Prema razlozima drugostepene presude, tužilac i tuženi su presudom Osnovnog suda u Valjevu P 4355/10 od 27.12.2011. godine bili obavezani da tužilji AA iz ... solidarno isplate na ime štete iznos od 123.403,32 dinara i iznos od 84.014,00 dinara na ime troškova postupka. Po rešenju o izvršenju donetog na osnovu navedene pravnosnažne presude, određeno je prinudno izvršenje prema ovde tužiocu kao izvršnom dužniku i od tužioca je naplaćen ukupan iznos od 251.400,00 dinara. Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su obavezali ovde tuženog kao solidarnog dužnika po toj pravnosnažnoj presudi da tužiocu regresira polovinu isplaćenog iznosa, primenom odredbi člana 414, 423. i 424. stav 1. ZOO.

Po stanovištu Vrhovnog suda, razlozi na kojima je zasnovana primena materijalnog prava u pobijanoj presudi i sadržina tražene pravne zaštite, ne upućuju na potrebu odlučivanja o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj. Nasuprot navodima revidenta, pobijana odluka ne dovodi do neujednačensti sudske prakse o pitanju prava solidarnog dužnika na regres od drugog solidarnog dužnika i roku zastarelosti koji se primenjuje. Pravni osnov po kom su tužilac i tuženi pravnosnažnom presudom obavezani da tužilji AA isplate iznos štete nije istovetan sa pravnim osnovom po kom tužilac u ovom postupku traži od tuženog da mu naknadi deo obaveze koji pada na njega. Odluke na koje se tuženi poziva u reviziji odnose se na regresno potraživanje Garantnog fonda prema odgovornom licu i nisu primenjive u konkretnom slučaju. Naime, kod regresnog potraživanja Garantnog fonda prema odgovornom licu, Garantni fond stupa u osiguranikova prava prema odgovornom licu, odnosno dolazi do zakonske subrogacije predviđene odredbom člana 939. stav 1. ZOO. Stoga se u tom slučaju primenjuje isti rok zastarelosti za potraživanje Fonda prema odgovornom licu za štetu i za potraživanje osiguranika prema Fondu. Nasuprot tome, kada jedan solidarni dužnik traži od drugog solidarnog dužnika da mu naknadi deo obaveze koji pada na njega, saglasno odredbi člana 423. stav 1. ZOO, on ne stupa u prava oštećenog lica, već se u tom slučaju primenjuje opšti rok zastarelosti od deset godina predviđen odredbom člana 371. ZOO.

Kako ne postoji potreba ujednačavanja sudske prakse o predmetnom pravnom pitanju, niti su ispunjeni drugi uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe čl. 404 st. 2 ZPP.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije tuženog, u smislu odredbe člana 410. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tuženog nedozvoljena.

Odredbom člana 479. stav 6. ZPP propisano je da protiv odluke drugostepenog suda, donete u parnici o sporu male vrednosti, revizija nije dozvoljena. Sporovima male vrednosti, shodno odredbi člana 468. stav 1. ZPP, smatraju se sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, koje ne prelazi dinarsku protivvrednost od 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Vrednost predmeta spora u konkretnom slučaju iznosi 125.700,00 dinara. Sledi da protiv odluke drugostepenog suda donete u predmetnom sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

U skladu sa iznetim Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke, primenom odredbe člana 413. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković