Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, niti su u drugostepenom postupku učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. tog Zakona na koje revident neosnovano u reviziji ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila zaposlena kod tuženog na neodređeno vreme od 30.01.2015. godine. Od 2017. godine do 25.04.2019. godine bila je privremeno sprečena za rad (zbog porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i bolovanja zbog svoje bolesti). U periodu od 10.05.2019. godine do 28.07.2019. godine bila je na bolovanje zbog bolesti, a nakon toga na trudničkom bolovanju od 29.07.2019. godine, o čemu je tuženom uredno dostavila doznake. Dana 06.05.2019. godine tužilja je podnela zahtev za korišćenje godišnjeg odmora za period od 30.04.2019. godine do 09.05.2019. godine. Zahtev je uputila mejlom na ime BB, zaposlenog kod tuženog na poslovima ... . Tražila je da joj se pošalje potvrda o korišćenju godišnjeg odmora ukoliko je sve u redu, a koji zahtev je prosleđen direktoru tuženog. O zahtevu tužilje za korišćenje godišnjeg odmora nije doneta odluka od strane poslodavca, ovde tuženog. Prema evidenciji portirske službe tuženog, izjavu od 08.05.2019. godine, konstatovan je izostanak tužilje sa posla u periodu od 30.04.2019. godine pa do 08.05.2019. godine. Tuženi je poslao tužilji upozorenje za postojanje razloga za otkaz ugovora o radu zbog učinjene povrede radne discipline dana 23.05.2019. godine, a koja povreda je predviđena članom 136. stav 1. tačka 1. Pravilnika o radu od 26.01.2015. godine koji predviđa da postoji povreda radne obaveze ako zaposleni više od tri dana radnik uzastopno ili sa prekidima ne dođe na posao. Tuženi je pozvao tužilju da se na dostavu upozorenja izjasni u roku od 8 dana. U upozorenju je navedeno da je adresa tužilje u ..., Ulica ... br. ..., a upozorenje je poslato na adresu u..., Ulica ... .../... . Upozorenje se dana 31.05.2019. godine vratilo kao potpisano – povratnica kako nije dobila odgovor o zahtevu za godišnji odmor po savetu VV, tražila je da se izjasni koliko joj je ostalo od odmora i koliko onda može iskoristiti. Rešenjem o prestanku radnog odnosa je konstatovano da tužilji radni odnos prestaje 08.05.2019. godine kada je bila dužna da se javi na rad, dok je u obrazloženju navedeno da je izostala sa posla u periodu od 30.04.2019. godine do 08.05.2019. godine. Rešenje o prestanku radnog odnosa upućeno je tužilji na adresu ... .../... u ..., ali se pošiljka vratila neuručena sa naznakom „nije tražila“. Direktor tuženog je sačinio službenu belešku dana 19.07.2019. godine pri čemu je konstatovao da je dana 19.07.2019. godine prispelo obaveštenje o neuspelom uručenju, pa je dat nalog da se isto okači na oglasnu tablu. O tome je sačinjena službena beleška i skinuto je sa oglasne table dana 28.07.2019. godine. Dalje je utvrđeno da je bila praksa kod tuženog da se odmor po zahtevu za godišnji odmor podnosi i usmeno. Tužilja je pokušala da dobije BB, i direktora, ali u tome nije uspela. Saznala je da joj je prestao radni odnos kada joj je to saopšteno mejlom, iako faktički nije dobila rešenje. Rešenje je dobila je 31.10.2019. godine. Tužbu u ovoj pravnoj stvari podnela je 13.09.2019. godine.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, drugostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužilje osnovan. Ovo iz razloga što nalazi da je kod tuženog postojala praksa da se godišnji odmor odobrava i putem usmenog zahteva. Tužilja je podnela zahtev radniku tuženog BB dana 06.05.2019. godine i kako ranije nije bilo problema da se odobri godišnji odmor, to je shvatila da joj je godišnji odmor u trajanju od 8 radnih dana odobren. Nakon povratka sa godišnjeg odmora bila je praksa da se potpiše rešenje o korišćenju godišnjeg. Drugostepeni sud zaključuje da dostava koja je izvršena tužilji, i to upozorenje o prestanku radnog odnosa, kao i rešenje o otkazu ugovora o radu nije izvršena u skladu sa zakonom, te da se ne može prihvatiti navod tuženog da je tužba neblagovremena. Isticanje rešenja o prestanku radnog odnosa na oglasnu tablu kod tuženog, pri čemu tužilji nije uredno uručeno upozorenje o razlozima za prestanak radnog odnosa, dovodi do zaključka da se u ovom slučaju može smatrati da je tužba tužilje blagovremena, jer od dana saznanja za naznačeno rešenje o prestanku radnog odnosa do dana podnošenja tužbe, nije protekao rok propisan odredbom člana 180. Zakona o radu (60 dana).

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud zaključio da je tužbeni zahtev tužilje osnovan. Izvedeni dokazi ukazuju na činjenicu da je postojala praksa kod tuženog da se u vezi korišćenja godišnjeg odmora zahtev mogao podneti i BB usmenim putem, da se ti dani odobre. Preostali deo godišnjeg odmora je odobravan i mimo zahteva, a kad se vrati radnik sa odmora potpisivano je rešenje o korišćenju godišnjeg odmora. Članom 75. stav 1. Zakona o radu propisano je da poslodavac odlučuje o vremenu korišćenja godišnjeg odmora uz prethodnu konsultaciju zaposlenog. Međutim, ukoliko je postojala praksa u pogledu odobravanja i korišćenja godišnjeg odmora, da se zahtev može podneti i licu koje je zaduženo za taj posao od strane poslodavca, što je u ovde slučaj, tužilja je osnovano očekivala da je sve u redu kada je putem i-mejla od BB tražila da joj se odobri godišnji odmor u periodu od 30.04. – 08.05.2019. godine. Da joj nije odobren odmor tužilja je saznala tek krajem maja ili početkom juna, a obaveštenje je dobila od BB kada se izjašnjavala na upozorenje. Tužilja je putem mejla koji je uputila VV i direktoru tuženog, navela da je poslala zahtev za odmor na koji nije dobila odgovor, pa je sa razlogom smatrala da je zahtev prihvaćen. Citirani propis Zakona o radu je regulisao situaciju vezanu za korišćenje godišnjeg odmora. Međutim, postojanje prakse kod poslodavca u vezi toga i poštovanje tih pravila, ukoliko je poštovana od strane zaposlenih, ne derogira naznačene odredbe Zakona o radu, jer proizilazi shodno tome da ta regulativa može biti primenjena i nakon toga kada se radnik vrati sa korišćenja godišnjeg odmora. Stoga se navodi iz revizije tuženog ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Shodno iznetom, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković