.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev1 3/2025
05.02.2026. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Dragane Mirosavljević i Nadežde Vidić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Aleksandar Veselinović, advokat iz ..., protiv tuženog „NIS“ a.d. Novi Sad, radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2896/18 od 18.03.2019. godine, u sednici održanoj 05.02.2026. godine, doneo je
P R E S U D U
USVAJA SE revizija tužioca, PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2896/18 od 18.03.2019. godine tako što se ODBIJA kao neosnovana žalba tuženog i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1058/18 od 30.08.2018. godine u usvajajućem delu.
OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu na ime naknade troškova drugostepenog i revizijskog postupka isplati iznos od 114.269,76 dinara u roku od 8 dana od dana prijema presude.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1058/18 od 30.08.2018. godine, delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu na ime manje isplaćene zarade za 2011. i 2012. godinu isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od perioda dospeća do isplate, bliže navedeno u izreci odluke. Obavezan je tuženi da tužiocu naknadi parnične troškove u iznosu od 85.436,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. Odbijen je tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio zakonsku zateznu kamatu na dosuđene troškove parničnog postupka počev od dana presuđenja do dana izvršnosti.
Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2896/18 od 18.03.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužioca, a žalba tuženog usvojena i prvostepena presuda preinačena tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da isplati tužiocu na ime manje isplaćene zarade u 2011. i 2012. godini pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, kako je to navedeno ovim stavom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je odluka o troškovima postupka tako što je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 10.270,00 dinara. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 4.540,00 dinara.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni kasacioni sud je presudom Rev2 1002/2020 od 03.03.2021. godine, koja je ispravljena rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2 1002/2020 od 16.07.2021. godine, stavom prvim izreke, preinačio presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2896/18 od 18.03.2019. godine i potvrdio presudu Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1058/18 od 30.08.2018. godine, u usvajajućem delu. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova drugostepenog postupka isplati iznos od 37.791,36 dinara. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 78.478,04 dinara.
Odlukom Ustavnog suda Už 13779/2021 od 07.05.2025. godine, stavom prvim izreke, usvojena je ustavna žalba privrednog društva „Nis“ i utvrđeno da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2 1002/20 od 03.03.2021. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda Rev2 1002/20 od 16.07.2021. godine, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Stavom drugim izreke, poništena je presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2 1002/20 od 03.03.2021. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda Rev2 1002/20 od 16.07.2021. godine i određeno da Vrhovni sud donese novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2896/18 od 18.03.2019. godine.
Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.
U postupku nije učinjena povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. taka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog u periodu od 01.06.2006. godine do 30.06.2013. godine, kada mu je na osnovu Sporazuma prestao radni odnos kod tuženog. Vlada Republike Srbije, tuženi, reprezentativni sindikati kod tuženog i reprezenatativni sindikati na nivou Republike Srbije su 17.06.2008. godine zaključili Socijalni program za „NIS“ AD Novi Sad. Članom 9. Socijalnog programa predviđena je obaveza tuženog da kao poslodavac izvrši jednokratno trajno povećanje zarade zaposlenog u visini od 15% u odnosu na mesec koji je prethodio preuzimanju „NIS“ AD Novi Sad, uz obavezu da tako utvrđene zarade ubuduće usklađuje u skladu sa indeksom troškova života, realnim rastom u skladu sa rezultatima poslovanja i rastom bruto društvenog proizvoda u periodu važenja Socijalnog programa (17.06.2008. godine do 31.12.2012. godine). Preuzimanje „NIS“ AD Novi Sad izvršeno je 11.02.2009. godine. Tuženi je svim zaposlenima, osim menadžerima prve i druge grupe, isplatio jednokratni dodatak na zaradu od 15% za mesec april 2009. godine na osnovu odluke od 30.04.2009. godine, kojom je predviđena navedena isplata utvrđena članom 42. Kolektivnog ugovora tuženog. U daljem periodu tuženi je zaposlenima uklađivao zaradu sa indeksom troškova života i realnim rastom u skladu sa rezultatima poslovanja i rastom bruto društvenog proizvoda. U ovoj parnici tužilac potražuje razliku između zarade koja mu je isplaćena i zarade uvećane za 15% za traženi period (09.05.2011. godine – 31.12.2012. godine), prema članu 9. Socijalnog programa od 17.06.2008. godine. Veštačenjem je utvrđena visina razlike za navedeni period između zarade koja je tužiocu isplaćena i zarade koja bi bila isplaćena uz uvećanje od 15% na osnovnu zaradu, u pojedinačnim mesečnim iznosima.
Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je našao da je tužbeni zahtev osnovan jer je Socijalni program opšti akt koji uređuje prava i obaveze iz radnog odnosa i primenjuje se neposredno, a tuženi nije ispunio svoju obavezu preuzetu zaključivanjem Socijalnog programa jer nije uvećao zaradu zaposlenih trajno za sve vreme važenja navedenog programa.
Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev s obrazloženjem da Socijalni program zaključen 17.06.2008. godine nema pravno dejstvo opšteg akta koji se neposredno primenjuje i stim u vezi nema dejstvo na potraživanje zaposlenog u vezi sa radnim odnosom, jer se njime ne uređuju prava, obaveze i odgovornost zaposlenih, već predstavlja akt poslovne politike kojim se utvrđuje sistem mere i aktivnosti na obezbeđenju prava zaposlenih za čijim je radom prestala potreba u postupku vlasničkih promena.
Postupajući u izvršenju odluke Ustavnog suda Vrhovni sud je ponovo razmotrio sve revizijske razloge i utvrdio da se revizijom osnovano ukazuje da je drugostepena presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.
Saglasno nespornoj činjenici, Socijalni program za NIS AD Novi Sad je zaključen na osnovu Sporazuma između Vlade RS i Vlade Ruske Federacije o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede, Protokola o osnovnim uslovima kupovine od strane OAO Gasprom Njeft akcija Kompanije naftne industrije Srbija AD Novi Sad, koji čine 51% osnivačkog kapitala, kao i Kolektivnog ugovora za NIS AD Novi Sad. Potpisnici akta su u ime Vlade Republike Srbije - Ministarstvo energetike RS; u ime Društva za istraživanje, proizvodnju, preradu, distribuciju i promet nafte i naftnih derivata, istraživanja i proizvodnje prirodnog gasa „Naftna industrija Srbije“ AD Novi Sad – predsednik Upravnog odbora i generalni direktor; reprezentativni sindikati kod poslodavca i to: Jedinstvena sindikalna organizacija NIS AD Novi Sad; Jedinstvena sindikalna organizacija NIS – Naftagas Novi Sad; reprezentativni sindikati na nivou RS i grane; Samostalni sindikat radnika energetike i petrohemije Srbije i Sindikat hemije, nemetala, energetike i rudarstva – UGS nezavisnost.
Socijalnim programom i navedenim aktima su uređena prava, obaveze i odgornosti zaposlenih i poslodavca. Ove akte su potpisali svi ovlašćeni predstavnici učesnika u njihovom donošenju. Na taj način konstituisana je i obaveza poslodavca propisana odredbom člana 9. Socijalnog programa, koja ima neposredno pravno dejstvo prema svim zaposlenima. S toga i predmetni Socijalni program, u konkretnom slučaju, saglasno obavezama i pravima koja se njime konstituišu ima pravnu prirodu ugovora u korist trećih lica. Iz tog razloga i tužilac, kao zaposleno lice kod tuženog – poslodavca, ima neposredno pravo da zahteva ispunjenje poslodavčeve obaveze koja je konstituisana u korist svih zaposlenih po osnovu predmetnog Socijalnog programa, jer je takvo pravo tužioca utemeljeno u odredbi člana 149. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.
Pravni stav Vrhovnog suda se potvrđuje i radnjama tuženog preduzetim u cilju ispunjenja njegove obaveze ustanovljene članom 9. Socijalnog programa. Tom odredbom je propisano povećanje zarade zaposlenih jednokratno i trajno. U skladu sa takvom obavezom tuženi je delimično i postupio. Za prvi mesec poslovanja po potpisivanju socijalnog programa tuženi je navedenu obavezu u celosti ispunio (april 2011.godine), ali ne i za preostali period do isteka vremena važenja Socijalnog programa (zaključno sa decembrom 2012.godine).
Postupajući u skladu sa odlukom Ustavnog suda, Vrhovni sud je prihvatio stanovište da Socijalni program nema karakter opšteg akta. Međutim, uprkos toj činjenici, Vrhovni sud je ocenio da Socijalni program ima pravnu prirodu ugovora u korist trećeg lica. Stoga je tužilac ovlašćen da po osnovu zaključenog Socijalnog programa neposredno zahteva i ostvari sva prava koja su mu njime priznata. U tom kontekstu cenjena je i činjenica da je tuženi kao ugovorna strana nesporno prihvatio obavezu iz Socijalnog programa. To se potvrđuje njegovim ponašenjem iskazanim u delimičnom ispunjenju obaveze koja mu je po tom osnovu konstituisana. Zato nema sumnje da je tuženi svestan preuzete obaveze po Socijalnom programu preduzeo i neposrednu radnju izvršenja prava ustanovljenog u korist svih zaposlenih tako što je izvršio isplatu ugovorenog iznosa zarade svim zaposlenima za period od jednog meseca u odnosu na početak primene Socijalnog programa. Iz tog razloga, osnovan je zahtev tužioca za isplatu neizmirene razlike u plati za preostali period važenja Socijalnog programa (09.05.2011. godine – 31.12.2012. godine).
Sledom iznetog, tužilac ima pravo i na isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđene mesečne iznose od njihove dospelosti do konačne isplate, u smislu člana 277. stav 1. ZOO.
Zato je revizijski sud shodno članu 416. stav 1. ZPP preinačio drugostepenu presudu tako što je odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu u usvajajućem delu.
Primenom člana 165. stav 2. u vezi člana 153. i 154. ZPP, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 37.791,36 dinara i to za: sastav žalbe 12.000,00 dinara, taksu na žalbu i odluku po žalbi u iznosu od po 12.895,68 dinara i troškove revizijskog postupka u iznosu od 76.478,40 dinara i to za: sastav revizije u iznosu od 12.000,00 dinara, taksu na reviziju u iznosu od 25.791,36 dinara i taksu na odluku po reviziji u iznosu od 38.687,04 dinara, sve prema TT i AT.
Predsednik veća – sudija
Dobrila Strajina,s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
