U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Tatjane Đurica, predsednika veća, Tatjane Miljuš i Jasmine Stamenković, članova veća, u parnici tužioca – protivtuženog Preduzeće „ACFLEX“ D.O.O. iz Jagodine, naselje Bresje, koga zastupa Slavoljub Milosavljević, advokat iz ..., protiv tuženog – protivtužioca AA iz ..., koga zastupa Gigov Jelena, advokat iz ..., radi duga po tužbi, utvrđenja i naknade štete po protivtužbi, odlučujući o reviziji tužioca – protivtuženog i reviziji tuženog – protivtužioca izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 2055/24 od 04.11.2024. godine, u sednici održanoj dana 16.04.2026. godine, doneo je sledeću

P R E S U D U

ODBIJA SE revizija tužioca - protivtuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 2055/24 od 04.11.2024. godine, kao neosnovana.

USVAJA SE revizija tuženog - protivtužioca, pa se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 2055/24 od 04.11.2024. godine delimično PREINAČAVA tako što se pored dosuđenog iznosa od 500.000,00 dinara na ime naknade štete tuženom protivtužiocu dosuđuje i iznos od 4.000,00 dinara koji je tužilac – protivtuženi dužan da plati u roku od 15 dana po prijemu presude, dok se u preostalom delu kojim je odlučeno o zahtevu tuženog – protivtužioca za naknadu štete i u pogledu odluke o troškovima presuda Gž 2055/24 od 04.11.2024. godine UKIDA i vraća drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Jagodini P 47/21 od 08.03.2022. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca – protivtuženog, pa je obavezan tuženi – protivtužilac da mu na ime duga isplati iznos od 471.200,00 dinara sa zateznom kamatom od 07.11.2017. godine do isplate kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 210.448,00 dinara sa zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Odbijen je tužbeni zahtev tuženog – protivtužioca kojim je tražio da se raskine ugovor broj .../... od 01.07.2017. godine koji je zaključen između parničnih stranaka, odbijen je tužbeni zahtev tuženog – protivtužioca kojim je tražio da se obaveže tužilac – protivtuženi da mu isplati iznos od 235.000,00 dinara sa zateznom kamatom od 01.08.2017. godine do isplate, odbijen je tužbeni zathev tuženog – protivtužioca kojim je tražio da se obaveže tužilac – protivtuženi da sa katastarske parcele broj .../... KO ... ukloni preosetalu konstrukciju postavljenog plastenika s tim da se može osloboditi obaveze uplatom iznosa od 120.000,00 dinara u korist tuženog – protivtužioca, odbijen je tužbeni zahtev tuženog – protivtužioca da se obaveže tužilac – protivtuženi da mu na ime naknade stvarne štete i izgubljene dobiti isplati iznos od 2.600.000,00 dinara, kao i eventualni tužbeni zahtev da se utvrdi da je ugovor broj .../... od 01.08.2017. godine raskinut. Odbačena je protivtužba tuženog u delu eventualnog tužbenog zahteva kojim je tražio da mu tužilac isplati iznos od 235.000,00 dinara sa zateznom kamatom od 01.08.2017. godine do isplate, da ukloni preostalu konstrukciju postavljenog plastenika s tim da se može osloboditi obaveze uplatom iznosa od 120.000,00 dinara u korist tuženog – protivtužioca, kao i da mu na ime naknade stvarne štete i izgubljene dobiti isplati iznos od 2.600.000,00 dinara u roku od 15 dana po prijemu presude.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 2055/24 od 04.11.2024. godine ukinuta je presuda Osnovnog suda u Jagodini P 47/21 od 08.03.2022. godine i presuđeno tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca – protivtuženog da se obaveže tuženi – protivtužilac da mu isplati iznos od 471.200,00 dinara sa zateznom kamatom od 07.11.2017. godine do isplate i odbijen je protivtuženi zahtev tuženog – protivtužioca kojim je tražio da se raskine ugovor broj .../... od 01.08.2017. godine zaključen između parničnih stranaka. Usvojen je tužbeni zahtev tuženog – protivtužioca, pa je utvrđeno da je ugovor broj .../... od 01.08.2017. godine zaključen između parničnih stranaka raskinut izjavom tuženog od 27.11.2017. godine i saglasnošću tužioca od 28.11.2017. godine, usvojen je tužbeni zahtev tuženog – protivtužioca pa je obavezan tuženi da mu isplati iznos od 235.000,00 dinara sa zateznom kamatom od 01.08.2017. godine do isplate kao i da ukloni preostalu konstrukciju postavljenog plastenika s tim da se tužilac – protivtuženi može osloboditi obaveze uplatom iznosa od 120.000,00 dinara u korist tuženog – protivtužioca, delimično je usvojen tužbeni zahtev tuženog – protivtužioca za naknadu štete pa je obavezan tužilac – protivtuženi da mu isplati 500.000,00 dinara dok je odbijen zahtev za isplatu iznosa od 1.280.000,00 dinara. Obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova postupka isplati iznos od 547.443,00 dinara.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude blagovremene žalbe ulažu i tužilac – protivtuženi i tuženi – protivtužilac.

Tužilac – protivtuženi presudu pobija zbog bitnih povreda iz člana 374. stav 2. tačka 7. i iz člana 374. stav 1. u vezi člana 7. člana 228. i člana 231. Zakona o parničnom postupku te zbog pogrešne primene materijalnog prava. Ukazuje da iznos od 471.200,00 dinara, za koji je odbijen tužbeni zahtev, predstavlja podsticajna sredstva Grada Beograda koja su uplaćene tuženom – protivtužiocu radi kupovine plastenika koji je predmet ovog spora i koji je trebalo da vrati zbog raskida ugovora. Obrazlaže da je nejasan materijalnopravni zaključak drugostepenog suda kojim odbija tužbeni zahtev tužioca imajući u vidu da je usvojen protivtužbeni zahtev kojim je raskinut ugovor, da su netačni navodi da je ugovor raskinut saglasnošću volja te da nije jasno na osnovu kojih činjenica je sud utvrdio da tuženom pripada naknada štete u dosuđenom iznosu. Navodi da tuženi protivtužilac nije dokazao da je u novembru mesecu mogao da zasadi lukovice ... . U smislu obrazloženih navoda revizije predlaže da se odluka preinači ili ukine i vrati na ponovno odlučivanje.

Blagovremenom revizijom tuženi – protivtužilac pobija odluku u delu u kom nije uspeo navodeći, između ostalog, da lukovice nije platio 500.000,00 dinara već 504.000,00 dinara, što proizilazi iz dokaza koje je sud izveo, da je nejasan zaključak drugostepenog suda kojim odbija tužbeni zahtev u preostalom delu budući da tuženi nije bio u mogućnosti da zaključi ugovore sa cvećarima, čak ni za eventualni budući rod koji je, kao nezasađen, neostvariv. Osim toga, kako se obrazlaže, direktna prodaja cveća krajnjim korisnicima nije uslovljen zaključivanjem ugovora u pismenoj formi, već su takvi ugovori zaključuju i konkludentnim radnjama i to samo kada se radi o cveću koje postoji. U smislu obrazloženih navoda revizije predlaže da se odluka preinači.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku- ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11 ...), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužioca – protivtuženog neosnovana a da je revizija tuženog – protivtužioca osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena apsolutno bitna povreda iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Nasuprot navodima revizije tužioca – protivtuženog pobijana odluka nije zahvaćena ni povredom iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 7. Zakona o parničnom postupku, budući da tuženom nije uskraćena mogućnost da raspravlja pred sudom. Ovaj revizijski navod je i paušalan, pa samim tim neosnovan.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja pred drugostepenim sudom proizilazi da je među parničnim strankama, tužioca kao prodavca i tuženog kao kupca, zaključen ugovor o kupoprodaji plastenika za iznos od 706.800,00 dinara od čega je avansno trebalo da se uplati iznos od 235.600,00 dinara, a preostali iznos od 471.200,00 dinara u roku od 25 dana od montaže plastenika, odnosno potpisivanja otpremnice. Avans je uplaćen. Ostatak od 471.200,00 dinara tuženi je obezbedio od strane Grada Beograda, Ugovorom o isplati podsticajnih sredstava u oblasti voćarstva i povrtarstva u Beogradu od 26.07.2017. godine. Plastenik je isporučen i montiran na placu tuženog 09.10.2017. godine kojom prilikom nisu uočeni bilo kakvi nedostaci, što je potvrđeno i od strane nadležne komisije Grada Beograda. Dana 29.10.2017. godine, usled udara vetra, došlo je do oštećenja konstrukcije plastenika i cepanja folije, zbog čega je tuženi od tužioca tražio da se otklone oštećenja ili zameni plastenik, a u suprotnom da izvrši povraćaj avansa. Plastenik nije popravljen ni zamenjen. Tužiocu je 28.11.2017. godine poslao predlog za sporazumni raskid a tada je i mogao da pribavi plastenik od drugog preduzeća. Tužilac se saglasio pa je dalje dogovoreno da tužilac preuzme konstrukciju plastenika sa parcele, uz povraćaj avansnog dela od 235.000,00 dinara. U daljem toku stvari tužilac je poslao radnike da preuzmu plastenik ali ga je tuženi sprečio da to učini pre nego što izvrši povraćaj avansa. Utvrđeno je i da je plastenik srušen usled njegovih tehničkih nedostataka, da konstrukcija nije bila stabilna za spoljašnje uticaje te nije mogla da izdrži udar vetra koji je bio manje brzine od one date garancijom. Takođe je utvrđeno da je tuženi zaključio ugovor o kupovini sadnog materijala sa BB iz ... kao prodavcem, 11.08.2017. godine, te da su mu isporučene lukovice ... . Visina izgubljene dobiti utvrđena je nalazom veštaka.

Kod takvih činjenica, pozivom na odredbu člana 124. i 125. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, drugostepeni sud zaključuje da je ugovor raskinut budući da je tuženi zahtevao ispunjenje ugovora, odnosno popravku ili zamenu plastenika, što nije dobio u razumnom roku, usled čega je i izjavio da raskida ugovora. Dalje, primenom odredbe člana 132. stav 3. istog propisa sud obavezuje tužioca – protivtuženog da vrati iznos uplaćenog avansa a odbija njegov tužbeni zahtev da mu se plati preostali deo kupoprodajne cene od 471.200,00 dinara, obrazlažući da se raskidom ugovora obe strane oslobađaju svojih obaveza. Posledično, obavezao je tužioca da ukloni konstrukciju s tim da se ove obaveze može osloboditi ukoliko isplati tuženom iznos od 120.000,00 dinara sa obrazloženjem da je tuženi – protivtužilac imao pravo da uskrati uklanjanje konstrukcije dok se ne izvrši vraćanje avansa, sve u smislu odredbe člana 286. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Dalje, nalazeći da je za tuženog – protivtužioca nastala stvarna šteta u vidu plaćene cene za lukovice ..., obavezuje tužioca – protivtuženog da mu isplati iznos od 500.000,00 dinara, dok za preostali iznos tužbeni zahtev odbija.

Kod pravilno utvrđene činjenice da tužilac – protivtuženi u ostavljenom roku nije otklonio nedostatke na plasteniku budući da njegova konstrukcija nije bila stabilna na spoljašne uticaje, niti je plastenik zamenio, a što je bila njegova obaveza u smislu odredbe člana 488. Zakona o obligacionim odnosima, Vrhovni sud smatra da se tuženi – protivtužilac osnovano, u smislu čl. 489. istog propisa, koristio svojim pravom i raskinuo ugovor izjavom od 27.11.2017. godine. Otuda je odluka suda kojom je utvrđeno da je ugovor o kupoprodaji plastenika raskinut, pravilna. S tim u vezi netačni su, odnosno suprotni činjeničnom stanju, navodi revizije da ugovor o kupoprodaji, u stvari, nije raskinut. Ugovor jeste raskinut, izjavom volje ovde tuženog, usled činjenice da tužilac kao prodavac nije postupio po svojoj zakonskoj obavezi i otklonio nedostatke, odnosno zamenio stvar.

Sledom iznetog, a primenom odredbi člana 132. Zakona o obligacionim odnosima koje propisuju da raskidom ugovora obe strane su oslobođene obaveze izuzev obaveze na naknadu eventualne štete (stav 1.), da ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično ima pravo da joj se vrati ono što je dala (stav 2.), a ako obe strane imaju pravo zahtevati vraćanje datog uzajamna vraćanja vrše se po pravilima za izvršenje dvostranih ugovora (stav 3.), proizilazi da je pravilna i odluka suda kojom je odbijen zahtev tužioca – protivtuženog da mu tuženi – protivtužilac plati preostali deo cene a usvojen protivtužbni zahtev za vraćanje uplaćenog avansa. Nema zakonskog osnova da tužilac zadrži iznos uplaćen po osnovu pravnog posla koji je otpao.

Bez uticaja je navod revizije da je ostatak cene od 471.200,00 dinara obezbeđen podsticajnim sredstvima Grada Beograda. Ovo stoga što je u skladu sa odredbom člana 3. Ugovora o isplati podsticajnih sredstava korisnik, a ovde tuženi – protivtužilac, u obavezi da sredstva koristi namenski i isključivo za nabavku i postavljanje opreme na parceli broj .../... KO ... . Kako je ugovor o nabavci takve opreme raskinut to je otpao osnova isplate ostatka cene tužiocu – protivtuženom kao dobavljaču.

Najzad, neosnovani su navodi revizije tužioca protivtuženog kojim osporava odluku suda kojom je obavezan da tuženom – protivtužiocu isplati iznos od 500.000,00 dinara na ime stvarne štete. Ova obaveza proizilazi kako iz odredbi člana 132. stav 1. i člana 488 st. 2 Zakona o obligacionim odnosima tako i iz odredbe člana 266. stav 1. istog propisa kojom je određeno da poverilac ima pravo na naknadu obične šteti i izmakle koristi koje je dužnik u vreme zaključenja ugovora morao predvideti kao moguće posledice povrede ugovora, s obzirom na činjenice koje su mu tada bile poznate ili morale biti poznate. S tim u vezi, tužiocu – protivtuženom svakako je bila poznata namena postavljenog plastenika jer ona proizilazi iz njegove svrhe, kao i činjenica da u slučaju da on ne ispunjava tehničke mogućnosti date garancijom za tuženog može proisteći šteta u smislu propadanja zasada.

Sledom rečenog Vrhovni sud je zaključio da je revizija tužioca – protivtuženog neosnovana, pa je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u stavu prvom.

Osnovano, sa druge strane, tuženi – protivtužilac ukazuje da je pobijana drugostepena presuda u delu kojim je odbijen zahtev za naknadu štete doneta pogrešnom primenom materijalnog prava zbog čega i činjenično stanje u delu koji se odnosi na izmaklu dobit, nije pravilno utvrđeno.

Vrhovni sud konstatuje da iz obrazloženja drugostepene presude proizlazi da je prihvatio i svoju odluku zasnovao na priloženim pisanim dokazima o visini štete - ugovoru o nabavci sadnog materijala koji je tuženi – protivtužilac zaključio sa BB iz ..., i na priznanici kojim je potvrđena isporuka. Međutim, zanemario je da je istim konstatovano da je cena sadnog materijala 504.000,00 dinara, a ne 500.000,00 dinara, pa kod činjenice da je sadni materijal propao proizilazi da pravilnom primenom odredbe člana 189. stav 1. i 190. Zakona o obligacionim odnosima tuženom protivtužiocu pripada i iznos od 4.000,00 dinara, pa je stoga u tom delu odluka drugostepenog suda delom preinačena primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

U preostalom delu Vrhovni sud smatra da drugostepeni sud nije razjasnio sve relevantne činjenice od značaja za pravilnu primenu materijalnog prava.

Jasno je, a proizilazi iz odredbe člana 189. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, da oštećenik ima pravo i na naknadu izmakle dobiti pri čemu se, u smislu odredbe iz stava 3. istog člana, pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnosti, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem. Dakle, prva pretpostavka je osnovanost očekivanja, a prema okolnostima slučaja Vrhovni sud nalazi da izmakla dobit nije ostala u kategoriji subjektivnog očekivanja tužioca već, naprotiv, da je postojala kao izvesna i realna u momentu kada je tužilac nabavio biološki materijal i plastenik. Time je, kako Vrhovni sud smatra, započeo fazu proizvodnje. Dalje, po mišljenju ovog suda, do ostvarenja prihoda od prodaje cveća nije došlo zbog nedostataka na konstrukciji plastenika. To dalje znači da ako bi plastenik bio tehnički ispravan, prema redovnom odnosno uobičejenom toku stvari, tuženi – protivtužilac bi dobio određeni broj proizvoda spremnog za tržište. Ne može se prihvatiti ni kao pravilan zaključak drugostepenog suda da je tuženi – protivtužilac morao dostaviti dokaz na okolnost prodaje i ''prihoda ostvarenih od prodaje cveća'', budući da pravo na izmaklu dobit ima i ono lice koje prvi put ulazi u proizvodnju određenog proizvoda ukoliko je realizacija bila sprečena štetnom radnjom štetnika. Drugim rečima, ukoliko se ranije nije bavio proizvodnjom cveća onda je nerealno od njega očekivati da dostavlja dokaze na okolnost prihoda po tom osnovu. Suštinski, potrebno je ceniti da li bi prema redovnom toku događaja, a imajući u vidu obim nabavljenog sadnog materijala i prosečan prinos, isti izneo na tržište i da li bi ostvario dobit. Pritom valja ceniti i to da li je životno, uobičajeno, ugovarati prodaju proizvoda čija proizvodnja nije otpočela usled neispunjenja ugovorne obaveze tužioca protivtuženog.

Stoga, kako relevantne činjenice nisu razjašnjene, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 416. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu drugom.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će postupiti po primedbama iz ove odluke, tako što će ceniti da je tuženi – protivtužilac nabavkom sadnog materijala, čemu je drugostepeni sud već poklonio veru, i plastenika, ušao u fazu proizvodnje a zatim imajući u vidu sve relevantne činioce na koje je ukazano i da li bi ostvario dobit i u kom iznosu.

Kako je delom ukinuta odluka o glavnoj stvari to je ukinuta i odluka o troškovima kako bi se o istim odlučilo konačnom odlukom.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Đurica s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković