Tužilja je podnela odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije počinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, Privrednom društvu „Marni“ d.o.o. iz Kruševca, vlasništvo BB, odobren je kredit od strane „RIEEF“, Amsterdam, u iznosu od 1.050.000 evra, uvećan za kamatu po kamatnoj stopi koja je ugovorena ugovorom o kreditu od 07.05.2007. godine. Rok otplate kredita određen je na 96 rata uz grejs period od 12 meseci. U vezi sa tim ugovorom o kreditu, tužilja je sa PD „Marni“ d.o.o. sklopila ugovor o garanciji 07.05.2007. godine, kao i Aneks br.1 od 24.06.2008. godine, i po tom ugovoru tužilja je za navedeno privredno društvo izdala bezuslovnu i neopozivu garanciju davaocu kredita „RIEEF“, na iznos od 1.050.000 evra uvećan za ostale dažbine, kao i kod ugovora o kreditu. Ugovor o kreditu raskinut je 15.07.2009. godine zbog nepoštovanja ugovornih obaveza od strane korisnika kredita PD „Marni“, zbog čega je davalac kredita „RIEEF“, protestovao garanciju kod ovde tužilje 22.07.2009. godine i pozvao davaoca garancije, tužilju, da izvrši uplatu po osnovu navedene garancije, što je tužilja i učinila izvršivši plaćanje u iznosu od 973.299,04 evra, dana 22.07.2009. godine. Saglasno članu 11. stav 2. ovaj ugovor o izdavanju garancije je pretvoren u kratkoročni kredit za ostale namene. Prema ugovoru, dan aktiviranja garancije (22.07.2009. godine), na teret banke smatra se kao dan puštanja kredita u tečaj, dok se kao rok dospeća tog kredita smatra naredni dan po aktiviranju garancije na teret banke, odnosno 23.07.2009. godine. U vezi bankarske garancije stavljena je hipoteka na imovinu PD „Marni“ (poslovni prostor, parcela i drugo), a BB, kao vlasnik ovog privrednog društva, sklopio je sa tužiljom i ugovor o jemstvu 07.05.2007. godine, a kao obezbeđenje potraživanja predao je tužilji i tri blanko menice sa klauzulom „bez protesta“. Ugovorom o jemstvu je ugovoreno da će BB, kao jemac-platac da poveriocu na prvi poziv ispuni punovažnu i dospelu obavezu dužnika u iznosu i na način kako je to predviđeno ugovorom o izdavanju garancije, uz određenje da jemčeva obaveza obuhvata iznos glavnog duga od 1.050.000,00 evra uvećano za kamatu, troškove, naknade i sva sporedna potraživanja po osnovu duga iz ugovora o izdavanju navedene garancije. Između PD „Marni“, kao korisnika kredita i „RIEEF“, kao davaoca kredita, zaključen je još jedan ugovor o kreditu, a obaveze po tom ugovoru dospele su 15.05.2009. godine, protekom roka od 24 meseca od dana puštanja u tečaj 15.05.2007. godine. Po nalogu PD „Marni“ tužilja je izdala bezuslovnu i neopozivu garanciju u korist „RIEEF“, na iznos od 500.000 evra, uvećan za kamatu po kamatnoj stopi ugovorenoj ugovorom o kreditu od 07.05.2007. godine, kojim je tužilja sa PD „Marni“ zaključila još jedan ugovor o izdavanju garancije. Kada je, nakon dospelosti kredita „RIEEF“ 17.06.2009. godine protestovao garanciju kod tužilje, tužilja je istog dana platila iznos od 115.516,97 evra. I ovaj ugovor o izdavanju garancije je saglasno članu 11. stav 2. pretvoren u kratkoročni kredit za ostale namene, a dan aktiviranja garancije 17.07.2009. godine na teret tužilje se smatra kao dan puštanja kredita u tečaj, a kao rok dospeća tog kredita smatra se naredni dan po aktiviranju garancije na teret tužilje odnosno 18.07.2009. godine. I radi obezbeđenja ovog drugog ugovora o kreditu, tužilja je sa vlasnikom PD „Marni“, BB, zaključila 07.05.2007. godine ugovor o jemstvu, kojim se BB, kao jemac-platac, obavezao da poveriocu na prvi poziv ispuni punovažnu i dospelu obavezu dužnika, s tim da jemčeva obaveza obuhvata iznos glavnog duga od maksimum 500.000 evra uvećano za kamatu, troškove, naknadu i sporedna potraživanja po osnovu duga iz ugovora o izdavanju garancije. Rešenjem Privrednog suda u Kraljevu St 25/10 od 30.03.2010. godine, pokrenut je stečajni postupak nad dužnikom „Marni“ d.o.o., u kom postupku je priznato potraživanje tužilje kao poverioca u iznosu od 116.984.554,40 dinara, a istovremeno joj je priznato i razlučno pravo prvog reda na imovini stečajnog dužnika. U toku stečajnog postupka, imovina stečajnog dužnika je prodata i unovčena za iznos od 20.000.000,00 dinara, a tužilja je, kao razlučni poverilac, namirena oktobra 2013. godine za iznos od 18.003.477,34 dinara, od ukupno utvrđenog iznosa potraživanja od 116.894.544,42 dinara. Preostali iznos tužiljinog potraživanja do danas nije namiren, a u postupku je utvrđeno da iz preostale novčane mase nije realno očekivati da se poverilac naplati, jer su potraživanja stečajnog dužnika zastarela i nenaplativa. BB, vlasnik privrednog društva „Marni“ i jemac-platac za dugove ovog društva prema tužilji, zaključio je ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života, koji je overen 09.12.2008. godine, kojim je svom sinu AA, ovde tuženom, ustupio u svojinu i državinu, bez ikakvih uslova, svu svoju nepokretnu imovinu, bliže navedenu u stavu prvom izreke drugostepene presude. BB ne poseduje drugu nepokretnu imovinu.

U vezi dospelosti potraživanja tužilje i stim u vezi visine nenaplaćenog potraživanja tužilje, drugostepeni sud je utvrdio da je 30.03.2010. godine otvoren stečaj nad PD „Marni“ i da je u to vreme zakonski zastupnik istog bio direktor BB. Kako se prema članu 81. stav 1. Zakona o stečaju („Službeni glasnik RS“, br. 104/2009) danom otvaranja stečajnog postupka nedospela potraživanja smatraju dospelim, to je zaključio da je i po sili zakona u odnosu na obaveze koje su predmet ovog postupka da je nastupila dospelost od tog datuma. Osim toga, to je i najpovoljnije za tuženog, a i najnespornije da se ovaj datum prihvati kao datum dospelosti svih obaveza odnosno da se danom dospelosti smatra 30.03.2010. godine, zbog čega je prihvatio ovaj dan kao dan dospelosti potraživanja, Visinu potraživanja je utvrdio ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko finansijske struke.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je, ukinuo prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev tužilje primenom člana 280. stav 1. i 2, člana 281. stav 3. i člana 1004. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je, pravilno primenio materijalno pravo, kada je usvojio tužbeni zahtev tužilje i utvrdio da ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života zaključen 09.12.2008. godine između BB i tuženog AA pred Opštinskim sudom u Kruševcu u vanparničnom postupku R 3311/08 nema pravno dejstvo prema tužilji u obimu potrebnom za namirenje njenog novčanog potraživanja u visini navedenoj u izreci drugostepene odluke, pravilnom primenom člana 280. stav 1. i 2, člana 281. stav 3. i člana 1004. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima.

Članom 280. stavom 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da svaki poverilac čije je potraživanje dospelo za isplatu, i bez obzira kad je nastalo, može pobijati pravnu radnju svog dužnika koja je preduzeta na štetu poverilaca, dok je stavom 2. istog člana propisano da se smatra da je pravna radnja preduzeta na štetu poverilaca ako usled njenog izvršenja dužnik nema dovoljno sredstava za ispunjenje poveriočevog potraživanja. Članom 281. stavom 3. istog zakona, propisano je da kod besplatnih raspolaganja i sa njima izjednačenih pravnih radnji smatra se da je dužnik znao da preduzetim raspolaganjem nanosi štetu poveriocima, i za pobijanje tih radnji ne zahteva se da je trećem licu to bilo poznato ili moglo biti poznato. Članom 1004. stav 3. istog zakona propisano je da ako se jemac obavezao kao jemac platac, odgovara poveriocu kao glavni dužnik za celu obavezu i poverilac može zahtevati njeno ispunjenje bilo od glavnog dužnika bilo od jemca ili od obojice u isto vreme (solidarno jemstvo).

Kada se pođe od citiranih odredbi Zakona o obligacionim odnosima i utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je drugostepeni sud sporni pravni odnos stranaka rešio primenom člana 280. stav 1. i 2, člana 281. stav 3. i člana 1004. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, i utvrdio da su u ovom slučaju ispunjeni svi zakonski uslovi za pobijanje pravne radnje tužiljinog dužnika BB, a to je da je potraživanje tužilje dospelo, da je utvrđena visina potraživanja tužilje, da je dužnik BB raspolagao svojom imovinom ugovorom o ustupanju imovine za života u korist tuženog sina, kao srodnika u pravoj liniji, te da je ta pravna radnja preduzeta na štetu tužilje, jer usled njenog izvršenja dužnik BB nema dovoljno sredstava za ispunjenje tužiljinog potraživanja.

U konkretnom slučaju, tužilja je poverilac potraživanja koje je dospelo za isplatu prema dužniku BB, kao jemcu platcu, zbog čega tužilja može zahtevati ispunjenje obaveze nezavisno od toga da li je pozvala glavnog dužnika da tu obavezu ispuni ili ne, shodno članu 1004. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima. Naime, drugostepeni sud je utvrdio da je potraživanje tužilje dospelo 30.03.2010. godine, kada je otvoren stečaj nad PD „Marni“, jer danom otvaranja stečajnog postupka nedospela potraživanja smatraju se dospelim i stim u vezi utvrdio visinu potraživanja tužilje prema dužniku BB. S obzirom na to da je drugostepeni sud utvrdio da je ustupilac BB, kao vlasnik PD „Marni“, bio upoznat sa poslovanjem i obavezama tog privrednog društva, njegovom celokupnom finansijskom situacijom, činjenicom da su ugovori o kreditu raskinuti zbog neispunjenja obaveze korisnika kredita – PD „Marni“, te da je u stečajnom postupku utvrđeno da imovina stečajnog dužnika nije dovoljna za namirenje tužilje, to je pravilan zaključak drugostepenog suda da se pravna radnja, ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života, koji je overen 09.12.2008. godine, kojim je tužiljin dužnik BB svom sinu, tuženom AA, ustupio u svojinu i državinu bez ikakvih uslova svu svoju nepokretnu imovinu, ima smatrati da je preduzeta na štetu tužilje, budući da je dužnik BB znao da preduzetim raspolaganjem nanosi štetu tužilji, jer nema dovoljno sredstava za ispunjenje tužiljinog potraživanja odnosno nema druge imovine, sa kojih razloga je osnovan zahtev tužilje za utvrđenje da je predmetni ugovor bez pravnog dejstva u odnosu na tužilju do visine njenog potraživanja.

S obzirom na to da su u ovom slučaju kumulativno ispunjeni svi zakonski uslovi za pobijanje dužnikove pravne radnje (dospelost potraživanja, visina potraživanja, raspolaganje dužnika ugovorom o ustupanju imovine za života u korist sina kao srodnika u pravoj liniji čime je dužnik doveden u situaciju da nema dovoljno sredstava za naplatu tužiljinih potraživanja) to su neosnovani navodi revizije da je drugostpena presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Suprotno navodima revizije, drugostepeni sud je pravilno utvrdio visinu potraživanja tužilje, ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka finansijske struke prihvatajući da je dospelost potraživanja nastupila 30.03.2010. godine, kada je otvoren stečaj nad PD „Marni“, a što je u svakom slučaju povoljnije za tuženog.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučeno kao u izreci.

S obzirom na to da troškovi odgovora na reviziju nisu bili nužni i neophodni, to je odbijen zahtev tužene za naknadu troškva revizijskog postupka, primenom člana 165. ZPP, sa kojih razloga je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković