Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama revizijskih navoda, u smislu odredbe člana 408. i 441 Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tuženog neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni druge bitne povrede zbog kojih se revizija u smislu člana 407. stav 1. ZPP, može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je 01.07.2016. godine zasnovao radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme na poslovima raznošenja vode u bidonima od 18,9 litara pravnim i fizičkim licima, uz vođenje sve potrebne evidencije. Radi usklađivanja sa važećim Zakonom o radu, tužilac i tuženi su zaključili Ugovor o radu od 01.01.2022. godine, te je danom njegovog zaključenja prestao da važi ugovor o radu zaključen dana 01.07.2016. godine i tužilac je raspoređen na poslove „dostavljač“, koji posao će obavljati u sedištu poslodavca i na terenu, te je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme počev od 01.02.2022. godine. Tužilac je, s obzirom da mu je prethodno rečeno da nema uslova za povećanje zarade, dana 08.06.2023. godine, nakon što je završio rad na terenu i razdužio se, obavestio VV, sina tuženog, koji je obavljao kancelarijske poslove i bio zadužen za vođenje posla, da će raditi još u petak 09.06.2023. godine i da više neće raditi kod tuženog i da o tome obavesti oca. Tužilac je 09.06.2023. godine došao na posao, natovario je kombi, uzeo dokumentaciju koja prati vodu koja se isporučuje i otišao je na teren. Po povratku sa terena oko 13,30 časova, kada je završio rad, razdužio se u potpunosti u krugu firme, predao novac, karticu, pozdravio se sa kolegama i nakon toga više nije dolazio u firmu.

Tuženi je tužiocu 19.06.2023. godine na adresu u ... uputio Upozorenje na postojanje otkaznog razloga za otkaz ugovora o radu od 01.07.2016. godine, zbog nepoštovanja radne discipline iz člana 197. stav 2. i 3. Zakona o radu. U obrazloženju je navedeno da su se stekli uslovi za otkaz ugovora o radu koji se ogledaju u tome što se zaposleni nije odazvao na posao od 12.06.2023. godine do 16.06. 2023. godine, čime je učinio povredu radne obaveze i radne discipline, te je zaposlenom ostavljen rok od osam dana od dana uručenja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja. Dostava navedenog Upozorenja nije bila uredna, pa je tuženi 29.06.2023. godine sačinio službenu belešku da je tužiocu pokušana dostava Upozorenja o razlozima prestanka ugovora o radu, da je zaposleni dostavu odbio, te da će se dostava izvršiti putem oglasne table. Nakon toga, tuženi je doneo rešenje o otkazu ugovora o radu od 01.07.2016. godine kojim je tužiocu, zbog učinjene povrede radne obaveze iz člana 179. stav 2. i 3. Zakona o radu, otkazan ugovor o radu. U obrazloženju rešenja navedeno je da se zaposleni nije odazvao na posao od 12.06.2023. godine do 16.06. 2023. godine, a svoje odsustvo nije opravdao ili najavio, zbog čega je svojom krivicom učinio povredu radnih obaveza iz člana 179. stav 2. i 3. Zakona o radu i ugovora o radu broj 01/16 od 01.07.2016. godine.

Rešenje o otkazu je za tužioca preuzela njegova majka dana 14.08.2023. godine i o tome je obavestila tužioca, koji je istog dana preuzeo rešenje od majke. Tužilac je živeo u ..., ali je marta-aprila 2023. godine kupio kuću u ..., promenio adresu stanovanja i o tome obavestio tuženog. Rešenje o otkazu je dostavljeno na adresu u ..., gde su ostali da žive bivša supruga, dva sina i tužiočevi roditelji.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je našao da je zaključenjem ugovora o radu od 01.01.2022. godine prestao da važi ugovor o radu od 01.07.2016. godine, te kako je pobijanim otkaznim rešenjem tuženi otkazao ugovor o radu od 01.07.2016. godine, koji u momentu donošenja tog rešenja nije važeći, to ni navedeno rešenje o otkazu ugovora o radu ne proizvodi pravno dejstvo, budući da je istim otkazan nevažeći ugovor o radu. Kod navedenog, prvostepeni sud je zaključio da tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu nije osnovan, jer se ne može poništiti pravni akt koji ne proizvodi pravno dejstvo. Ujedno, prvostepeni sud je utvrdio i da tužilac nije otkazao ugovor o radu, jer je isto učinio usmenom izjavom sinu poslodavca, a što je u suprotnosti sa odredbom čl. 178 stav 2. Zakona o radu. Kako ni tužilac, ni tuženi nisu otkazali ugovor o radu, osnovan je zahtev tužioca za vraćanje na rad.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu, nalazeći da tužiocu nije na zakonit način dostavljeno upozorenje o otkazu ugovora o radu. Nakon bezuspešne dostave na adresi tužioca, tuženi je sačinio službenu belešku u kojoj je navedeno da je tužiocu pokušana dostava upozorenja, da je zaposleni dostavu odbio, te da će se dostava izvršiti putem oglasne table, pri čemu tuženi nije dokazao da je predmetno upozorenje zaista i bilo objavljeno na oglasnoj tabli tuženog, zbog čega dostavljanje upozorenja tužiocu nije izvršeno na zakonit način. Kako predmetno upozorenje nije uručeno tužiocu, tužilac nije imao prilike da se izjasni na navode iz upozorenja, zbog čega mu je uskraćeno pravo na odbranu, a što osporeno rešenje o otkazu čini nezakonitim. Takođe, prema stanovištu drugostepenog suda, rešenje o otkazu ugovora o radu od 01.07.2016. godine nije moglo biti doneto jer navedeni ugovor o radu iz 2016. godine nije bio na na snazi, s obzirom da je prestao da važi zaključenjem ugovora o radu od 01.01.2022. godine, zbog čega se rešenje o otkazu ugovora o radu iz 2016. godine, mora staviti van pravnog prometa.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo, donoseći pobijanu presudu.

Odredbom člana 180. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/200...95/2018), propisano je da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. stav 2. i 3. ovog Zakona, zaposlenog, pisanim putem, upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje 8 dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja (stav 1.). Upozorenje se dostavlja zaposlenom na način propisan za dostavljanje rešenja o otkazu ugovora o radu iz člana 185. ovog Zakona (stav 3.).

Dostavljanje akta o otkazu ugovora o radu, u smislu odredbe člana 185. Zakona o radu, podrazumeva da se rešenje mora dostaviti zaposlenom lično, u prostorijama poslodavca, odnosno na adresu prebivališta ili boravišta zaposlenog (stav 2.). Ako poslodavac zaposlenom nije mogao da dostavi rešenje u smislu stava 2. ovog člana, dužan je da o tome sačini pismenu belešku (stav 3.). U slučaju iz stava 3.ovog člana, rešenje se objavljuje na oglasnoj tabli poslodavca i po isteku 8 dana od dana objavljivanja smatra se dostavljenim (stav 4.).

U konkretnom slučaju, tuženi tužiocu nije mogao lično da dostavi upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu u svojim prostorijama, imajući u vidu da je tužilac usmeno sinu poslodavca saopštio da više neće raditi kod tuženog i da nakon 9.06.2023. godine nije više dolazio na posao, pa je tuženi dostavu upozorenja pokušao putem pošte na adresi tužioca. Zbog neuspelog uručenja pošiljke, tuženi je sačinio službenu belešku u kojoj je naveo da je tužiocu pokušana dostava upozorenja, da je zaposleni dostavu odbio, te da će se dostava izvršiti putem oglasne table, međutim, pisano upozorenje nije istaknuto na oglasnoj tabli.

Smisao upozorenja o postojanju zakonskih razloga za otkaz ugovora o radu je u tome da se zaposlenom stavi do znanja da je izazvao nastanak otkaznog razloga, te da mu se omogući da se o tome izjasni. U odsustvu upozorenja pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu ili kada se upozorenje ne dostavi zaposlenom, analognom primenom pravila o dostavljanju akta o otkazu ugovora o radu iz člana 185 Zakona o radu, zaposlenom je povređeno pravo na odbranu, zaštićeno odredbom člana 180. Zakona o radu, kao i članom 7. Konvencije Međunarodne organizacije rada o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca (''Službeni list SFRJ''-međunarodni ugovori, br. 4/84, 7/91), prema kojoj radni odnos radniku neće prestati zbog razloga vezanih za ponašanje radnika ili njegov rad pre nego što mu se omogući da se brani od iznetih navoda, osim ako se sa razlogom ne može očekivati od poslodavca da mu pruži tu mogućnost.

Dakle, pravilna primena odredbe člana 180. Zakona o radu podrazumeva da se pre davanja otkaza zaposlenog iz razloga predviđenih odredbom člana 179. stav 2. i 3. Zakona o radu, što je ovde slučaj, zaposleni upozori na postojanje otkaznih razloga, uz navođenje vremena, mesta i radnji izvršenja povrede radne obaveze, pošto je smisao upozorenja da se zaposlenom stavi do znanja da je svojim ponašanjem doveo do otkaznog razloga i da mu se omogući da se na te navode izjasni. Postupanjem suprotno od navedenog, zaposleni ne može da se izjasni o radnjama koje su mu stavljene na teret, pa je na taj način povređeno njegovo pravo na odbranu.

U konkretnom slučaju, tuženi tužiocu nije omogućio da iznese odbranu, pošto mu upozorenje nije dostavio na način propisan odredbom člana 185. Zakona o radu, jer nakon neuspešne dostave na adresi tužioca, ono nije bilo objavljeno na oglasnoj tabli tuženog, već je samo sačinjena službena beleška da je dostava upozorenja bila neuspešna i da će se dostava izvršiti objavljivanjem na oglasnoj tabli.

Kod navedenog, kako je izostala uredna dostava upozorenja o postajanju razloga za otkaz, čime je tužiocu uskraćeno pravo na odbranu od otkaznog razloga, pravilno je rešenje o otkazu ugovora o radu poništeno kao nezakonito.

Imajući u vidu da se navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane odluke, budući da je drugostepena presuda doneta pravilnom primenom materijalnog prava, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414.stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci.

Navodi odgovora na reviziju nisu bili potrebni za donošenje odluke o reviziji, pa je na osnovu odredbi članova 165. stav 1. i 154. ZPP odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka, kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković