Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj.

Vrhovni sud je utvrdio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11 ... 10/23), radi ujednačavanja sudske prakse, s obzirom na to da je o istovrsnim tužbenim zahtevima u sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneto više odluka kojima je materijalno pravo tumačeno i primenjeno na drugačiji način, zbog čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke, primenom člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizja tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parcela ../1, površine 186 m2, njiva 2 klase i parcela ../5, površine 55 m2, njiva 2. klase, upisane su u LN .. KO Novi Sad 3, kao privatna svojina tužilja AA i BB sa po 1/12 dela i tužilje VV sa po 2/12 dela. Prema Planu detaljne regulacije Mali Beograd Veliki Rit I u Novom Sadu („Sl. list Grada Novog Sada“ br. 5/2009) i Planu generalne regulacije prostora za porodično stanovanje uz Temerinski i Sentandrejski put u Novom Sadu („Sl. list Grada Novog Sada“ br. 30/2014 i 75/2016) navedene parcele su namenjene za javne površine – novoplanirane ulice. Predmetne parcele nisu namenjene za izgradnju, lokalitet nije opremljen uličnim instalacijama vodovoda i kanalizacije. Lokalitet je opremljen uličnim elektroenergetskim instalacijama uličnom mrežom elektronskih komunikacija i planira se opremanje instalacije gasovoda. Parcela br. ../1 je privedena urbanističkoj nameni – predstavlja deo ulice u naselju Klisa, koristi se kao javni put – ulica. Parcela ../5 nije privedena urbanističkoj nameni – predstavlja ograđeni deo uz parcelu ../4 na kućnom broju .. u ulici ... u naselju Klisa u Novom Sadu. Postupak eksproprijacije predmetne parcele nije vođen. Ne postoji podatak da su tužilje prodavale osnovnu parcelu br. .. KO Novi Sad 3. Tržišna vrednost predmetnih parcela iznosi 75,55 evra/m2 odnosno 8.863,00 dinara/m2.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbene zahteve tužilja, jer je smatrao da je tuženi dužan da tužiljama isplati nakandu prema opredeljenim udelima za oduzete parcele zbog povrede prava na mirno uživanje imovine, primenom člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 1. Protokola broj 1. uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, kao i primenom odredbi Zakona o eksproprijaciji, Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i Zakona o javnoj svojini. Po oceni prvostepenog suda, tužilje ne mogu da koriste predmetne parcele (parcelu ../1 koja je privedena nameni, kao i parcelu ../5 koja nije privedena nameni) jer su u oba slučaja ograničene u raspolaganju i korišćenju tih parcela, pa takvo kršenje prava na imovinu, koje ne dopušta restituciju oduzetnog zemljišta, opravdava dosuđenje pravične naknade u visine tržišne vrednosti prema opredeljenim udelima, za svaku od tužilja.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tuženog, istu odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu, smatrajući da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, uz prihvatanje razloga koje je prvostepeni sud dao za svoju odluku.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo.

Prema članu 3. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa vlasnik ima pravo da svoju stvar drži, da je koristi i da njome raspolaže, u granicama određenim zakonom. Vlasnik ostvaruje pravo svojine u skladu sa prirodom i namenom stvari (član 4. stav 1).

Članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, propisano je da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, stavom 2, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, dok je stavom 3. ropisano da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine.

Član 1. Protokola broj 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda sadrži tri norme. Prve dve izražene su u prvom stavu navedenog člana i propisuju da svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine i da niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonima i opštim načelima međunarodnog prava. Treća norma nalazi se u drugom stavu označenog člana i predviđa da je državi dopušetno da primenjuje zakone koje smatra potrebnim kako bi regulisala korišćenje imovine. Takvo regulisanje korišćenja ili upotrebe imovine mora biti u skladu sa opštim interesom, ili da bi se obezbedila naplata poreza ili drugih dažbina ili kazni.

Planom detaljne regulacije Mali Beograd Veliki Rit I u Novom Sadu („Sl. list Grada Novog Sada“ br. 5/2009) i Planom generalne regulacije prostora za porodično stanovanje uz Temerinski i Sentandrejski put u Novom Sadu („Sl. list Grada Novog Sada“ br. 30/2014 i 75/2016) navedene parcele su namenjene za javne površine – novoplanirane ulice.

Kada je zemište planskim aktom jedinice lokalne samouprave određeno za ulicu, kao u konkretnom slučaju, to zemljište tog momenta, po sili zakona postaje sredstvo u javnoj svojini. Shodno tome, jedinica lokalne samouprave ima obavezu da zemljište koje je postalo sredstvo javne svojine izuzme iz poseda ranijeg vlasnika i da mu za to plati odgovarajuću naknadu i upiše u javnu knjigu svoje pravo svojine. Imajući u vidu činjenicu da je parcela ../1 privedena urbanističkoj nameni – predstavlja deo ulice u naselju Klisa, to je na taj način u odnosu na predmetnu parcelu izvršena faktička eksproprijacija, koja nastaje kada se na zemljištu grade putevi, infrastrukturni i drugi objekti u javnom interesu, iako ne postoji rešenje o eksproprijaciji zemljišta, odnosno njegovom izuzimanju iz poseda, pa je tuženi u obavezi da tužiljama isplati odgovarajuću novčanu naknadu za parcelu koja je privedena nameni, po utvrđenoj tržišnoj vrednosti, spram pripadajućih udela, kako to pravilno zaključuju i nižestepeni sudovi. Istovremeno, kada je reč o parceli koja je planskim aktom jedinice lokalne samouprave određena za ulicu, a nije privedena nameni, što je slučaj sa parcelom ../5, reč je o drugačijoj situaciji, pa se za sada ne može prihvatiti kao pravilan zaključak nižestepenih sudova da je tuženi u obavezi da tužiljama isplati tržišnu vrednost predmetne parcele, spram pripadajućih udela. Ovo stoga jer u tom slučaju, iako pravo države i jedinice lokalne samouprave da planskim aktima vrši urbanističko planiranje, naročito u većim gradovima, nije upitno sa stanovišta zakona (legalnosti) i vrši se u opštem interesu, nesprovođenje planskih akata u dužem vremenskom periodu i izostanak njihove ponovne ocene u razumnim intervalima nakon donošenja, može povrediti pravo vlasnika imovine obuhvaćene planskim aktom na njeno mirno uživanje i bez oduzimanja.

Povredu prava na mirno uživanje imovine u sličnoj situaciji (izdata dozvola za eksproprijaciju u periodu od 1971. do 1979. godine i zabrana gradnje na zemljištu od 1968. do 1980. godine) utvrđena je u presudi Evropskog suda za ljudska prava od 23.09.1982. godine, donetoj u slučaju Sporrong i Lonnroth protiv Švedske. U označenoj presudi izražen je stav da dozvola za eksproprijaciju nije uticala na pravo vlasnika da koriste svoju imovinu i njome raspolažu, ali da je u praksi znatno smanjila mogućnost vršenja tog prava i uticala na samu suštinu prava svojine, jer je omogućavala gradskim vlastima da sprovedu zakonitu eksproprijaciju kad god to smatraju svrsishodnim, usled čega je pravo podnosilaca predstavke postalo nesigurno, a isti značaj su imale i mere zabrane gradnje. S tim u vezi sud je zaključio da su mere zabrane gradnje predstavljale kontrolu upotrebe imovine i da su podnosioci predstavke snosili nesrazmerno veliki teret koji bi bio opravdan samo u slučaju da im je pružena mogućnost da traže skraćenje roka važenja dozvola ili zahtevaju naknadu štete. Slično kao u označenom predmetu, Evropski sud za ljudska prava je odlučio i u slučajevima Matos e Silva. LDA i drugi protiv Portugalije (presuda od 16.09.1996. godine) i Ellia SRL protiv Italije (presuda od 02.08.2001. godine), kada je utvrdio da nije došlo do faktičke eksproprijacije i lišavanja podnosilaca njihove imovine, ali da je donošenjem akata javne vlasti kojim je utvrđen javni interes za izgradnju rezervata i usvajanjem urbanističkog plana kojim je bilo predviđena gradnja parka, uz zabranu gradnje na tom zemljištu došlo do mešanja/ograničenja prava podnosilaca na mirno uživanje imovine koje je proisteklo iz smanjene mogućnosti raspolaganja imovinom tokom dugog vremenskog perioda (13 i 26 godina), a što je za posledicu imalo nesigurnost podnosilaca u pogledu toga šta će biti sa njihovom imovinom i oni trpeli prekomerni teret usled izostanka bilo kakve naknade i nepostojanja delotvornog pravnog sredstva.

Sa stanovišta člana 58. Ustava Republike Srbije i člana 1. stav 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju, kao i u skladu sa stavovima izraženim u napred navedenim presudama Evropskog suda za ljudska prava, donošenjem planskih akata i njihovim nesprovođenjem u nerazumno dugom vremenskom periodu može biti povređeno pravo vlasnika na mirno uživanje imovine i u slučaju kada aktivnosti države ne idu toliko daleko da vlasnika liše svojine na određenom zemljištu koje čini njegovu imovinu. Međutim, da li je vlasniku u takvom slučaju povređeno pravo na mirno uživanje imovine i da li mu za to pripada naknada i u kom obimu i visini, procenjuje se u zavisnosti od okolnosti svakog konkretnog slučaja. Pri tom je naročito od značaja utvrđenje činjenica na koji način je vlasnik imovinu koristio do donošenja planskog akta i u kojoj meri i na koji način je uskraćen ili ograničen u načinu korišćenja. Ove činjenice, kao i visinu naknade zbog eventualnog ograničenja prava na mirno uživanje imovine treba da dokažu tužioci u skladu sa pravilom iz člana 231. stav 1. ZPP.

U postupku je utvrđeno da je parcela br. ../1 privedena urbanističkoj i da parcela ../5 nije privedena urbanističkoj nameni – predstavlja ograđeni deo uz parcelu ../5 na kućnom brou .. u Ulici ... u naselju Klisa u Novom Sadu, da postupak eksproprijacije nije vođen, da predmetne parcele nisu namenjene za izgradnju, da lokalitet nije opremljen uličnim instalacijama vodovoda i kanalizacije a da je opremljen uličnim elektroenergetskim instalacijama uličnom mrežom elektronskih komunikacija i planira se opremanje instalacije gasovoda., a te činjenice nisu dovoljne za zaključak da je zbog postojanja planskih akata pravo svojine tužilja na parceli ../5 u toj meri ograničeno da vodi obavezi javne vlasti da tužiljama za tu parcelu isplati tržišnu vrednost nepokretnosti, kao za parcelu ../1 koja je privedena planiranoj nameni. Naime, da li je tužiljama povređeno pravo na mirno uživanje imovine i da li tužiljama za parcelu koja nije privedena nameni pripada pravo na naknadu i u kojoj visini procenjuje se u zavisnosti od okolnosti svakog konkretnog slučaja, a naročito od toga na koji su način imovinu koristili do donošenja planskih akata i u kojoj meri i na koji način tužiocima je takav način korišćenja sada uskraćen ili ograničen. Ove činjenice, kao i visinu naknade zbog eventualnog ograničenja prava na mirno uživanje imovine, dokazuju tužilje u skladu sa pravilom iz člana 231. stav 1. ZPP.

U smislu izloženog, a kako pravilna primena materijalnog prava zahteva utvrđenje navedenih okolnosti da bi se odlučilo o zahtevima tužilja za dosuđivanje naknade, nižestepene presude kojima je odlučeno o ukupnoj naknadi za obe katastarske parcele prema suvlasničkim udelima tužilaca su biti ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će radi pravilne primene materijalnog prava upotpuniti činjenično stanje, tako što će utvrditi na koji način je parcela koja nije privedena nameni korišćena do donošenja planskih akata, kao i nakon toga, te na koji način su tužilje onemogućene da predmetnu parcele koriste, odnosno na koji način su onemogućene ili im je smanjena mogućnost raspolaganja imovinom isključivo iz razloga što je predmetna parcela obuhvaćene donetim planskim aktima, zbog čega eventualno trpe štetu u određenom obimu i visini.

Pošto postupi po primedbama iz ovog rešenja, prvostepeni sud će ponovo odlučiti o tužbenim zahtevima tužilja, pri čemu će imati u vidu da je parcela ../1 privedena nameni i da parcela ../5 nije privedena nameni, od čega, u smislu svega do sada navedenog, zavisi visina naknade koju tužilje traže.

Odluka o troškovima postupka, zavisi od ishoda spora, pa je pobijana odluka ukinuta i u delu odluke o troškovima postupka.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković