Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1-58/25 od 15.09.2025. godine odbijene su kao neosnovane žalbe VJT u Novom Sadu, okrivljenog i njegovog branioca a presuda Višeg suda u Novom Sadu K 57/21 od 30.10.2024. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev i dopune zahteva za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog Dimitrija Stankovića - advokat Branislav Subotin, zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1), 2) i 3), povrede zakona iz člana 74. i bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev, preinači pobijane presude i oslobodi okrivljenog ili ih ukine i predmet vrati na ponovno odlučivanje.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev i dopune zahteva za zaštitu zakonitosti neosnovani su u delu koji se odnose na povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1), 2) i 3), povredu zakona iz člana 74. i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, dok je u ostalom delu zahtev nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u podnetom zahtevu ističe povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP navodeći da se okrivljeni u odnosu na oštećenog AA i njegovog svojstva i prirode postupanja nalazio u stvarnoj zabludi da se radi o policijskom služeniku, jer nije znao, niti je mogao znati da je oštećeni policijski službenik i da prema njemu postupa u tom svojstvu. Takođe, okrivljeni nije mogao čuti, niti je čuo da mu je neko od oštećenih, BB i VV, vikao „Stoj policija“, te i da je preduzeo radnje prema tim oštećenima kako se navodi u dispozitivu prvostepene presude, okrivljeni je i u odnosu na ove oštećene bio u stvarnoj zabludi da su isti policijski službenici. Pored navedenog, branilac ističe i da je okrivljeni opravdano smatrao da se prema njemu vrši napad na njegov život i telo, te je preduzeo one radnje koje je jedino bio u prilici da preduzme kako bi odbio od sebe napad. Naime, radnje okrivljenog preduzete su isključivo u cilju odbrane i kao takve ne mogu se kvalifikovati kao krivično delo, s obzirom da je okrivljeni odbio od sebe neskrivljeni i istovremen protivpravan napad. Radnje koje je okrivljeni preduzeo odnosno odbrana koju je pružio za odbijanje tog napada bila je neophodna, potrebna i srazmerna napadu i mogućnostima kojima je raspolagao kako oštećeni, koji je imao pištolj, a tako i okrivljeni. Upotreba noža od strane okrivljenog u odbijanju napada je bila jedina adekvatna mogućnost čime se ni u kom slučaju nije narušla srazmernost između napada i odbrane. Shodno navedenom, opisanim radnjama okrivljenog ispunjeni su svi elementi nužne odbrane iz člana 19. stav 1. i 2. KZ.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 19. stav 1. Krivičnog zakonika, propisano je da nije krivično delo ono delo koje je učinjeno u nužnoj odbrani. Nužna odbrana u smislu člana 19. stav 2. Krivičnog zakonika je ona odbrana koja je neophodno potrebna da učinilac od svog dobra ili dobra drugog lica odbije istovremeni protivpravni napad, a stavom 3. istog člana propisano je da učiniocu koji je prekoračio granice nužne odbrane može se kazna ublažiti. Ako je učinilac prekoračio granice nužne odbrane usled jake razdraženosti ili prepasti izazvane napadom može se i osloboditi od kazne.

Odredbom člana 28. stav 1. Krivičnog zakonika propisano je da nije krivično delo ono delo koje je učinjeno u neotklonjivoj stvarnoj zabludi. Stavom 2. člana 28. KZ propisano je da je stvarna zabluda neotklonjiva ako učinilac nije bio dužan i nije mogao da izbegne zabludu u pogledu neke stvarne okolnosti koja predstavlja obeležje krivičnog dela ili u pogledu neke stvarne okolnosti koja bi, da je zaista postojala, činila delo dozvoljenim.

Naime, izrekom pravnosnažne presude okrivljeni je oglašen krivim da je u mestu i vreme bliže opisano u izreci presude, „sposoban da shvati značaj svojih dela i da upravlja svojim postupcim, svestan da su njegova dela zabranjena, sa umišljajem pokušao da liši života više lica, službenih lica u vršenju službene dužnosti, svestan svojih dela čije je izvršenje hteo, na taj način što je ovlašćeno službeno lice PU …, oštećenog AA, policijskog inspektora..., koji je kao policijski službenih, u statusu ovlašćenog službenog lica, preduzeo, a shodno odredbama Zakona o policiji i podzakonskim aktima u okviru policijskih ovlašćenja, obavljanje službene radnje, provere identiteta okrivljenog, u kom obavljanju... kao službeno lice je bio sprečen fizičkim napadom od strane okrivljenog, na taj način što je okrivljeni, nakon izvršenog pregleda od strane oštećenog, uzeo sa krova parkiranog putničkog vozila...nož...i krenuo ka oštećenom, hvatajući ga za torbicu koju je imao oko vrata, privlačeći ga ka sebi, te ga oborio na kolovoz i nožem mu zadao jedanaest ubodnih rana u predelu tela, na koji način je oštećenom policijskom službeniku...naneo teške telesne povrede opasne po život...okrivljeni je neovlašćeno oduzeo i prisvojio iz torbice, vlasništvo oštećenog, službeni pištolj... u kome se nalazilo 15 komada municije... i trčećim korakom se udaljio sa lica mesta, koji pištolj je okrivljeni neovlašćeno nosio, krećući se ulicom...u kom trenutku je iz ulice...naišlo službeno vozilo MUP RS, marke … ... za čijim upravljačem se nalazio ovlašćeno službeno lice, policijski službenih oštećeni BB, a na mestu suvozača, ovlašćeno službeno lice, policijski službenik oštećeni VV...službenim vozilom krenuli...kada je sa suvozačkog mesta...izašao iz službenog vozila policijski službenih oštećeni VV, koji je bio vidno obeležen službenom legitimacijom MUP RS, okačenoj oko vrata u visini grudi i koji je okrivljenom izdao glasno naređenje „Stoj policija“, nakon kog upozorenja je okrivljeni stao, okrenuo se u pravcu ... oštećenog VV i u njegovom pravcu uperio pištolj...pokušao da izvrši opaljenje u pravcu oštećenog..., u čemu nije uspeo... dok je za to vreme policijski službenik oštećeni BB, koji se nalazio u službenom vozilu... izašao iz vozila i krenuo ka okrivljenom, izdajući mu naredbu „Stoj policija“...nakon čega je okrivljeni ispalio tri projektila...u pravcu oštećenog... BB, da bi ....oštećeni...potom iz svog službenog pištolja...ispalio jedan metak u pravcu okrivljenog... i našao zaklon iza službenog vozila, a okrivljeni je nastavio kretanje ka oštećenom i službenom vozilu, iz kog razloga se policijski službenik oštećeni BB povukao nekoliko metara od službenog vozila...kako bi sebe doveo u bezbedan položaj za intervenciju, koji trenutak je okrivljeni iskoristio i...neovlašćeno oduzeo putničko motorno vozilo marke … ...vlasništvo MUP RS...kojim je prethodno upravljao oštećeni BB...a u kom vozilu se u kontakt bravi nalazio ključ...usmeravajući vozilo ka policijskom službeniku oštećenom BB, koji je tada, da bi odbio napad od sebe, u pravcu službenog vozila u kome se nalazio okrivljeni, ispalio jedan projektil...a kada je okrivljeni vozilom došao u neposrednu blizinu oštećenog, držeći pištolj u pravcu oštećenog, oštećeni...je ispalio još dva projektila u pravcu navedenog vozila, nakon čega je okrivljeni nastavio kretanje...izgubio kontrolu nad vozilom i prednjim desnim, čeonim delom vozila udario u metalni stub...nakon čega je okrivljeni izašao iz službenog vozila...u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist, oduzeo tuđu pokretnu stvar i to torbicu, vlasništvo oštećenog, policijskog službenika BB, u kojoj se nalazila službena legitimacija...na ime oštećenog, novčanik sa ličnim dokumentima i novcem u iznosu od 1.500 evra...više svežnjeva ključeva i službene lisice.“

Iz ovako datog opisa radnji okrivljenog proizilaze sva bitna obeležja krivičnog dela teško ubistvo u pokušaju iz člana 114. stav 1. tačka 6) u vezi člana 30. KZ u sticaju sa krivičnim delom nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 4. u vezi stava 1. KZ, krivično delo neovlašćeno korišćenje tuđeg vozila iz člana 213. stav 1. KZ i krivično delo krađa iz člana 203. stav 1. KZ.

U konretnom slučaju okrivljeni je nakon izvršenog pregleda od strane oštećenog AA, uzeo sa krova parkiranog putničkog vozila nož i krenuo ka oštećenom, hvatajući ga za torbicu koju je imao oko vrata, privlačeći ga ka sebi, te ga oborio na kolovoz i nožem mu zadao jedanaest ubodnih rana u predelu tela, prvi uperio pištolj u oštećenog VV i pokušao da izvrši opaljenje u njegovom pravcu, a nakon što je oštećeni BB izašao iz vozila, okrivljeni ispalio tri projektila u njegovom pravcu. Pored navedenog, oštećeni su kritičnom prilikom nosili službene legitimacije i upozorili okrivljenog da su ovlašćena službena lica odnosno policajci.

Dakle, kako s obzirom na opis radnji izvršenja ovih krivičnih dela, očigledno nisu ispunjeni zakonski uslovi za primenu prema okrivljenom instituta nužne odbrane iz člana 19. stav 2. Krivičnog zakonika vezano za uslove napada i odbrane, kao ni uslovi iz člana 28. KZ vezano za stvarnu zabludu, to je Vrhovni sud navode branioca okrivljenog kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP ocenio kao neosnovane.

Sa tim u vezi, a kako se po nalaženju Vrhovnog suda, u opisanim radnjama okrivljenog, stiču sva bitna zakonska subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela teško ubistvo u pokušaju iz člana 114. stav 1. tačka 6) u vezi člana 30. KZ u sticaju sa krivičnim delom nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 4. u vezi stava 1. KZ, krivično delo neovlašćeno korišćenje tuđeg vozila iz člana 213. stav 1. KZ i krivično delo krađa iz člana 203. stav 1. KZ za koja je okrivljeni oglašeni krivim, kao neosnovani su ocenjeni i navodi branioca okrivljenog kojima se ističe i povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, navodima da se u radnjama okrivljenog stiču sva zakonska obeležja krivičnog dela teška telesna povreda iz člana 121. KZ, krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. KZ ili krivičnog dela izazivanje opšte opasnosti izi člana 278. KZ.

Zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, kao razlog podnošenja ističe se i povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP navodima da je sud prilikom odmeravanja kazne okrivljenom kao otežavajuću okolnost cenio da je pokušao da liši života više lica, iako je ta okolnost obeležje krivičnog dela i ne može se vrednovati dva puta saglasno odredbi člana 54. stav 3. KZ. Takođe, sud je primenio odredbu člana 55a KZ, iako u konretnom slučaju nije bilo mesta njenoj primeni jer nisu postojali zakonski uslovi za njenu primenu u pogledu osuđivanosti okrivljenog i proteka roka od pet godina od dana otpuštanja okrivljenog sa izdržavanja izrečene kazne.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 54. stav 3. KZ propisano je da se okolnost koja je obeležje krivičnog dela ne može uzeti u obzir i kao otežavajuća, odnosno olakšavajuća okolnost, izuzev ako prelazi meru koja je potrebna za postojanje krivičnog dela ili određenog oblika krivičnog dela ili ako postoje dve ili više ovakvih okolnosti, a samo jedna je dovoljna za postojanje težeg, odnosno lakšeg oblika krivičnog dela.

U konkretnom slučaju okrivljeni je oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela teško ubistvo u pokušaju iz člana 114. stav 1. tačka 6) u vezi člana 30. KZ odnosno za pokušaj lišenja života službenog lica pri vršenju službene dužnosti, dok je okolnost da je pokušao da liši života više lica tačnije tri lica cenio kao otežavajuću okolnost, koja, shodno odredbi člana 54. stav 3. KZ, okrivljenom može biti cenjena kao otežavajuća okolnost.

Odredbom člana 55a Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 35/2019 od 21.05.2019. godine, koji je stupio na snagu 01.12.2019. godine i važio u vreme izvršenja krivičnog dela koje je okrivljenom stavljeno na teret i u vreme donošenja pobijanih presuda) propisano je da će sud, za krivično delo učinjeno sa umišljajem, za koje je propisana kazna zatvora, izreći kaznu iznad polovine raspona propisane kazne pod sledećim uslovima: 1) ako je učinilac ranije dva puta osuđen za krivično delo učinjeno sa umišljajem na zatvor od najmanje jednu godinu; 2) ako od dana otpuštanja učinioca sa izdržavanja izrečene kazne do izvršenja novog krivičnog dela nije proteklo pet godina.

U situaciji u kojoj nađe da su kumulativno ispunjeni uslovi za primenu instituta višestrukog povrata, sud je u obavezi da odmeri kaznu koja će biti iznad polovine propisanog kaznenog raspona.

Raspon propisane kazne, u smislu odredbe člana 55a KZ, predstavlja razmak od minimalne do maksimalne kazne propisane za određeno krivično delo, dok polovina raspona, prema stavu ovog suda zauzetom na sednici Krivičnog odeljenja od 11.07.2022. godine, predstavlja srednji broj u tom nizu brojeva, koji se izračunava tako što se od maksimuma propisane kazne oduzme minimum iste, ta razlika podeli sa dva, a potom se na taj rezultat doda minimalna kazna.

Okrivljeni Dimitrije Stanković je, prema stanju u spisima predmeta, pre izvršenja predmetnog krivičnog dela za koje je oglašen krivim pobijanim presudama, osuđivan šest puta za umišljajna krivična dela na kazne zatvora od po najmanje jednu godinu, pri čemu je sa izdržavanja kazne zatvora u trajanju od jedne godine i deset meseci po presudi Osnovnog suda u Novom Sadu K 1834/14 od 28.10.20215. godine, otpušten 06.10.2016. godine.

Imajući u vidu da od otpuštanja okrivljenog sa izdržavanja kazne zatvora 06.10.2016. godine do izvršenja krivičnog dela 21.10.2020. godine, koje je bilo predmet pravnosnažno okončanog postupka u kome su donete pobijane presude, nije proteklo pet godina, to su se i po oceni Vrhovnog sud, u konkretnom slučaju, stekli svi uslovi za primenu odredbe člana 55a KZ o višestrukom povratu.

Kako je okrivljeni Dimitrije Stanković pobijanim presudama pravnosnažno osuđen na kaznu zatvora u trajanju od dvadeset godina, to Vrhovni sud nalazi da nižestepeni sudovi odlukom o krivičnoj sankciji nisu povredili krivični zakon, već su pravilno, primenili odredbu člana 55a Krivičnog zakonika, zbog čega su suprotni navodi zahteva branioca okrivljenog, kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP u vezi člana 55a KZ, ocenjeni kao neosnovani.

Branilac okrivljenog u dopuni zahteva za zaštitu zakonitosti ističe povredu zakona iz člana 74. ZKP i navodi da je okrivljeni na glavnom pretresu dana 29.11.2023. godine otkazao punomoć izabranom braniocu advokatu Mitreski Momčilu, pa je sud doneo rešenje i okrivljenom postavio branioca po službenoj dužnosti advokata Ljubicu Židišić. Dana 28.02.2024. godine na glavni pretres pristupio je advokat Bogdan Vla koji je sudu dostavio punomoć za odbranu okrivljenog. Na tom glavnom pretresu sud je doneo rešenje i razrešio branioca po službenoj dužnosti Ljubicu Židišić. Na glavnom pretresu koji je održan dana 19.04.2024. godine okrivljeni je otakazao punomoć advokatu Bogdanu Vla, pa mu je sud ponovo postavio branioca po službenoj dužnosti. Na glavnom pretresu koji je održan 27.06.2024. godine okrivljeni je angažovao novog branioca, advokata Željka Radanovića, ali sud nije razrešio branioca po službenoj dužnosti. Na glavnom pretresu održanom 12.09.2024. godine okrivljeni je podneo zahtev za razrešenje branioca po službenoj dužnosti, koji zahtev obrazložio i zahtevao je rok od 24 sata kako bi se pisanim putem izjasnio o razlozima za razrešenje, a kako se nije izjasnio u traženom roku sud je doneo rešenje kojim se odbija zahtev za razrešenje branioca po službenoj dužnosti. Na glavnom pretresu održanom 04.10.2024. godine okrivljeni je podneo zahtev za povraćaj u pređašnje stanje koji je odbijen. Branilac ističe da nakon što je okrivljeni otkazao punomoć izabranim braniocima, trebalo mu je svaki put postaviti novog branioca po službenoj dužnosti, a ne da ga brani razrešeni branilac po službenoj dužnosti. Naime, procedura imenovanja branioca po službenoj dužnosti nije u skladu sa odredbama ZKP, čime suštinski okrivljeni nije imao branioca u krivičnom postupku kada je predviđena obavezna odbrana.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Iz spisa predmeta proizilazi da je na glavnom pretresu održanom dana 29.11.2023. godine okrivljeni izjavio da otkazuje punomoć svom izabranom braniocu advokatu Momčilu Mitreski. Viši sud u Novom Sadu je doneo rešenje Su VIII-49- 81/23 od 29.11.2023. godine kojim je postavio advokata Dragicu Židišić za branioca po službenoj dužnosti okrivljenom. Na glavnom pretresu održanom dana 28.02.2024. godine razrešena je advokat Dragica Židišić odbrane po službenoj dužnosti okrivljenom koji je angažovao novog branioca advokata Bogdana Vla. Na glavnom pretresu održanom dana 19.04.2024. godine okrivljeni je otkazao punomoć izabranom braniocu advokatu Bogdanu Vla. Rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Su VIII-49-81/23 od 19.04.2024. godine postavljena je advokat Dragica Židišić za branioca po službenoj dužnosti okrivljenom. Majka okrivljenog je punomoćjem od 30.05.2024. godine ovlastila advokata Boška Žilića da zastupa okrivljenog pred Višim sudom u Novom Sadu u predmetu K 57/21. Dana 10.06.2024. godine, advokat Boško Žilić je obavestio sud da je otkazao punomoć. Majka okrivljenog je dana 26.06.2024. godine punomoćjem ovlastila advokata Željka Radanovića da zastupa njenog sina pred Višim sudom u Novom Sadu u predmetu K 57/21. Na glavnom pretresu održanom dana 12.09.2024. godine okrivljeni je tražio da sud razreši branioca po službenoj dužnosti advokata Dragicu Židišić i tražio rok od 24 sata da svoj zahtev pisanim putem obrazloži. Rešenjem Višeg suda u Novom Sadu K 57/21 od 18.09.2024. godine odbijen je predlog okrivljenog da se razreši branilac po službenoj dužnosti advokat Dragica Židišić. Na glavnom pretresu održanom dana 04.10.2024.godine odbijen je predlog okrivljenog da se vrati u pređašnje stanje u vreme prijema rešenja K 57/21 od 18.09.2024. godine, odbijen je predlog okrivljenog da mu se postavi branilac po službenoj dužnosti koji bi ga zastupao u tom žalbenom postupku i odbijen je predlog okrivljenog da se razreši branilac po službenoj dužnosti.

Po nalaženju Vrhovnog suda, imajući u vidu da je okrivljeni tokom celom postupka koji se vodio i zbog krivičnog dela teško ubistvo u pokušaju iz člana 114. stav 1. tačka 6) u vezi člana 30. KZ i dr., za koje je zaprećena kazna zatvora u trajanju od najmanje deset godina ili doživotni zatvor i propisana obavezna odbrana, imao branioca, bilo izabranog, bilo branioca po službenoj dužnosti postavljenog od strane suda u dva navrata, koja nije razrešena funkcije branioca po službenoj dužnosti nakon drugog postavljenja, a koja je pisala i žalbu na prvostepenu presudu, to su navodi branioca okrivljenog, kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 74. ZKP, ocenjeni kao neosnovani.

Pored navednog, dopunom zahteva za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog ističe i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP navodima da je predsednik veća sudija Ivana Josifović učestovala u donošenju rešenja Višeg suda u Novom Sadu KV. 286/24 od 13.03.2024. godine, kojim je produžen pritvor prema okrivljenom. U navedenom rešenju zauzet je stav da bi okrivljeni na slobodi mogao nastaviti sa vršenjem krivičnih dela, na koji način je suštinski zauzet stav da je okrivljeni izvršio krivična dela koja su mu optužnicom stavljena na teret. Shodno navedenom, postupajući predsednik veća se morala izuzeti iz daljeg postupanja, što nije učinjeno, na koji način je sud učinio navedenu povredu zakona na štetu okrivljenog.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Suprotno navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, po nalaženju Vrhovnog suda, ne može se prihvatiti stav da svako odlučivanje sudije o pritvoru prema okrivljenom nužno narušava pretpostavku nepristrasnosti tog sudije prilikom meritornog odlučivanja o krivici istog okrivljenog. To proizilazi i iz prakse Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

Naime, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, ne može se smatrati da sama činjenica što je sudija u krivičnom postupku donosio odluke i pre suđenja u pojedinom predmetu, uključujući i odluke vezane za pritvor, opravdava strah da taj sudija nije nepristrasan. Ono što je važno su opseg i priroda tih odluka (Fey protiv Austrije, stav 30; Sainte-Marie protiv Francuske, stav 32; Nortier protiv Holandije, stav 33). Kada odluke o produženju pritvora zahtevaju „vrlo visok stepen jasnoće“ u pogledu krivice okrivljenog, Evropski sud za ljudska prava je našao kako može izgledati da je nepristrasnost dotičnih sudija podložna sumnji, te da se bojazan podnosioca zahteva u tom pogledu može smatrati objektivno opravdanom (Hauschildt protiv Danske, stav 49-52).

Iz navedenog proizilazi da, po pravilu, učestvovanje sudije u donošenju odluke o pritvoru prema okrivljenom u istom predmetu ne predstavlja razlog za njegovo izuzeće prilikom odlučivanja o krivici u odnosu na istog okrivljenog, već postojanje predubeđenja kao razloga za njegovo izuzeće zavisi od toga da li je prilikom odlučivanja o pritvoru sudija zauzeo jasan stav o krivici okrivljenog ili nije, dakle, radi se o faktičkom pitanju u svakom konkretnom slučaju.

U konkretnom slučaju, iz spisa predmeta proizilazi da krivično veće Višeg suda u Novom Sadu, a u čijem sastavu je između ostalih sudija bila i sudija Ivana Josifović, u navedenom rešenju kojim je odlučivano o pritvoru prema okrivljenom, a na koje rešenje se u dopuni zahteva poziva branilac, analizom dostupnih podataka utvrdila postojanje osnovane sumnje da je okrivljeni Dimitrije Stanković izvršio krivična dela koja su mu stavljena na teret optužnicom javnog tužioca, a što je neophodan uslov za produženje pritvora prema okrivljenom, te da je krivično veće Višeg suda u Novom Sadu pri tome dalo razloge zbog kojih nalaze da su ispunjeni uslovi za produženje pritvora prema okrivljenom, a što je inače neophodan sadržaj svakog rešenja o produženju pritvora prema okrivljenom.

Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Dragojević protiv Hrvatske (od 15.01.2015. godine - predstavka broj 68955/11), sama činjenica da je sudija u suđenju već donosio predpretresne odluke u predmetu, uključujući odluke vezane za pritvor, ne može opravdati bojazan o njegovoj nepristrasnosti, već samo posebne okolnosti mogu opravdati drugačiji zaključak. Uvek je odlučan opseg i priroda predpretresnih mera koje je preduzeo sudija. Nadalje, u ovoj odluci Evropski sud za ljudska prava ističe da pitanja na koja sudija mora odgovoriti pri donošenju odluka o produženju pritvora nisu ista kao ona pitanja koja su odlučujuća za pravnosnažnu presudu. Prilikom odlučivanja o pritvoru i donošenja drugih predpretresnih odluka te vrste, sudija po kratkom postupku ocenjuje dostupne podatke kako bi utvrdio postoji li osnov za sumnju protiv okrivljenog za izvršenje krivičnog dela, dok prilikom donošenja odluke na kraju suđenja mora proceniti jesu li dokazi koji su izneseni i o kojima se raspravljalo pred sudom dovoljni da bi okrivljenog oglasio krivim. Sumnja i formalno proglašenje krivice ne mogu se tretirati kao da su istovetni (Jasinski protiv Poljske, stav 55, predstavka broj 30865/96 od 20.12.2005. godine).

Dakle, po nalaženju Evropskog suda za ljudska prava, ocena postojanja zakonskih uslova za produženje pritvora, a koja uključuje i ocenu postojanja „osnovane sumnje“ o izvršenju krivičnog dela od strane okrivljenog, ne može predstavljati formiranje stava sudije o krivici tog istog okrivljenog ili kazni koju mu treba odrediti, odnosno „predubeđenje“ sudije, kako to u zahtevu tvrde branioci, a koje dovodi u sumnju zakonsku pretpostavku nepristrasnosti sudije.

Primenjujući napred navedeno na konkretan slučaj, Vrhovni sud nalazi da sama činjenica da je sudija Ivana Josifović kao predsednik veća koje je donelo pobijanu prvostepenu presudu, kojom je okrivljeni oglašen krivim i osuđen, u ranijoj fazi postupka učestvovala u sastavu veća u donošenju odluka koje su vezane za odlučivanje o meri pritvora prema okrivljenom, a u kom odlučivanju se krivično veće uopšte nije bavilo pitanjem krivice okrivljenog, po nalaženju Vrhovnog suda, ne dovodi u pitanje pretpostavku nepristrasnosti ovog sudije kod odlučivanja o krivici okrivljenog Dimitrija Stankovića, konkretno kod donošenja pobijane presude, zbog čega pobijanom presudom nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, a kako se to neosnovano tvrdi u dopuni zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Dimitrija Stankovića, u ostalom delu, je nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u preostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti osporava utvrđeno činjenično stanje i pravnu ocenu datu od strane suda. Ovo sa razloga što navodi da iz ponašanja oštećenih okrivljeni nije mogao jasno da zaključi da se radi o policijskim službenicima, te da okrivljeni nije bio u situaciji da pogleda službenu legitimaciju kako bi se uverio da se u konkretnom slučaju radi o policijskom službeniku. Dalje se ističu kontradiktornosti u iskazima saslušanih oštećenih, kao i da prvostepeni sud nije utvrdio činjenicu gde se pištolj nalazio, da li u torbici oštećenog ili na zemlji, pa ako se nalazio na zemlji kako je tu dospeo odnosno da li je oštećeni isti pokušao da upotrebi. Takođe, sudska medicina nije dala odgovor na pitanje koji je ubod prvi zadat, te se u tim okolnostima mora prihvatiti odbrana okrivljenog da je prvi ubod zadat u trenutku kada su se oštećeni i okrivljeni nalazili u ležećem položaju, a ne kako tvrdi oštećeni. Nejasno je koliko je uboda bilo, a veštak je jasno naveo da oštećenom odmah nakon povređivanja nije bio direktno ugrožen život. Tokom postupka je, po oceni branioca, utvrđeno da sa mesta na kome se okrivljeni nalazio nije mogao da vidi oštećenog VV, niti da uperi pištolj u njega pa, po nalaženju branioca, ne stoji tvrdnja suda da je okrivljeni pokušao da liši života oštećenog. Branilac zaključuje i da je okrivljeni pucao u pravcu oštećenog BB ostali bi projektili na licu mesta, što nije pronađeno niti evidentirano.

Kako pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu, ocenio nedozvoljenim.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene povrede zakona na koje se neosnovano ukazuje zahtevom i dopunama zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Dimitrija Stankovića - advokata Branislava Subotina, Vrhovni sud je, na osnovu člana 491. ZKP, zahtev i dopune zahteva u odnosu na povrede zakona navedene u izreci presude odbio kao neosnovane, dok je u ostalom delu, na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP i člana 485. stav 4. ZKP, zahtev odbacio kao nedozvoljen.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                  Predsednik veća-sudija

Vesna Zarić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                     Milena Rašić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković