Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio reviziju zbog zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom, pogrešene primene materijalnog prava i pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP (''Sl. Glasnik RS00, br. 72/11 ... 10/23) i ocenio da je revizija tuženog neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je sa tuženim zaključio Ugovor o radu broj .. od 06.08.2018. godine, za obavljanje poslova putara upućen na obavljanje lekarskog pregleda, nakon čega je ustanovljeno da je sposoban za rad na radnom mestu radnika na održavanju autoputa četvrte kategorije. Pre nego što je bio upućen na radni zadatak, tužiocu je dodeljena lična zaštitna oprema, radno odelo i zaštitne cipele, ali nisu dodeljeni i šlem za zaštitu glave na suncu, kapa, ni zaštitna maska. Dana 10.08.2018. godine tužilac je upućen u Preševo, na autoput, da radi zajedno sa svojim kolegama, gde je radne zadatke obavljao u srednjem pojasu na deonici autoputa Neradovac – Srpska kuća. Tužilac je obavljao higijenske poslove i njegov zadatak se ogledao u sakupljanju papirića pored puta, koji je obavljao zajedno sa svojim kolegom BB, dok su druga dvojica kolega na oko 100 metara udaljenosti od njih čistili betonski jarak. Za obavljanje tog zadataka tužilac od svog nadređenog nije dobio pisani, već samo usmeni nalog o tome gde, kako i šta treba da radi. Radio je u prvoj smeni – radno vreme od 07,00 do 15,00 časova, a njihov nadređeni je bio poslovođa VV, koji ih je rasporedio na radne zadatke na konkretnoj deonici puta, nakon čega je otišao u obilazak druge grupe radnika koja se nalazila nekoliko kilometara dalje. Dana 10.08.2018. godine, u toku radnog vremena, na radnom zadatku u prepodnevnim časovima, tužiocu se odjednom smračilo pred očima, izgubio je tlo pod nogama i pao je. Prema iskazu svedoka VV, kao i prema pisanim izjavama očevidaca – tužiočevih kolega GG, BB i DD, u pogledu mesta pada, utvrđeno je da je tužilac pao u srednjem pojasu, da se događaj odvijao u prepodnevnim časovima između 08,00 i 09,00 časova. Tužilac je tu ostao da leži u nesvesti i sve dok se nije zaustavio automobil iz koga su ljudi prišli i polili ga vodom, a kolege su pozvale Hitnu pomoć koja je došla neposredno posle toga, smestili su tužioca u vozilo i odvezli ga u prijemno trijažno odeljenje Zdravstvenog centra Vranje. Druge kolege su odmah obavestile njegovog nadređenog, poslovođu VV, koji je odmah krenuo u Hitnu pomoć. Tužilac kritičnom prilikom nije imao celokupnu opremu, nije mu dodeljena sveobuhvatna zaštitna oprema od sunca i topolote, imao je samo radno odelo i cipele, a šlem, kapu i masku nije dobio od tuženog. U prijemnom trijažnom odeljenju tužilac je primio terapiju, hitno je konsultovan neurolog, a nakon toga je bio upućen internisti na dalje lečenje i ispitivanje. U bolnici je boravio u periodu od 10.08.2018. godine do 17.08.2018. godine, kada je otpušten oporavljen. Prema građevnskom dnevniku izvođača radova ''Srbijaautoput'' doo Beograd utvrđeno je da je dana 10.08.2018. godine, u mestu Preševo, u prvoj smeni – radno vreme od 07.00 do 15.00 časova bio je zadatak da se obavi higijena graničnog prelaza Preševo i putnog zemljišta iz srednjeg pojasa, koji obavlja radnik putar. Prema izveštaju RHMZ broj 037-3/2022 od 31.01.2022. godine, satna temperatura vazduha na dan 20.08.2018. godine za Preševo, na osnovu merenja i osmatranja na metereološkoj stanici Vranje, koja je klimatološki reprezentativna za traženo područje i to za 08,00 sati iznosi 20,4 stepena Celzijusovih, a za 09,00 sati 23,8 stepena Celzijusovih. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka medicinske struke, hirurga doktora Miloša Jančića od 01.07.2020. godine, tužilac prilikom pada dana 10.08.2018. godine nije zadobio telesne povrede. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka primarijusa doktora specijaliste Saše Dimića, neuropsihijatra od 09.10.2020. godine, tužilac nije doživeo primarni strah jer je bio bez svesti, povremeno je osećao sekundarni strah od mogućih posledica od pada u nesvest i doživljavao je to od dolaska u bolnicu, drugi dan, odnosno od momenta potpunog osvešćenja, sekundarni strah je trajao, i traje i dalje, nastavlja se sve do danas, a strah od posledica odnosno strah od toga da je mogao biti pregažen je sekundarna obrada događaja i uvid u moguće posledice, i to od jačeg pa do slabijeg straha, a moguće je da ga i danas povremeno se oseti. Izjašnjavajući se neposredno na ročištu od 14.04.2021. godine veštak primarijus doktor specijalista Saša Dimić je izjavio da se u konkretnom slučaju kod tužioca isključivo radi o sekundarnom strahu koji je pomenut u nalazu od 09.10.2020. godine, da nije postojao tercijalni strah. Nadalje je izjavio da ostaje pri tvrdnji da tužilac nije doživeo primarni strah jer je bio bez svesti, objasnio je da je strah subjektivna kategorija, da se u psihijatrijskoj proceni straha mora uzeti u obzir subjektivni doživljaj ispitanika, te da se uvidom u celokupnu dokumentaciju subjektivni doživljaj ispitanika, sekundarni strah, pojavio drugog dana hospitalizacije. Sekundarni strah podrazumeva obradu traumatsnjkog doživljaja i subjektivnu obradu te situacije, a kako je ispitanik sanjao taj događaj, svrstava ga u kategoriju dubokog proživljanja, odnosno sekundarne obrade tog nesretnog događaja što se ne može izmisliti, jer je tužilac u toj sekundarnoj obradi imao doživljaj životne ugroženosti. Zbog specifičnosti subjektivnog doživljaja teško je odrediti dubinu i dužinu trajanja sekundarnog straha, ali da je to sigurno imalo svoje trajanje u vremenu i da se povremeno strah mogao pojavljivati u odmaklijem periodu od trenutka kada je počeo, pretpostavlja se da je sekundarni strah u početku bio jačeg intenziteta, a kasnije postao srednjeg intenziteta, te da je kroz naknadni protek vremena sekundarni strah postajao niskog intenziteta i da je samo u povremenim oblicima. Veštak je prilikom veštačenja imao u vidu otpusnu listu sa epikrizom iz Zdravstvenog centra Vranje broj 08367/18, posle lečenja od 10.08.2018. godine do 17.08.2018. godine, sa završnom dijagnozom i zaključkom.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je ocenio da se odgovornost tuženog, kao organizatora opasne delatnosti – održavanje higijene na autoputevima, ne bi mogla zasnovati po osnovu objektivne odgovornosti. Tužilac je pao (našao se sticajem okolnosti) u srednjem pojasu autoputa, odosno u onom ograđenom travnatom delu gde faktički nema saobraćaja, pa je irelevantno govoriti o pretrpljenom sekundarnom strahu ili o bilo kom strahu u smislu opasnosti od nailaska automobila i opasnosti od eventualnog udarca kolima u tužiočevo telo, jer je tužilac bio na bezbednoj distanci (u bezbednoj oivičenoj zoni) u odnosu na sva prevozna sredstva, pa nije objektivno izvodljivo dosuditi tužiocu naknadu nematerijalne štete povodom pretrpljenog straha. Nalaz i mišljenje veštaka primarijusa doktora specijaliste Saše Dimića prvostepeni sud nije prihvatio kao navodeći da je isti u svom nalazu pošao od činjenice da je tužilac pao u voznom delu autoputa (izjava tužioca sa ročišta od 22.10.2019. godine), pa kako je tokom postupka utvrđeno da se pad tužioca dogodio u ograđenom, srednjem delu autoputa, prvostepeni sud ocenjuje da se ovaj nalaz ne može koristiti zbog promenjenog činjeničnog sklopa, a tužilac nije predložio dopunsko veštačenje. Kako tužilac u toku radnog spora nije dokazao da je nematerijalnu štetu u vidu pretpljenog straha sekundarnog intenziteta zaista pretrpeo, niti je dokazao uzročnu vezu između takve eventualne štete i njene povezanosti sa obavljanjem opasne delatnosti kod poslodavca, prvostepeni sud je primenom člana 231. u vezi člana 200. ZOO odbio u celini tužbeni zahtev tužioca.

Drugosepeni sud je, s pozivom na odredbu člana 164. Zakona o radu i član 154. stav 1. i 2. ZOO, 173. i 174. ZOO, čl. 200 ZOO, te član 15 stav 5 Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu ocenio da u konkretnom slučaju postoji odgovornost tuženog, kao poslodavca, koja je objektivne prirode jer je tuženi odgovoran po osnovu organizovanja opasne delatnosti budući da poslovi putara spadaju u opasnu delatnost, a organizator te opasne delatnosti je upravo tuženi ''Srbijaautoput'' doo. Šteta se ogleda u tome što je tužilac pretrpeo sekundarni strah, što je utvrđeno nalazom i mišljenjem veštaka primarijusa doktora specijaliste Saše Dimića, a pad i gubljenje svesti se dogodilo na radnom mestu, prilikom obavljanja redovnih radnih zadataka odnosno prilikom njegove redovne radne aktivnosti i to na suncu u avgustu mesecu, bez zaštitne maske i kape, odnosno opreme, iz kojih razloga nalazi da je tuženi u obavezi da tužiocu nkanadi nematerijalnu štetu zbog pretrpljenog sekundarnog straha u visini utuženog iznosa.

Po stanovištu Vrhovnog suda, pobijana presuda doneta je pravilnom primenom materijalnog prava.

Prema odredbi člana 173. ZOO šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću, smatra se da potiče od te stvari odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete.

Prema članu 174. istog zakona za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi.

Članom 200. Zakona o obligacionim odnosima - ZOO, propisano je da za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica, kao i za strah, sud će, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu (stav 1.). Prilikom odlučivanja o zahtevu na naknadu nematerijalne štete, kao i visini njene naknade, sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (stav 2.)

U konkretnom slučaju kod utvrđenog da se tužilac, kritičnom prilikom, tokom obavljanja svojih redovnih radnih zadataka putara, onesvestio i pao u srednjoj (ograđenoj) zoni autoputa i usled pada pretrpeo sekundarni strah jačine i trajanja koji je utvrđen na osnovu nalaza i mišljenja veštaka neuropsihijatra, pravilan je i prema stanovištu ovog suda zaključak drugostepenog suda da je tuženi u smislu člnana 173. i 174. ZOO objektivno odgovoran za štetu koju je tom prilikom pretrpeo tužilac jer je on organizator opasne delatnosti – čišćenja autoputa.

Nasuprot navodima revizije, drugostepeni sud je u okviru svojih ovlašćenja - da iz utvrđenog činjeničnog stanja izvede drugačiji činjeničnopravni zaključak od prvostepenog suda, prihvatio nalaz veštaka neuropsihijatra Saše Dimića u pogledu postojanja i intenziteta sekundarnog straha kod tužioca. Pri tom, sekundarni strah predstavlja subjektivnu obradu određene situacije, a ne samo fizičku verovatnoću nesreće, pa okolnost da je tužilac pao na zelenu površinu, a ne na kolovoz, ne isključuje po automatizmu, subjektivni osećaj ugroženosti kod radnika koji obavlja poslove na autoputu u uslovima velike brzine kretanja vozila.

Bez uticaja su i navodi revizije kojima se ukazuje da je pad u nesvest isključiva krivica tužioca koji je, iako srčani bolesnik, aktivni pušač i koji je kritičnom prilikom na posao došao bez doručka. Ovo zato što tužena, iako je na njoj bio teret dokazivanja, nije predložila veštačenje od strane veštaka kardiologa na okolnost eventualne uzročno- posledične veze u navedenom pogledu.

Imajući u vidu intenzitet i dužinu trajanja straha oštećenog, te da tužena nije dokazala postojanje eventualnog doprinosa tužioca nastanku sopstvene štete, drugostepeni sud je, po oceni Vrhovnog suda, pravilno oceniio da pravična naknada na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni strah iznosi 130.000,00 dinara, i s tim u vezi pravilno odlučio kada je preinačio prvostepenu presudu.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je, primenom člana 165. stava 1. u vezi članova 153. i 154. ZPP, odbio zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka jer tuženi nije uspeo u ovom postupku.

Predsednik veća-sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković