U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu Kpp br. 413/18 od 22.11.2018. godine, tužiocu, tada okrivljenom AA i okrivljenom BB, na osnovu člana 211. stav 1. tačka 1. i 3. ZKP, a u vezi sa članom 210. ZKP i 212. ZKP, određen je pritvor u trajanju od najduže 30 dana koji se ima računati počev od 20.11.2018. godine u 22 časova, kada su lišeni slobode. Protiv tužioca dalje je produžavan pritvor rešenjima Višeg suda u Beogradu tokom 2019. i 2020. godine, po zakonskom osnovu iz člana 211. stav 2. tačka 1. i 3. ZKP. Presudom Višeg suda u Beogradu K br. 561/21 od 14.9.2022. godine, tužilac je oglašen krivim da je u saizvršilaštvu sa okrivljenim BB izvršio krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. KZ u vezi člana 33. KZ, te mu je izrečena kazna zatvora u trajnju od 6 meseci i mera bezbednosti oduzimanje predmeta. Rešenjem Višeg suda u Beogradu K br. 561/21 od 14.9.2022. godine, produžen je pritvor prema tužiocu na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 1. i 3. ZKP, a u vezi člana 426a. stav 5 ZKP-a. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 br. 1299/22 od 17.3.2023. godine, preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu K br. 561/21 od 14.9.2022. godine u odnosu na tužioca, pa je tužilac oslobođen od optužbe na osnovu odredbe čl. 423 stav 1. tačka 2. ZKP. Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž1 br. 1299/22 od 17.3.2023. godine prema tužiocu je ukinut pritvor koji mu je određen rešenjem sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu Kpp br. 413/18 od 22.11.2018. godine, a koji mu se računa od 20.11.2018. godine kada je lišen slobode i određeno je da se okrivljeni odmah pusti na slobodu. Tužilac je dana 31.5.2023. godine podneo zahtev Ministarstvu pravde RS za obeštećenje vansudskim putem radi naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova usled neosnovanog lišenja slobode, o kom zahtevu tužena nije odlučila. Tužilac je četiri godine bio u pritvoru u Centralnom zatvoru u Beogradu, tri meseca je bio u pritvoru u zatvoru u Požarevcu i oko mesec dana boravio je u pritvoru u zatvoru u Ćupriji. U Centralnom zatvoru su uslovi bili loši, u malom prostoru ih je bilo četvorica, do trenutka kada su mu promenili sobu i prebacili ga u veću. U pritvoru u Požarevcu je trebalo skoro 3 nedelje da mu se omogući da dobije ishranu u skladu sa njegovom verom. Imao je zdravstvenih problema sa kičmom i vratom, jer od mladosti ima skoliozu, lekar ga je uputio na magnetnu rezonancu, ali postupajuća sudija nije dala dozvolu, pa je trpeo bolove u kičmi i vratu. Bilo je potrebe da više hoda i šeta, što je u pritvoru bilo veoma teško. U vreme kad je uhapšen imao je 5 kćerki, od kojih je najstarija imala 13 godina, a namjlađa samo 3 nedelje, koja ga i sada ne poznaje i ne može da ga prihvati u celosti. Teško mu je padalo što porodica, koja je ostala da živi u Peći, nije mogla da ga obilazi iz finansijskih razloga, žena nije mogla da radi, jer je morala da se brine o maloletnoj deci, porodica je imala pomoć njegove majke, ali su se i zaduživali. U Peći su ljudi pričali o njemu i izbegavali ga zbog težine krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da je tužena, u smislu odredbe člana člana 584. stav 1. tačka 1. Zakonika o krivičnom postupku, odgovorna za štetu koju je tužilac pretrpeo usled neosnovanog lišenja slobode, čime su tužiocu povređeni čast i ugled, odnosno pravo i sloboda ličnosti, pa su ocenjujući sve objektivne i subjektivne okolnosti, primenom odredbe člana 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zaključili da tužiocu na ime nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode pripada novčana naknada u iznosu od 9.474.000,00 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate, a da je neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu od dosuđenog do traženih 18.948.000,00 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo, zbog čega se revizijom neosnovano ukazuje suprotno.

Odredbom člana 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da će za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica, kao i za strah sud, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete, kao i u njenom odsustvu. Prema stavu 2. istog člana, prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Naknada nematerijalne štete predstavlja satisfakciju (zadovoljenje) kojom se ublažavaju poremećaji u duhovnoj (psihičkoj) sferi oštećenog. Pravična naknada nematerijalne štete, kao oblik otklanjanja štetnih posledica, sastoji se u isplati sume novca kao satisfakciji za pretrpljenu nematerijalnu štetu, s obzirom da restitucija po prirodi stvari nije moguća, da bi se kod oštećenog uspostavila psihička i emotivna ravnoteža koja je postojala pre štetnog događaja, u meri u kojoj je to moguće. Pritom, ona ne sme biti cilj, već mora biti sredstvo za ublažavanje pretrpljene nematerijalne štete i ne sme pogodovati težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i svrhom. Protiv tužioca se vodio krivični postupak koji se pokazao neosnovanim. Takav postupak, a naročito iznenadno lišenje slobode, dužina trajanja pritvora, loši pritvorski uslovi i razdvojenost od porodice, poremetili su mir i njegovu psihičku ravnotežu, povredili čast, ugled i dostojanstvo, što sve uzrokuje intenzivne i dugotrajne duševne bolove.

Ocenom svih štetnih posledica proisteklih iz neosnovanog lišenja slobode, kao i svih okolnosti konkretnog slučaja, koje su od uticaja na odmeravanje visine pravične naknade kao što su priroda i težina krivičnog dela koje je tužiocu stavljeni na teret, vreme provedeno u pritvoru (4 godine, 3 meseca i 26 dana), njegove lične i porodične prilike, da je u trenutku pritvaranja bio otac petoro maloletne dece, posledice lišenja slobode na zdravstveno stanje, odnos okoline prema njemu posle pritvaranja, kao i to da je trpeo duševne bolove izazvane lišenjem slobode i vođenjem krivičnog postupka koji se završio oslobađajućom presudom, ali i činjenica da pravična naknada nematerijalne štete ne predstavlja reparaciju, već satisfakciju radi uspostavljanja psihičke i emocionalne ravnoteže koja je postojala pre štete, Vrhovni sud je ocenio da je pravilno nižestepenim odlukama tužiocu dosuđena pravična novčana naknada za ovaj vid nematerijalne štete u visini od 9.474.000,00 dinara, zbog čega su neosnovani navodi revizije da je naknada previsoko odmerena.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredaba članova 153. i 154. ZPP.

Kako se ni ostalim revizijskim navodima ne dovodi u sumnju pravilnost primene materijalnog prava, Vrhovni sud je reviziju tužene odbio, kao neosnovanu i odlučio kao u izreci, primenom člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković