Vrhovni sud je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene dostavio Vrhovnom javnom tužilaštvu, u skladu sa članom 488. stav 1. KZ i u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Vrhovnog javnog tužilaštva i branioca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Branilac okrivljene AA, advokat Nenad Trajković, zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP ističući da delo za koje je okrivljena oglašena krivom nije krivično delo jer izreka prvostepene presude ne sadrži sva zakonska obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ. Prema navodima zahteva, radnja izvršenja za koju se tereti okrivljena nije preduzeta sa namerom omalovažavanja privatnog tužioca, već u cilju zaštite sopstvenog, opravdanog interesa, vođena političkim rezonovanjem stvari okrivljene jer se izjavljujući inkriminisane reči vrednosno opredelila samo prema političkom delovanju privatnog tužioca. U vezi sa iznetim, branilac u zahtevu ističe da su nižestepeni sudovi morali da primene odredbu člana 170. stav 4. KZ, koja predviđa osnov isključenja postojanja krivičnog dela uvreda iz člana 170. KZ međutim, kako to nisu učinili, delo za koje je okrivljena pravnosnažno osuđena, prema stavu branioca, nije krivično delo jer nije utvrđena namera omalovažavanja, kao bitno subjektivno obeležje krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene, Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane.

Krivično delo uvrede iz člana 170. stav 1. KZ čini onaj ko uvredi drugog.

Zaštitni objekat krivičnog dela uvrede je čast, kao i skup svih vrednosti nekog lica (intelektualnih, karakternih, moralnih, fizičkih i drugih osobina i vrednosti) i ugled, kao odraz tih vrednosti u društvu, pa shodno tome radnja izvršenja krivičnog dela u pitanju predstavlja svako postupanje kojim se napada bilo koja od tih vrednosti, a kojima se u suštini izražava nepoštovanje ili poniženje dostojanstva ličnosti. Pri tome, karakter tih radnji kao uvredljivih, ceni se sa stanovišta opšteu svojenih društvenih stavova i merila, kao i okolnosti pod kojima se događaj odigrao.

Odredbom člana 170. stav 4. KZ propisano je da se neće kazniti za delo iz stava 1. do 3. ovog člana učinilac, ako je izlaganje dato u okviru ozbiljne kritike u naučnom, književnom ili umetničkom delu, u vršenju službene dužnosti, novinarskog poziva, političke delatnosti, u odbrani nekog prava ili zaštiti opravdanih interesa, ako se iz načina izražavanja ili iz drugih okolnosti vidi da to nije učinjeno u nameri omalovažavanja.

Dakle, odredbom člana 170. stav 4. KZ predviđen je osnov isključenja postojanja navedenog krivičnog dela, pa ovo krivično delo neće postojati ukoliko su kumulativno ostvareni prethodno navedeni objektivni i subjektivni uslovi.

Shodno navedenom, za postojanje krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ nije potrebno da postoji namera omalovažavanja, već svest i volja da se izrazi nepoštovanje ili poniženje dostojanstva ličnosti. Suprotna situacija, postoji kada je reč o slučajevima iz člana 170. stav 4. KZ, kada namera omalovažavanja, iako nije izričito sadržana u biću krivičnog dela uvrede iz stava 1. ovog člana, prema nalaženju ovog suda, ulazi u njen pojam i kao takva mora biti obuhvaćena i izrekom presude.

Prema stanju u spisima predmeta, okrivljena AA je dana 31.01.2025. godine, u Leskovcu, u stanju uračunljivosti, svesna svog dela i njegove zabranjenosti, čije izvršenje je htela, putem internet platforme za komunikaciju „Viber“ uvredila privatnog tužioca BB tako što je u toku prepiske sa svedokom VV, u vreme i sa broja mobilnog telefona označenih u izreci presude, u nameri omalovažavanja privatnog tužioca, napisala poruku uvredljive sadržine „...a sad veruješ kretenu BB“, a potom još jednu poruku uvredljive sadržine „Žao mi je što veruješ njemu koji je jedan izuzetno ljigav i nečastan čovek“, koje se odnose na privatnog tužioca, a koje mu je svedok VV nakon toga prenela.

Opisane radnje, koje je okrivljena preduzela, po oceni ovog suda, sadrže zakonska obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stava 1. KZ, za koje je oglašena krivom, i to kako objektivno obeležje koje se tiče radnje izvršenja koja se sastoji u uvredi privatnog tužioca slanjem poruka koje objektivno posmatrano predstavljaju uvredu, odnosno izjave omalovažavanja privatnog tužioca i nepoštovanje njegovog dostojanstva, tako i subjektivna obeležja koje se tiču uračunljivosti i direktnog umišljaja okrivljene.

Navedenu uvredu, prema izreci pobijane prvostepene presude, okrivljena nije iznela u okviru ozbiljne kritike u naučnom, književnom ili umetničkom delu, u vršenju službene dužnosti, novinarskog poziva, političke delatnosti, u odbrani nekog prava ili zaštiti opravdanih interesa niti su nižestepeni sudovi to utvrdili, pa se suprotno navodima zahteva, po nalaženju ovoga suda, u konkretnom slučaju ne radi o situaciji iz 170. stav 4. KZ.

Shodno navedenom, Vrhovni sud nalazi da pobijanim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, pa su suprotni navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA, advokata Nenada Trajkovića, ocenjeni kao neosnovani.

U preostalim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti, branilac okrivljene analizira činjenično stanje i kritični događaj i osporava činjenična utvrđenja nižestepenih sudova da okrivljena delo nije izvršila u vršenju političke delatnosti ili u odbrani nekog prava ili zaštite opravdanih interesa i, u tom smislu, razloge pobijanih presuda da nije bilo mesta primeni odredbe člana 170. stav 4. KZ, i na taj način suštinski ukazuje na pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno povredu zakona iz člana 440. ZKP i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, koje Vrhovni sud nije razmatrao obzirom da ne predstavljaju zakonske razloge zbog kojih okrivljeni preko branilaca mogu podneti ovaj vanredni pravni lek, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP.

Iz iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA, advokata Nenada Trajkovića, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                Predsednik veća-sudija

Sanja Živanović, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                           Svetlana Tomić Jokić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković