Presudom Višeg suda u Požarevcu Kž1 127/25 (2024) od 27.11.2025. godine odbijena je kao neosnovana žalbe branioca okrivljenog i presuda Osnovnog suda u Petrovcu na Mlavi K 131/24 od 21.07.2025. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Vladan Miletić, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev i ukine pobijane presude i predmet vrati nižestepenom sudu na ponovno odlučivanje ili da iste preinači i okrivljenog oslobodi od optužbe ili da okrivljenom izrekne blažu kaznu.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, je neosnovan.

Branilac okrivljenog AA, u podnetom zahtevu, odredbu opšteg karaktera (član 485. stav 1. tačka 1) ZKP), konkretizuje isticanjem da delo za koje je okrivljeni oglašen krivim i osuđen, nije krivično delo, budući da je učinjeno u netklonjivoj stvarnoj zabludi predviđenoj odredbom člana 28. Krivičnog zakonika (koju branilac pogrešno označava kao odredbu člana 27. Krivičnog zakonika) ili u neotklonjivoj pravnoj zabludi predviđenoj odredbom člana 29. Krivičnog zakonika. U vezi sa tim, branilac takođe ističe da reči koje su okrivljenom privatnom tužbom stavljene na teret, nisu izrečene u nameri omalovažavanja, već u odbrani prava i zaštiti svojih interesa, nakon što se privatni tužilac kao punomoćnik umešača, pojavio na ročištu održanom pred Osnovnim sudom u Petrovcu na Mlavi u predmetu P 580/23 u kome je okrivljeni tužio Republiku Srbiju radi utvrđivanja prava svojine po osnovu održaja. Shodno navedenom, branilac smatra da su nižestepeni sudovi, u konkretnom slučaju, morali da primene odredbu člana 170. stav 4. Krivičnog zakonika, koja predviđa osnov isključenja postojanja krivičnog dela uvreda iz člana 170. Krivičnog zakonika.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, koji po oceni Vrhovnog suda predstavljaju povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, ne mogu se prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 28. stav 1. Krivičnog zakonika propisano je da nije krivično delo ono delo koje je učinjeno u neotklonjivoj stvarnoj zabludi. Stavom 2. člana 28. Krvičnog zakonika propisano je da je stvarna zabluda neotklonjiva ako učinilac nije bio dužan i nije mogao da izbegne zabludu u pogledu neke stvarne okolnosti koja predstavlja obeležje krivičnog dela ili u pogledu neke stvarne okolnosti koja bi, da je zaista postojala, činila delo dozvoljenim.

Odredbom člana 29. stav 1. Krivičnog zakonika propisano je da nije krivično delo ono delo koje je učinjeno u neotklonjivoj pravnoj zabludi. Stavom 2. člana 29. Krivičnog zakonika propisano je da je pravna zabluda neotklonjiva ako učinilac nije bio dužan i nije mogao da zna da je njegovo delo zabranjeno.

Krivično delo uvrede iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika čini onaj ko uvredi drugog.

Zaštitni objekat krivičnog dela uvrede je čast, kao i skup svih vrednosti nekog lica (intelektualnih, karakternih, moralnih, fizičkih i drugih osobina i vrednosti) i ugled, kao odraz tih vrednosti u društvu, pa shodno tome radnja izvršenja krivičnog dela u pitanju predstavlja svako postupanje kojim se napada bilo koja od tih vrednosti, a kojima se u suštini izražava nepoštovanje ili poniženje dostojanstva ličnosti. Pri tome, karakter tih radnji kao uvredljivih, ceni se sa stanovišta opšte usvojenih društvenih stavova i merila, kao i okolnosti pod kojima se događaj odigrao.

Članom 170. stav 4. Krivičnog zakonika propisano je da se neće kazniti za delo iz stava 1. do 3. ovog člana učinilac, ako je izlaganje dato u okviru ozbiljne kritike u naučnom, književnom ili umetničkom delu, u vršenju službene dužnosti, novinarskog poziva, političke delatnosti, u odbrani nekog prava ili zaštiti opravdanih interesa, ako se iz načina izražavanja ili iz drugih okolnosti vidi da to nije učinjeno u nameri omalovažavanja.

Prema tome, odredbom člana 170. stav 4. Krivičnog zakonika predviđen je osnov isključenja postojanja navedenog krivičnog dela. Krivično delo uvreda neće postojati, ukoliko su kumulativno ostvareni objektivni i subjektivni uslov. Objektivni uslov jeste da je uvredljiva izjava data u okviru jedne od delatnosti i to ozbiljne kritike u naučnom, književnom ili umetničkom delu, u vršenju službene dužnosti, novinarskog poziva ili političke delatnosti, u odbrani nekog prava ili zaštiti opravdanih interesa. Subjektivni uslov jeste da kod onog čija bi izjava objektivno predstavljala uvredu nekog lica, odnosno povredu njegove časti, nije postojala namera omalovažavanja.

Shodno navedenom, za postojanje krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika nije potrebno da postoji namera omalovažavanja već svest i volja da se izrazi nepoštovanje ili poniženje dostojanstva ličnosti. Suprotna situacija, postoji kada je reč o slučajevima iz člana 170. stav 4. Krivičnog zakonika, kada namera omalovažavanja, iako nije izričito sadržana u biću krivičnog dela uvrede iz stava 1. ovog člana, prema nalaženju ovog suda, ulazi u njen pojam i kao takva mora biti obuhvaćena i izrekom presude.

Prema stanju u spisima predmeta, okrivljeni je „dana 03.06.2024. godine, u sudnici broj 14, Osnovnog suda u Petrovcu na Mlavi, na ročištu tokom glavne rasprave u predmetu tog suda P 580/23, u stanju uračunljivosti, svestan da je njegovo delo zabranjeno, postupajući sa umišljajem i bio je svestan svoga dela i hteo njegovo izvršenje, omalovažio čast i ugled, te izrazio nepoštovanje i poniženje dostojanstva ličnosti privatnog tužioca BB, prisutnog tom prilikom u svojstvu punomoćnika umešača, uputivši mu, pred svedocima, a apsolutno nevezano za predmet tog parničnog postupka, sledeće uvredljive reči: „Prisutni … BB je već dokazani falsifikator potpisa i dokumenata“.

Opisane radnje, koje je okrivljeni preduzeo, po oceni ovog suda, sadrže sve subjektivne i objektivne elemente krivičnog dela uvreda iz člana 170. stava 1. Krivičnog zakonika, a kako su to pravilno zaključili i nižestepeni sudovi.

Naime, suprotno navodima branioca okrivljenog, a imajući pri tome u vidu napred citirane zakonske odredbe člana 28. stav 2. i člana 29. stav 2. Krivičnog zakonika, kojima su bliže određeni pojmovi neotklonjiva stvarna zabluda i neotklonjiva pravna zabluda, po nalaženju Vrhovnog suda iz činjeničnog opisa dela utvrđenog u izreci pravnosnažne prvostepene presude ne proizilazi da je delo učinjeno u neotklonjivoj stvarnoj zabludi ili u neotklonjivoj pravnoj zabludi, a takođe ne proizilazi ni da je navedene uvredljive reči, okrivljeni izneo u odbrani nekog prava ili zaštiti opravdanih interesa, kako to navodi branilac, pa se suprotno navodima zahteva, po nalaženju ovoga suda, u konkretnom slučaju ne radi ni o situaciji iz 170. stav 4. Krivičnog zakonika, zbog čega namera omalovažavanja ne mora proizilaziti, ni biti navedena u činjeničnom opisu krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika, za koje je okrivljeni pravnosnažno oglašen krivim.

Kako u konkretnom slučaju, po oceni Vrhovnog suda, nesumnjivo proizilazi da je okrivljeni sa umišljajem uvredio privatnog tužioca, a da reči koje je izrekao, prevazilaze okvire društveno prihvatljive odbrane nekog svog prava ili zaštite opravdanih interesa i takve su sadržine, da su pogodne da omalovaže čast i ugled bilo kog lica, pa i privatnog tužioca BB, sa aspekta postojećih običajnih, moralnih i drugih normi, o čemu su se detaljno izjasnili nižestepeni sudovi, to Vrhovni sud neosnovanim ocenjuje navode iz zahteva branioca okrivljenog kojima se ukazuje da su pobijane presude donete uz povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Navodima zahteva, kojima branilac ističe da su pojedini dokazni predlozi odbrane odbijeni, ukazuje se na povredu odredbe člana 395. ZKP, a navodi kojima branilac polemiše za okolnostima koje su bile od značaja za odmeravanje kazne, predstavljaju povredu odredbe člana 441. stav 1. ZKP, dok ostali navodi zahteva predstavljaju osporavanje i polemisanje sa činjeničnim utvrđenjima u pravnosnažnim odlukama i ukazivanje na pogrešnu ocenu dokaza, odnosno povredu odredbe člana 440. ZKP. Međutim, kako povrede navedenih odredbi, u smislu člana 485. stav 4. ZKP, ne predstavljaju zakonom dozvoljene razloge za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca, to se Vrhovni sud u razmatranje i ocenu ovih navoda, nije upuštao.

Iz iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci presude i isti odbio kao neosnovan.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                          Svetlana Tomić Jokić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković