.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 2313/2025
15.04.2026. godina
Beograd
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branke Dražić, predsednika veća, Marine Milanović, Vesne Mastilović, Ivane Rađenović i Vladislave Milićević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Nebojša Spasić, advokat iz ..., protiv tuženog Javnog preduzeća „Direkcija za razvoj i izgradnju grada Vranja“ – u likvidaciji, koga zastupa Gradsko pravobranilaštvo grada Vranja, radi isplate zarade, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 888/2025 od 23.04.2025. godine, u sednici održanoj 15.04.2026. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 888/2025 od 23.04.2025. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.
ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tužioca izjavljena protiv presude presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 888/2025 od 23.04.2025. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Vranju P1 670/2024 od 24.12.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu na ime razlike od isplaćene do pripadajuće zarade za period od 19.09.2013. godine do 19.09.2016. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti, do isplate, sve bliže navedeno u ovom stavu izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu na ime neisplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2013., 2014., 2015. i 2016. godinu, isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom, počev od dospelosti, do isplate, sve bliže navedeno u ovom stavu izreke. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 271.125,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti do isplate.
Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 888/2025 od 23.04.2025. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca, i potvrđena i prvostepena presuda u stavovima prvom i drugom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je odluka o troškovima postupka sadržana u stavu trećem izreke, tako što je obavezan tužilac da tuženom, na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 256.062,5 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do konačne isplate.
Protiv navedene presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, iz svih zakonom predviđenih razloga, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.
Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije, na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS”, br. 72/2011...10/2023, u daljem tekstu: ZPP) Vrhovni sud je ocenio da nema mesta odlučivanju o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj na osnovu odredbe stava 1. tog člana, s obzirom na to da ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanjem sudske prakse ili novim tumačenjem prava.
Pravnosnažnom presudom, primenom odredbi materijalnog prava, citiranih u nižestepenim odlukama, na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, odbijen je tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu, isplati razliku zarade za traženi period i neisplaćeni regres za sporne godine, kod utvrđenog da je tuženi javno preduzeće i korisnik budžetskih sredstava, zbog čega nije moguće primeniti korektivno pravilo iz člana 8. stav 2. Zakona o radu. Prema datim razlozima, tuženi je kao javno preduzeće, čiji je osnivač jedinica lokalne samouprave, u svom poslovanju, koje obuhvata obračun i isplatu zarada, ograničen imperativnim odredbama sadržanim u Zakonu o javnim preduzećima, Zakonu o budžetu, Zakonu o budžetskom sistemu, Zakonu o utvrđivanju maksimalne zarade u javnom sektoru, Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava i Uredbama Vlade R. S., a poslovanje javnog preduzeća ima svoj osnov i okvir u donetom Programu poslovanja na koji saglasnost daje osnovač.
Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, činjenice utvrđene u postupku i način presuđenja, Vrhovni sud je ocenio da su nižestepene odluke u skladu sa praksom revizijskog suda o imperativnoj primeni Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava, i pravnim stavovima izraženim u odlukama Vrhovnog suda, u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima stranaka, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, zbog čega nema uslova za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, a radi razmatranja pravnog pitanja opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.
Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 404. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.
Ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.
Odredbom člana 441. Zakona o parničnom postupku, propisano je da je u parnicama iz radnih sporova revizija uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. U svim drugim slučajevima revizija nije dozvoljena, osim kada se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje. Tada se primenjuje opšti režim dopuštenosti ovog pravnog leka, prema vrednosti predmeta spora pobijanog dela, u smislu odredbe člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku. Tom odredbom Zakona, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.
Tužba u ovoj pravnoj stvari je podneta 04.11.2016. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude je 1.494.539,60 dinara.
Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena na osnovu odredbe člana 403. stav 3. ZPP.
Na osnovu člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća – sudija
Branka Dražić, s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
