Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 3532/22 od 10.11.2022. godine, stavom prvim izreke ukinuta je prvostepena presuda u stavu prvom, drugom, usvajajućem delu stava trećeg i u stavu četvrtom izreke i presuđeno u stavu drugom izreke da se odbija tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu na osnovu naknade materijalne štete u vidu umanjenja zarade za period od 25.01.2015. godine do 16.06.2017. godine isplati pojedinačne mesečne iznose bliže navedene u ovom stavu, sve sa zakonskom zateznom kamatom na navedeni iznos od poslednjeg dana u narednom mesecu za prethodni mesec do konačne isplate. Stavom trećim izreke obijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu isplati naknadu materijalne štete na ime razlike u zaradi za vreme bolovanja za period od oktobra 2015. godine do februara 2016. godine u mesečnim iznosima bliže navedenim u ovom stavu, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od poslednjeg dana u narednom mesecu za svaki prethodni mesec pa do isplate. Stavom četvrtim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede ugleda i časti isplati iznos od 100.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude pa do isplate. Stavom petim izreke je obavezan tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznos od 95.087,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude pa do konačne isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju iz svih zakonskih razloga.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim članom 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), u vezi člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“ br. 10/23) Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca delimično neosnovana, a delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme počev od 1985. godine na radnom mestu vozač teških kamiona koje poslove je obavljao i kritičnog dana 20.10.2015. godine. Tog dana je tužiočev neposredni rukovodilac BB putem radio veze izneo optužbe na račun tužioca i drugih zaposlenih za krađu goriva iz kamiona, zatražio da se tužiočev kamion zaustavi na drugom planiru i da se okupe rukovodioci pominjući pri tom da se radi o organizovanom kriminalu. Po okupljanju rukovodilaca i straže na licu mesta je utvrđeno da ne nedostaje gorivo iz kamiona te da je potrošnja nafte bila manja od prosečne. Tužiocu je odmah nakon toga pozlilo te je kolima hitne pomoći odvežen u Službu hitne medicinske pomoći gde je od strane HTZ službe tuženog kontrolisan na prisustvo alkohola u krvi i utvrđeno da u organizmu tužioca ima 0,00 promila alkohola nakon čega je usled stresne reakcije na događaje na poslu kod tužioca došlo do privremene sprečenosti za rad zbog čega je bio na bolovanju koje je trajalo do februara 2016. godine. Po povratku sa bolovanja 10.02.2016. godine tužilac je dobio rešenje tuženog kojim je premešten na poslove KV bravara sa koeficijentom zarade 1,5363 koje poslove je obavljao sve do maja 2017. godine kada je novim rešenjem tužioca vraćen na poslove vozača teškog kamiona. Rešenje o premeštaju na poslove KV bravara tužilac nije pobijao. Visina razlike zarade koju je tužilac ostvarivao u periodu od 25.01.2015. do 16.06.2017. godine kada je bio raspoređen na radno mesto KV bravar do zarade koju bi u istom periodu ostvarivao da je bio raspoređen na radno mesto vozača teških kamiona kao i razliku od isplaćene naknade zarade i zarade koju bi tužilac ostvarivao da nije bio sprečen za rad u periodu od oktobra 2015. godine do februara 2016. godine utvrđena je ocenom nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko finansijske struke. Činjenica da je tužilac kritičnom prilikom doživeo duševne patnje jakog intenziteta zbog povrede dotadašnjeg ugleda i časti u trenutku kada je njegov pretpostavljeni izrekao uvredljive reči i posumnjao u njegovo poštenje utvrđena je ocenom nalaza i mišljenja veštaka neuropsihijatrijske struke. Neposredni rukovodilac tužioca BB pravnosnažno je oslobođen optužbe da je dana 20.10.2015. godine u periodu od 01 čas do 04 časa zlostavljao oštećenog ovde tužioca i prema njemu postupao na način kojim se vređa ljudsko dostojanstvo te da je time izvršio krivično delo zlostavljanje i mučenje iz člana 137. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Boru K 313/17 od 24.01.2018. godine.

Navedeno činjenično stanje drugostepeni sud je utvrdio nakon održane rasprave i ocenom izvedenih dokaza na osnovu člana 8. ZPP i zaključio da tužiocu ne pripada pravo na naknadu materijalne štete za manje isplaćenu zaradu zbog premeštaja na drugo radno mesto za period od 25.01.2015. godine do 16.06.2017. godine obzirom da nije osporavao zakonitost rešenja o premeštaju na poslove KV bravara kao i da mu ne pripada naknada štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda zbog postupanja neposrednog rukovodioca obzirom da ga preko radio mreže nije direktno optužio već je samo pominjan kao i iz razloga što je neposredni rukovodilac oslobođen optužbe za krivično delo zlostavljanje i mučenje zbog čega nema odgovornosti tuženog za povredu časti i ugleda. Nadalje drugostepeni sud ocenjuje da obzirom da je reakcija tužioca na stres neprimerena to ne postoji obaveza tuženog da tužiocu isplati razliku između naknade zarade koju je primao dok je bio na bolovanju i zarade koje bi primao da nije bio na bolovanju i radio poslove vozača teškog kamiona. Stoga je primenom odredbi iz člana 171. stav 1. tačka 1, 195. i 115. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 ... 75/14) i odredbe člana 33. Zakona o zdravstvenoj zaštiti („Službeni glasnik RS“ br. 107/05 ... 123/14) odbio zahteve tužioca kao neosnovane.

Po oceni Vrhovnog suda stanovište drugostepenog suda o pravu tužioca na naknadu materijalne štete u visini razlike od isplaćivane zarade na radnom mestu VK bravar do zarade koju bi tužilac ostvarivao na radnom mestu VKV vozač teških kamiona u periodu od 25.01.2016. godine do 16.06.2017. godine zasnovan je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Prema odredbi člana 171. Zakona o radu poslodavac može zaposlenom da ponudi izmenu ugovorenih uslova rada (u daljem tekstu aneks ugovora) između ostalog i radi premeštaja na drugi odgovarajući posao zbog potreba procesa i organizacije rada (stav 1. tačka 1.) dok je odredbom člana 172. istog zakona propisano da je uz aneks ugovora o radu poslodavac dužan da zaposlenom dostavi pismeno obaveštenje koje sadrži razloge za ponuđeni aneks ugovora, rok u kome zaposleni treba da se izjasni koji ne može biti kraći od 8 radnih dana i pravne posledice koje mogu da nastanu nepotpisivanjem aneksa ugovora (stav 1.). Odredbom člana 195. istog zakona propisano je da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kada je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni odnosno predstavnici sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti može da pokrene spor pred nadležnim sudom. Rok za pokretanje spora jeste 60 dana od dana dostavljanja rešenja odnosno saznanja za povredu prava. Kako tužilac nije pred sudom pobijano zakonitost rešenja o svom raspoređivanju na poslove KV bravara Rudnika ... donetog 25.01.2016. godine to ne postoji odgovornost tuženog za štetu koju je eventualno pretrpeo tužilac premeštajem obzirom da u zakonom propisanom postupku nije utvrđena nezakonitost premeštaja. Zbog toga nema odgovornosti tuženog u smislu člana 164. Zakona o radu jer je u periodu dok je bio raspoređen na drugo mesto tužiocu isplaćivana zarada u skladu sa rešenjem o premeštaju.

Ukazivanje tužioca u reviziji da je rešenje o premeštaju na niže radno mesto odmazda rukovodioca nad tužiocem jer je njegov neposredni rukovodilac postupao neprimereno zbog čega postoji tuženikova krivica u smislu člana 154. i 158. Zakona o obligacionim odnosima bez uticaja je na pravilnost pravnog shvatanja drugostepenog suda obzirom da je tačnost ovih činjeničnih tvrdnji mogao biti predmet ocene jedino u postupku ocene zakonitosti rešenja o premeštaju kakav postupak tužilac nije inicirao pred nadležnim sudom zbog čega nema mesta oceni zakonitosti ovog rešenja kao prethodnog pitanja za odlučivanje o odgovornosti tuženog za štetu koju je usled premeštaja na radno mesto sa nižim koeficijentom i zaradom tužilac eventualno pretrpeo.

Stoga je pravilno drugostepeni sud odbio zahtev tužioca za isplatu tražene razlike u zaradi za period dok je bio premešten na drugo radno mesto pa je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP Vrhovni sud odlučio kao u stavu prvom izreke.

Međutim, osnovano se navodima revizije dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost odluke u delu naknade štete za razliku zarade koja je isplaćena tužiocu dok je bio na bolovanju i one koju bi ostvario da je bio zaposlen i u pogledu naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog povrede časti i ugleda jer je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepravilno utvrđeno.

Kritičnog dana 20.10.2015. godine, za vreme dok je tužilac radio na površinskom kopu ... kao vozač teških kamiona neposredni rukovodilac BB ga je pred kolegama napao da krade naftu zbog čega je tužilac imao zdravstvene smetnje i zbog čega je intervenisala hitna medicinska pomoć a nakon čega se tužilac lečio kod psihijatra i bio na bolovanju. Tužilac je bio privremeno sprečen za rad od 19.11.2015. do 18.12.2015. godine sa dijagnozom F43 reactio stressogenes, gradus majoris et reactiones maladaptive zbog čega je, po oceni veštaka neuropsihijatrijske struke doživljavao duševne patnje srednjeg intenziteta za koje vreme nije bio sposoban za posao te je bio na bolovanju i lečio se odgovarajućom terapijom za stanje nakon stresnog događaja.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da je tužilac pretrpeo imovinsku i neimovinsku štetu izazvanu neprimerenim ponašanjem neposrednog rukovodioca koje je dovelog do pogoršanja zdravstvenog stanja i zbog čega je bio privremeno sprečen za rad odnosno da je verbalni sukob sa rukovodiocem bio uzrok nastale posledice koja se ogleda u pogoršanju zdravstvenog stanja i da stoga tužilac ima pravo na naknadu materijalne štete u visini razlike zarade koju je ostvarivao za vreme bolovanja i koje bi ostvarivao da je radio kao i naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove u smislu članova 164. Zakona o radu i člana 200. Zakona o obligacionim odnosima i u ovom delu usvojio tužbeni zahtev.

Po oceni drugostepenog suda ne postoji osnov odgovornosti tuženog jer je neposredni rukovodilac oslobođen krivične optužbe za zlostavljanje i mučenje a reakcija tužioca na verbalni sukob sa neposrednim rukovodiocem je bila neprimerena zbog čega, po oceni drugostepenog suda tuženi nije odgovoran za štetu koju je pretrpeo tužilac, niti mu je time povređena čast i ugled zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i odbio u ovom delu tužbeni zahtev.

Osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno i zbog čega nema uslova za preinačenje pobijane presude.

Za pravilnu odluku o tužbenom zahtevu za naknadu štete zbog povrede na radu u ovom slučaju ima se primeniti član 164. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 75/14), kojim je propisano, da ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu, u skladu sa zakonom i opštim aktom. Iz ove zakonske odredbe proizlazi da poslodavac odgovara za štetu koju zaposleni pretrpi na radu i u vezi sa radom, po opštim načelima odgovornosti, a osnov odgovornosti određuje se u zavisnosti od porekla štete. Za štetu zbog povrede zaposlenog na radu poslodavac može odgovarati i po osnovu krivice i po osnovu rizika, ako je povreda nastala nezavisno od opasne stvari ili opasne delatnosti, odgovara se po osnovu krivice, a ako je nastala od opasne stvari ili opasne delatnosti, odgovara se po osnovu rizika. Kada se kao osnov odgovornosti uzima krivica, primenjuju se pravila o subjektivnoj odgovornosti, a kada se uzima u obzir rizik, primenjuju se pravila o objektivnoj odgovornosti. Uslovi odgovornosti su da je zaposleni pretrpeo štetu, da postoji uzročna veza između radnje poslodavca i štete i da ne postoje razlozi za isključenje od odgovornosti poslodavca.

Pojam i definicija, odnosno šta se smatra povredom na radu je predmet uređenja više propisa, pre svega Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju i Zakona o zdravstvenom osiguranju. Oba ova propisa na sličan način definišu povredu na radu, tako da se povredom na radu, smatra povreda osiguranika koja se dogodi u prostornoj, vremenskoj i uzročnoj povezanosti sa obavljanjem posla po osnovu koga je osiguran, prouzrokovana neposrednim i kratkotrajnim mehaničkim, fizičkim ili hemijskim dejstvom, naglim promenom položaja tela, iznenadnim opterećenjem tela ili drugim promenama fiziološkog stanja organizma.

U konkretnom slučaju tužiocu je nakon obraćanja neposrednog rukovodioca njemu i ostalim prisutnim vozačima teških kamiona pozlilo zbog čega je prevezen kolima hitne pomoći u zdravstvenu ustanovu i bio privremeno sprečen za rad. Kod ovakvog stanja u spisima osnov odgovornosti tužene proizilazi iz utvrđenja da li je tužilac u konkretnom slučaju pretrpeo povredu na radu odnosno da li je ponašanje neposrednog rukovodioca tužioca uzrok pogoršanja zdravstvenog stanja zbog čega je tužilac bio na bolovanju. Kako u postupku ova činjenica nije razjašnjena nije jasno kako je drugostepeni sud bez nesumnjivog utvrđenja da pogoršanje zdravstvenog stanja tužioca nije direktna posledica ponašanja neposrednog rukovodioca zaključio da se radi o neprimerenoj reakciji tužioca na ponašanje svog neposrednog rukovodioca.

S obzirom da je drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava propustio da razjasni da li se radi o povredi na radu to je pobijana presuda ukinuta u ovom delu i predmet vraćen istom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će imati u vidu primedbe iz ove odluke i pošto na nesumnjiv način utvrdi da li je pogoršanje zdravstvenog stanja tužioca nakon verbalnog sukoba sa neposrednim rukovodiocem posledica takvog ponašanja rukovodioca oceniti da li se radi o povredi na radu i da li tužilac ima pravo na razliku zarade između one koju je ostvario dok je bio na bolovanju i one koju bi ostvario da nije bio na bolovanju te da li je na taj način tuženi preko svog zaposlenog povredio čast i ugled tužioca i da li mu stoga pripada pravo na naknadu štete u smislu člana 164. Zakona o radu i članova 185., 190. i 200. Zakona o obligacionim odnosima te će doneti novu odluku.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka jer ista zavisi od konačnog ishoda spora shodno članu 165. ZPP.

Sa svega iznetog, na osnovu člana 416. stav 3. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković