U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Tatjane Matković Stefanović, predsednika veća, Tatjane Đurica i Vladislave Milićević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., ul. ... br. .., koga zastupa Đorđe Trifunović, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstva odbrane, Beograd, Timočka br. 15, radi naknade materijalne štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 5827/21 od 09.10.2023. godine, u sednici održanoj dana 09.05.2025. godine, doneo je sledeću

P R E S U D U

ODBIJA SE revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 5827/21 od 09.10.2023. godine, kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 72923/10 od 10.11.2015. godine, obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade materijalne štete zbog izgubljene zarade za period od 18.09.1994. godine pa do 01.03.2015. godine isplati iznos od 4.989.350,34 dinara, kao i da mu na ime mesečne rente zbog bitnog i trajnog umanjenja radne sposobnosti plaća iznos od 21.374,50 dinara svakog 01. do 20-tog u mesecu za prethodni mesec počev od 01.03.2015. godine pa ubuduće dok za to postoje zakonski uslovi, sa kamatom počev od 20-tog u mesecu za prethodni mesec, a sve u roku od 15 dana po prijemu presude. Obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.058.146,00 dinara u roku od 15 dana po prijemu odluke.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 5827/21 od 09.10.2023. godine preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 72923/10 od 10.11.2015. godine, tako što je obavezana Republika Srbija da tužiocu na ime naknade materijalne štete zbog izgubljene zarade za period od 18.09.1994. do 01.03.2015. godine isplati 2.840.292,50 dinara, u roku od 15 dana po prijemu presude, kao i da mu na ime mesečne rente zbog bitnog i trajnog umanjenja radne sposobnosti plaća iznos od 12.850,35 dinara svakog 01. do 20-tog u mesecu za prethodni mesec počev od 01.03.2015. godine pa ubuduće, dok za to postoje zakonski uslovi, sa kamatom od 20-tog za prethodni mesec, sve u roku od 15 dana, dok je za iznos preko dosuđenog pa do traženog iznosa od 4.989.350,34 dinara (odnosno za iznos od 2.149.057,84 dinara), kao i za iznos rente preko dosuđenog iznosa pa do traženog od 21.374,50 dinara (odnosno za iznos od 8.524,27 dinara) sa kamatom od 01.03.2015. godine do isplate, tužbeni zahtev odbijen. Obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 690.646,00 dinara, kao i troškove drugostepenog postupka u iznosu od 191.750,00 dinara, sve u roku od 15 dana po prijemu presude.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužena je blagovremeno uložila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava. U smislu obrazloženih navoda revizije predlaže da se odluka preinači i tužbeni zahtev odbije.

Vrhovni sud je uočio da je drugostepeni sud presudu doneo primenom odredbi sada važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011 ...). U konkretnom slučaju tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 1997. godine, prva presuda doneta je 10.06.2004. godine ali je rešenjem Okružnog suda u Beogradu od 19.04.2005. godine ukinuta i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. U ponovljenom postupku presuda je doneta 02.07.2009. godine, rešenjem Apelacionog suda u Beogradu od 07.04.2010. godine je ukinuta a spis je, drugi put, vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak u vreme važenja Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09). Kako je sada važeći Zakon o parničnom postupku stupio na snagu 01.02.2012. godine to je, u skladu sa prelaznom odredbom člana 506. stav 1. istog propisa, treći ponovljeni postupak u kom je doneta presuda prvostepenog suda 10.11.2015. godine protiv koje je izjavljena žalba o kojoj je odlučeno pobijanom odlukom, sproveden prema odredbama ranije važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09). Stoga, i žalbani postupak je morao biti sproveden po odredbama zakona po kome je sproveden prvostepeni a na to ne utiče činjenica da je odlukom ovog suda ukinuta ranije doneta drugostepena presuda. No, činjenica da se u pobijanoj odluci drugostepeni sud pozvao na odredbe sada važećeg zakona ne utiče na pravilnost odluke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09), koji se u konkretnom slučaju primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11 ... 18/20), Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane odluke nije učinjena bitna povreda iz odredbe člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Nasuprot navodima revizije pobijana odluka nije zahvaćena povredom iz odredbe člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku (koju revident podvodi pod odredbu člana 374. stav 2. tačka 12. sada važećeg Zakona o parničnom postupku), budući da je drugostepeni sud za svoju odluku dao jasne i potpune razloge, te odluka nema nedostataka zbog kojih se ne bi mogla ispitati.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac AA rođen je ...1966. godine a kao maloletno dete teško je povređen, dana ...1980. godine, prilikom eksplozije tromblonske kumulativne mine, koja je nakon vojne vežbe gađanja ostala na strelištu Podlivlje VP 6143/2 Trebinje. Istom prilikom njegov brat smrtno je stradao. Tužilac je zadobio eksplozivne rane na više mesta u predelu lica, u predelu vrata, desne polovine grudnog koša, desne nadlaktice i u predelu obe potkolenice, otvoren prelom desne nadlaktne kosti i izliv krvi u staklastom delu i konjuktivi levog oka. Lečen je bolnički više meseci, stavljen gips na desnu ruku, preduzeti hirurški zahvati obrade i ušivanja nastalih rana kao i transplantacije kože, a u maju 1980. godine operativni zahvat kojim mu je izvađena desna očna jabučica u celini i urađen magnetni implant. U vansudskom postupku iz 1982. godine država je roditeljima tužioca isplatila nematerijalnu štetu. Naknadu materijalne štete, a zbog umanjenja radne sposobnosti, nije prihvatila da isplati sa obrazloženjem da je tužilac maloletan, da je nesposoban za privređivanje i da su roditelji dužni da ga izdržavaju. U aktu Vojnog tužilaštva u Splitu Ktn broj 9/80 ocu tužioca je dato obaveštenje da je u evidenciju nepoznatih izvršilaca unet podatak o nepoznatom počiniocu krivičnog dela teško delo protiv opšte sigurnosti ljudi i imovine iz člana 177. stav 5 a u vezi člana 175. stav 3. KZ SR BiH, povodom eksplozije tromblonske mine ...1980. godine od koje je smrtno stradao njegov sin BB a teško povređen sin AA. Ovo iz razloga što nije moglo biti utvrđeno koje lice je ostavilo neeksplodiranu minu na poligonu. Dalje je utvrđeno da je nakon završetka lečenja, koje je usledilo neposredno nakon nesreće, tužilac pohađao srednju (ekonomsku) školu, četiri razreda uzastopno od kojih je tri uspešno završio. Četvrti razred nije završio a ni ponovio, te je okončao školovanje 1985. godine. Rešenjem od 15.03.1989. godine priznat mu je status civilne žrtve rata sa telesnim oštećenjem od 70 % - V grupa invaliditeta i po tom osnovu ostvaruje pravo na civilnu invalidninu u mesečnom iznosu od 35 % prosečne mesečne plate u Republici Srpskoj. Od 1992. godine prijavljen je kao nezaposleno lice, niskokvalifikovani radnik, ali zaposlenje nikada nije našao. Neuropsihijatar Odeljenja za nervne i duševne bolesti Opšte bolnice Trebinje je 23.09.1997. godine ustanovio dijagnozu posttraumatski cerebralni sindrom, relativno dobro kontrolisan. Iz nalaza i mišljenja veštaka – Instituta za medicinu rada, kao posledica povređivanja kod tužioca došlo je do umanjene radne sposobnosti u visini od 50 % jer je telesno oštećenje od 70 % dovelo do umanjenja radne sposobnosti od 50 %.

Kod takvog stanja stvari, prvostepeni sud usvaja tužbeni zahtev u celini. Istaknuti prigovor zastarelosti nalazi neosnovanim obrazlažući da za konačan obim štete, sa aspekta telesnog oštećenja, tužilac je mogao saznati u trenutku punoletstva kada je pokušao da se zaposli, ali da je za neurološko oboljenje (postraumatsku epilepsiju) mogao da sazna najranije 1997. godine kada je ustanovljena dijagnoza, pa kako je tužba podneta 25.09.1997. godine, nalazi da do tog dana nije protekao rok propisan odredbom člana 376. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud prihvata zaključak prvostepenog suda o neosnovanosti istaknutog prigovora zastarelosti. Obrazlaže da je nalazom Opšte bolnice u Trebinju 23.09.1997. godine, i tom prilikom datom dijagnozom, bolest dovedena u vezu sa povredama nastalim u eksploziji, da je bolest kvalifikovana kao dobro kontrolisana što implicira da je od ranije prisutna i da se kontrolisano prati, da je u prilog navedenom lekarsko uverenje Doma zdravlja u Trebinju iz 2011. godine u kome je navedeno da je tužilac u periodu od 1990. godine imao krize svesti zbog kojih je urgentno tretiran, a da povezanost događaja i povreda iz 1980. godine i postraumatske epilepsije nije isključena. Međutim, nalazeći da je umanjenje radne sposobnosti utvrđeno u procentu od 50 % smatra da tužiocu šteta pripada u istom procentu utvrđenog iznosa, u kom delu žalbu kao neosnovanu odbija i prvostepenu presudu potvrđuje. Za iznos preko toga prvostepenu presudu preinačava i tužbeni zahtev odbija.

Revident pobija odluku zbog pogrešne primene materijalnog prava nalazeći da je pogrešno cenjen istaknut prigovor zastarelosti. Navodi da za početak objektivnog roka zastarelosti nije relevanan momenat kada je tužilac saznao kako se stručno i medicinski zove bolest, već kada se ona objektivno ispoljila, ukazujući da se njegova bolest ispoljila još početkom 1980-tih godina. Takođe, ukazuje da je za nastanak štete bitan momenat prelaska bolesti iz akutnog u hronično stanje jer je u tom momentu izvesno da ne postoji mogućnost izlečenja pa momenat kada je postavljena dijagnoza nije bitan. Dalje obrazlaže da ako se uzme da predmetna neurološka bolest predstavljala pogoršanje zdravstvenog stanje koje je postojalo ...1980. godine, onda bi rok zastarelosti počeo da teče momentom nastupanja pogoršanja samo ukoliko je oštećeni ostvario pravo na naknadu štete za protekli period i time očuvao pravo iz kog proističu buduća potraživanja naknade štete.

Revizija je neosnovana.

Odredbom člana 186. Zakona o obligacionim odnosima jeste propisano da obaveza naknade štete smatra se dospelom od trenutka nastanka štete. Međutim, oštećeni koji u vreme telesne povrede nije počeo da privređuje pravo na naknadu štete za gubitak odnosno umanjenje dohotka u budućnosti, a zbog gubitka i smanjenja radne sposobnosti prouzrokovane telesnom povredom, po pravilu, može ostvariti tek u vreme kada bi prema posebnim i drugim okolostima počeo sticati dohodak. U tom smislu rok zastarelosti ne počinje da teče pre nego što nastupi to vreme, pa stoga rok zastarelosti za potraživanje naknade materijalne štete u vidu izgubljene zarade i rente nije mogao da teče pre tužiočevog punoletstva i prestanka školovanja u 1985. godini.

Dalje, prema odredbi člana 195. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, ako povređeni zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad gubi zaradu ili su mu potrebe trajno povećane ili su mogućnosti njegovog daljeg razvijanja i napredovanja uništene i smanjene, odgovorno lice dužno je plaćati povređenom određenu novčanu rentu kao naknadu za tu štetu. Prema odredbi člana 376. stav 1. i 2. istog propisa, potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od dana kada je oštećeni doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala.

Tačno je da su telesna oštećenja kod tužioca nastala odnosno konačno uobličena završetkom lečenja 80-tih godina prošlog veka. Međutim, kako iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da se docnije razvilo neurološko oboljenje, postraumatska epilepsija, a kao posledica traume, te kako je dijagnoza ustanovljena 23.09.1997. godine, to je pravilan zaključak suda da potraživanje tužioca nije zastarelo budući da je tužba podneta 25.09.1997. godine. Dalje, u izveštaju od 23.09.1997. godine konstatovano je da je 1980. godine došlo do ranjavanja i da se radi o postraumatskom cerebralnom sindromu odakle sudovi izvode zaključak da se radi posledici ranjavanja. U takvoj situaciji teret dokazivanja da je bolest drugačije etimologije bila je na tuženom, a tuženi isključenost veze između ranjavanja i ove bolesti nije dokazao. Suštinski, revident osporava materijalnopravni zaključak drugostepenog suda smatrajući da je bolest postojala ranije pa sintagmu „pogoršanje zdravstvenog stanja“ iz obrazloženja drugostepene presude, poistovećuje sa stanjem pogoršanja bolesti. Međutim, u konkretnom slučaju ne radi se o tome već o konstataciji drugostepenog suda da je zdravstveno stanje, što treba tumačiti kao opšte stanje, pogoršano javljanjem pozne epilepsije (epilepsia torda) a ona je prema utvrđenim činjenicama dijagnostifikovana tek 23.09.1997. godine. Dakle, da bi se govorilo o pogoršanju bolesti ona je prethodno morala postojati što sa sigurnošću nije utvrđeno, a teret dokazivanja te činjenice je na tuženom. Stoga, ne radi se o pogoršanju bolesti već o pogoršanju opšteg stanja koje je uzrokovano naknadno nastalom posttraumatskim bolešću, koje je uticalo na umanjenje opšte radne sposobnosti integrisano u procentu 50 %.

Kako je i visina štete utvrđena naspram tog procenta umanjenja, proizilazi da je odluka pravilna, pa je Vrhovni sud primenom odredbe člana 405. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Oduka o troškovima je pravilna, jer je doneta pravilnom primenom odredbom člana 149. Zakona o parničnom postupku, s obzirom na postignut uspeh.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković