Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, predviđenu članom 404. Zakona o parničnom postupku (posebna revizija).

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“, br.72/11... 10/23), Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi iz stava 1. istog člana za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj jer ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenje prava.

Predmet tražene pravne zaštite o kome je odlučeno pobijanom pravnosnažnom presudom je isplata razlike pripadajuće i isplaćene naknade troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada. O ovom pravu tužilje sudovi su odlučili uz primenu materijalnog prava koje je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke revizijskog suda, u kojima je odlučivano o zahtevima tužilaca sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom – o pravu zaposlenih kojima je isplaćivana manja naknada troškova za dolazak i odlazak sa rada na razliku do pune naknade u visini cene mesečne pretplatne karte javnog prevoza bez popusta, u situaciji kada poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz. Ukazivanje tužene na postojanje drugačijih odluka ne ukazuje nužno na drugačiji pravni stav izražen u tim odlukama, jer pravilna primena materijalnog prava u sporovima sa tužbenim zahtevom kao u konkretnom slučaju zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja, a u konkretnom slučaju je utvrđeno da tužena nije imala zaključen ugovor sa javnim prevoznikom da bi mogla da kupuje za svoje radnike mesečne pretplatne karte sa popustom, pa u takvoj situaciji nije ni mogla da im obračunava naknadu troškova za prevoz u visini takve karte.

Kako na osnovu iznetog proizilazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Odredbom člana 441. ZPP propisano je da je revizija dozvoljena u parnicama o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. U sporovima radi novčanog potraživanja iz radnog odnosa revizija je dozvoljena pod istim uslovima kao i u imovinskopravnim sporovima koji se odnose na novčano potraživanje.

U konkretnom slučaju tužilja je podnela tužbu 18.01.2024. godine, a u tužbi opredeljena vrednost predmeta spora je 190.400,00 dinara. Podneskom od 09.05.2025. godine tužilja je preinačila tužbu i povećala zahtev za isplatu na 199.865,56 dinara.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra na dan preinačenja tužbe, to je Vrhovni sud našao da revizija tužene nije dozvoljena, primenom odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković