Prema činjeničnom stanju, po zaključenoj raspravi pred drugostepenim sudom, tužilac je bio zaposlen kod „Vojvodina put - Bačka put“ a.d. Novi Sad na poslovima ... . Dana 11.07.2010. godine, dok je obavljao radne zadatke, pretpeo je tešku telesnu povredu usled udara putničkog vozila osiguranog od auto-odgovornosti kod tuženog. Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P 2394/11 od 13.03.2013. godine, tuženi je obavezan da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu za pretpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, za fizičke bolove, za strah i za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti.

Tužbom u ovoj pravnoj stvari traži naknadu materijalne štete na ime izgubljene zarade u periodu od 11.07.2010. godine do 30.12.2019. godine. Pre podnošenja tužbe 27.08.2014. godine, tužilac je 14.05.2014. godine podneo tuženom odštetni zahtev, koji tuženi nije prihvatio.

Tužilac je zbog zadobijene povrede u periodu od 12.07.2010. godine do 30.06.2011. godine bio na bolovanju. U periodu od 01.07.2011. godine do 22.07.2011. godine koristio je godišnji odmor, a potom je bio na plaćenom odsustvu bez krivice zaposlenog do 26.03.2012. godine. U periodu od 26.03.2012. godine do 06.04.2012. godine tužilac je bio privremeno sprečen za rad zbog povrede na radu, a do kraja aprila 2012. godine je koristio godišnji odmor. Od 05.05.2012. godine do 18.05.2012. godine je bio privremeno sprečen za rad zbog povrede na radu, a tokom preostalih dana maja meseca 2012. godine, sa izuzetkom 56 radnih sati, kao i narednih pet meseci ( jun- oktobar 2012. godine) je bio na plaćenom odsustvu bez krivice zaposlenog. U periodu od 21.11.2012. godine do 22.01.2013. godine je bio privremeno sprečen za rad zbog povrede na radu, a preostalih dana u ta tri meseca (novembar 2012. godine, decembar 2012. godine i januar 2013. godine) je koristio godišnji odmor. U februaru 2013. godine je 8 radnih dana je koristio godišnji odmor, a 12 dana je bio na plaćenom odsustvu bez krivice zaposlenog, na kom je bio i ceo mart mesec 2013. godine i 13 radnih dana tokom meseca aprila 2013. godine. Po povratku na rad, u aprilu 2013. godine, tužilac je po usmenom nalogu raspoređen na radno mesto ..., bez zaključenja aneksa ugovora o radu. Zadržao je isti koeficijent 1,5 i osnovicu zarade koju je imao kao putar. Posao .. je obavljao do 01.11.2015. godine, kada je ... kod „Vojvodina put – Bačka put“ ukinuta i tada je po zaključenom aneksu ugovora o radu od 21.10.2015. godine raspoređen na poslove ..., sa koeficijentom zarade od 2,1. Po aneksu ugovora o radu od 17.03.2016. godine raspoređen je na poslove ... i koeficijentom zarade 1,4 na kojim poslovima je radio od 01.04.2016. godine. Aneksom ugovora o radu od 01.12.2016. godine raspoređen je na poslove ... sa koeficijentom zarade od 1,4. Ni u jednom zaključenom aneksu ne stoje razlozi izmene ugovorenih uslova rada. Tužilac je u avgustu 2019. godine i 13 dana tokom septembra meseca 2019. godine bio privremeno sprečen za rad. Radni odnos mu je prestao 26.12.2019. godine, na osnovu sporazuma o prestanku radnog odnosa.

Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka Milojka Bubnjevića, tužilac je za vreme privremene sprečenosti za rad usled zadobijenih povreda na radu ostvario naknadu u visini 100% pripadajuće zarade. U pogledu plaćenog odsustva bez krivice zaposlenog, utvrđeno je da je kod poslodavca tužioca u toku 2011, 2012. i 2013. godine postojao poremećaj u poslovanju, zbog čega je po osnovu rešenja Ministarstva rada i socijalne politike veliki broj zaposlenih bivao upućen na plaćeno odsustvo zbog smanjenja obima rada, u trajanju od 90 radnih dana u tekućoj godini, među kojima je bio i tužilac, ali i drugi zaposleni na poslovima putara. U tom periodu tužilac je ostvarivao naknadu zarade u manjem iznosu zarade koju bi ostvario da je u tom periodu obavljao poslove putara.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilno je drugostepeni sud primeno materijalno pravo iz odredbi Zakona o obligacionim odnosima i ocenio da tužbeni zahtev nije osnovan.

Neosnovano se navodima revizije osporava pravilna primena materijalnog prava.

Odredbom člana 376. stav 1. ZOO propisano je da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo. Prema članu 186. ZOO obaveza naknade štete smatra se dospelom od trenutka nastanka štete, ali zastarelost potraživanja po ovom osnovu (član 376. stav 1.) počinje da teče od dana u kome je oštećeni doznao za štetu i učinioca (subjektivni rok).

Tužilac tvrdi da materijalnu štetu u vidu izgubljene zarade, koja nastaje sukcesivno svakog meseca dospelošću svakog pojedinačnog mesečnog potraživanja, trpi od 12.07.2010. godine. Imajući u vidu da je podnošenjem odštetnog zahteva 14.05.2014. godine iznova počeo da teče rok zastarelosti potraživanja, to je i po oceni Vrhovnog suda, potraživanje tužioca za period od 12.07.2010. godine zaključno sa martom 2011. godine zastarelo u smislu člana 376. ZOO u vezi člana 186. ZOO i člana 392. stav 3. ZOO, kako je to pravilno utvrdio drugostepeni sud.

Suprotno navodima revizije, rok zastarelosti potraživanja materijalne štete ne teče od završetka lečenja, jer je ovaj momenat od značaja za ocenu zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete, odnosno od kada su pojedini vidovi nematerijalne štete dobili oblik konačnog stanja.

U odnosu na preostali deo tužbenog zahteva za period od aprila 2011. godine do 30.12.2019. godine, pravilno je na utvrđeno činjenično stanje drugostepeni sud primenio odredbu člana 195. stav 1. ZOO prema kojoj se naknada materijalne štete u vidu izmakle koristi od njenog nastanka do okončanja lečenja odnosi na gubitak u zaradi koju bi oštećeni ostvarivao da nije došlo do povređivanja i odredbu člana 189. stav 3. ZOO prema kojoj se pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se osnovano mogao očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem.

U konkretnom slučaju, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je u periodima privremene sprečenosti za rad zbog posledica povređivanja isplaćena naknada zarade u visini od 100% na teret poslodavca. Kod pravilne ocene drugostepenog suda da tužiocu za taj period ne pripada naknada troškova za ishranu u toku rada (topli obrok), jer takve troškove usled odsustva sa rada nije ni imao, navodima revizije se ni odluka o tužbenom zahtevu za naknadu materijalne štete ni u ovom periodu ne dovodi u sumnju.

U pogledu potraživanja za period plaćenog odsustva bez krivice zaposlenog, zbog smanjenja obima posla kod poslodavca, u kom je ostvarivao naknadu zarade u manjem iznosu zarade koju bi ostvario da je obavljao poslove putara, tužiocu ne pripada pravo na naknadu štete, jer nije pravno relevantnim dokazima dokazao da je njegovo upućivanje na plaćeno odsustvo u uzročno-posledičnoj vezi sa povredama koje je zadobio u spornom štetnom događaju. Kod činjenica da su zbog poremećaja u poslovanju tuženog i drugi zaposleni među kojima i tužilaci drugi zaposleni na poslovima putara bili na plaćenom odsustvu, a da tužilac nije dokazao da bi izvesno u tom periodu radio na poslovima putara da nije povređen i po oceni Vrhovnog suda ne može se nesumnjivo utvrditi da bi tužilac u tom periodu ostvario dobitak koji se osnovano mogao očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem.

Pravilno je zaključio drugostepeni sud da tužiocu ne pripada pravo na nakandu štete u vidu umanjene zarade za period kada je po povratku na rad od aprila 2013. godine po usmenom nalogu premešten na mesto ..., a potom i po osnovu zaključenih aneksa ugovora premešten na mesto ..., ... i .... Ovo zbog toga što je u nalazu veštaka delom prikazana negativna razlika u zaradi, odnosno da je tužiocu isplaćena zarada i naknada zarade u većem iznosu od iznosa koji bi mu pripadao da je obavljao posao ..., a i zbog toga što sadržina aneksa ugovora o radu o premeštaju na radna mesta sa nižim koeficijetom zarade od zarade na poslovima putara ne ukazuje na to da je razlog premeštaja umanjena radna sposobnost tužioca, nastala kao posledica povređivanja na radu.

Ni ostalim navodima revizije se ne dovodi u sumnju pravilnost drugostepene presude. Neosnovano se osporava pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje i stavlja primedba na ocenu dokaza iz člana 8. ZPP. Drugostepeni sud je čitanjem dokaza izvedenim pred prvostepenim sudom i neposrednim izvođenjem dokaza na raspravi održanoj pred tim sudom, upotpunio utvrđenje o činjeničnom stanju i uz obrazloženu ocenu dokaza utvrdio sve bitne činjenice za pravilnu primenu materijalnog prava i odluku o izjavljenoj žalbi.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković