključili da tužena nije u obavezi da tužiocu na ime sticanja bez osnova vrati traženi iznos novca. Obrazlažu da u konkretnom slučaju, kada je tužilac prihvatio odlaganje krivičnog gonjenja i obavezu da uplati 30.000,00 dinara u humanitarne svrhe na račun budžeta RS, a uplatio samo iznos od 5.000,00 dinara, odnosno nije postupio u potpunosti po naredbi, tužena novac nije dobila na nezakonit način, već je novac dat u humanitarne svrhe i taj novac doniran bez namere povratka, te su odbili tužbeni zahtev.

Revizija tužioca nije osnovana.

Nižestepeni sudovi su na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenili materijalno pravo kojim je regulisan institut pravno neosnovanog obogaćenje kao izvora obligacije, na kojim odredbama tužilac i zasniva svoj tužbeni zahtev.

Odredbom člana 210. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće – da naknadi vrednost postignutih koristi. Obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao.

Iz citiranih zakonskih odredbi proizilazi da su bitni elementi ovog izvora obligacije uvećanje imovine jednog lica (obogaćenje), umanjenje imovine drugog lica (osiromašenje), postojanje korelacije između obogaćenja i osiromašenja, i odsustvo (nepostojanje) pravnog osnova za prelazak dela imovine jednog lica u imovinu drugog lica. Poslednji element se može manifestovati na više načina. Načelno, moguće manifestacije sticanja bez osnova mogu se svrstati u isplatu nedugovanog, obogaćenje s obzirom na osnov koji se nije ostvario i obogaćenje s obzirom na osnov koji je kasnije otpao. Prema navodima revizije, tužilac smatra da se tuženi obogatio neosnovano, jer je tužilac platio po osnovu koji je otpao.

U konkretnom slučaju, Osnovno javno tužilaštvo u Jagodini je u skladu sa odredbom člana 283. stav 1. tačka 2. Zakonika o krivičnom postupku donelo naredbu o odlaganju krivičnog gonjenja za krivično delo ukoliko tužilac, kao osumnjičeni prihvati obavezu da uplati određeni novčani iznos koji se koristi za humanitarne svrhe. Prema odredbi istog člana, stav 4, sredstva koja se tako uplate dodeljuju se humanitarnm organizacijama i dr. subjektima, po sprovedenom javnom konkursu koji raspisuje ministarstvo nadležno za poslove pravosuđa. Propisano je da, ako osumnjičeni u roku izvrši naređenu obavezu, javni tužilac će rešenjem odbaciti krivičnu prijavu i o tome obavestiti oštećenog.

Radi se, dakle, o uspostavljanju pravne veze između tužioca i tužene na osnovu akta državnog organa, čime je konstituisan pravni osnov za umanjenje imovine tužioca. Taj pravni osnov nije prestao da postoji sprovođenjem krivičnog postupka, iz razloga što naredba OJT nije stavljena van snage, niti je na drugi način uklonjena iz pravnog prometa, pa se zaključuje da je tužilac platio iznos od 5.000,00 dinara po postojećem, punovažnom pravnom osnovu, koji nije otpao. Ne mogu se prihvatiti navodi revidenta da je podnošenjem optužnog predloga naredba OJT-a stavljena van snage, jer za tako nešto nema dokaza u spisima, pa se ne može smatrati ni da je otpao pravni osnov po kome je utuženi iznos plaćen, zbog čega nije moguća primena ni člana 210. Zakona o obligacionim odnosima.

Ne može se smatrati da je pravni osnov postojao u donetoj naredbi OJT Jagodina, ali da je na osnovu tog tužilac plaćao u očekivanju da će nastati novi osnov koji će plaćanje opravdati, odnosno do odbacivanja krivične prijave koje se nije ostvarilo. Ovo stoga, što što bi se, tako posmatrano, moglo smatrati da je očekivano odbacivanje krivične prijave uslovljavalo opstanak pravnog osnova plaćanja zasnovanog naredbom. Međutim, za tužioca pravni osnov po kome je plaćao izgubio je smisao, jer se nije ispunio uslov za odbacivanje krivične prijave protiv njega, ali to primenom pravila Zakonika o krivičnom postupku ne vodi stavljanju naredbe van snage, niti je do toga došlo, kako je napred navedeno.

Osim toga, za primenu zakonske odredbe o sticanju bez osnova nedostaje još jedan bitan element, a to je obogaćenje, uvećanje imovine tužene Republike Srbije. Ovo iz razloga što je u skladu sa odredbom člana 283. stav 1. tačka 2. Zakonika o krivičnom postupku, tužilac uplatio iznos od 5.000,00 dinara u humanitarne svrhe, a račun budžeta RS je korišćen samo za priliv navedenih sredstava, zbog čega nema uvećanja imovine tužene kao bitnog elementa.

Prema navedenom, Vrhovni sud zaključuje da revizija nije osnovana, zbog čega je primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković