Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi AA je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu odredaba člana 408. u vezi s članom 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23; u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nije učinjena ni bitna povreda iz člana 374. stav 1. ZPP, jer drugostepeni sud u postupku odlučivanja o žalbi nije pogrešno primenio odredbe ovog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi AA bio je u radnom odnosu kod tužioca, sa kojim je 16.04.2003. godine zaključio ugovor o kreditu za rešavanje svojih stambenih potreba na iznos od 10.000,00 evra, sa rokom otplate od 17 godina u 204 mesečne rate (zaključno sa 16.03.2020. godine). Ugovoreno je i da će se ugovor o kreditu raskinuti ukoliko dužnik po prestanku radnog odnosa ne vrši redovnu uplatu mesečnih rata tj. ne izvrši uplatu tri uzastopne mesečne rate (član 8. stav 3). Jemac po ovom kreditu je bio VV, pravni prethodnik tužene BB, koji je preminuo tokom ove parnice. Tuženi AA je poslednju ratu kredita uplatio 16.03.2006. godine, a radni odnos kod tužioca prestao mu je 31.03.2006. godine.

Ovako utvrđeno činjenično stanje rezultat je ocene dokaza izvedenih od strane drugostepenog suda koji je postupio u skladu sa odredbama člana 383. stav 3. i 4. ZPP i po svojim ovlašćenjima ukinuo prvostepenu presudu, i odlučio o zahtevima primenom člana 387. stav 1. tač. 6. istog zakona. Drugostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da je tuženom radni odnos prestao 30.03.2006. godine, nakon čega nije vršio plaćanje mesečnih rata po ugovoru o kreditu, te kako nije platio tri uzastopne mesečne rate, predmetni je ugovor raskinut 01.07.2006. godine. Imajući u vidu činjenicu da tuženi AA nije ispunio svoju obavezu iz ugovora o kreditu, da je učinio nespornom visinu duga, kao i da je tužena BB, kao naslednik sada pok. jemca-platca po predmetnom kreditu, stupila na njegovo mesto, drugostepeni sud je tužene obavezao da solidarno isplate tužiocu dug od 8.564,06 evra u dinarskoj protivvvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, sa zakonskom zateznom kamatom od pravnosnažnosti presude do isplate. Prema oceni drugostepenog suda, pošto tuženi nije u radnom odnosu kod tužioca, u konkretnom slučaju se ne radi o potraživanju iz radnog odnosa, već je zahtev tužioca obligaciono-pravne prirode, te njegovo potraživanje zastareva u roku od deset godina iz člana 371. ZOO, zbog čega je prigovor zastarelosti tuženog neosnovan.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište drugostepenog suda je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

U skladu sa odredbama Zakona o obligacionim odnosima - ZOO, zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. stav 1); a zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1) i nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. stav 2), odnosno kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362).

Kao opšti rok zastarelosti potraživanja propisan je, članom 371. ZOO, rok od deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti. Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“ br 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17 -US, 113/2017, 95/18 – autentično tumačenje) je propisano je da sva novčana potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju u roku od tri godine od dana nastanka obaveze (član 196).

Tuženi je istakao prigovor zastarelosti tužiočevog potraživanja, s obzirom da je poslednja isplata po predmetnom ugovoru bila izvršena 16.03.2006. godine, a da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 30.12.2011. godine. Da bi osnovanost tog prigovora bila procenjena pravilno, neophodno je oceniti pravnu prirodu tužiočevog potraživanja prema tuženom, jer od toga zavisi da li je zastarelost nastupila, odnosno da li je prestalo tužiočevo pravo da zahteva ispunjenje obaveze.

Iz odredbe člana 33. Zakona o radu, kojom je određena sadržina ugovora o radu, proizlazi da su obaveze zaposlenog prema poslodavcu nenovčane prirode, i da on prema poslodavcu ima novčana potraživanja koja se odnose na isplatu zarade i drugih primanja na koja ima pravo. Poslodavac prema zaposlenom ima, po pravilu, nenovčana potraživanja. Međutim, zakonom je propisano da poslodavac prema zaposlenom ima i novčana potraživanja (kao ono iz člana 163. koje se odnosi na naknadu štete koju je zaposleni prouzrokovao poslodavcu na radu ili u vezi s radom), pri čemu zakonom nije isključena ni mogućnost da se između poslodavca i zaposlenog između kojih je radni odnos zasnovan ugovorom o radu, zaključe i drugi ugovori za koje je bitno njihovo svojstvo poslodavca i zaposlenog, iz kojih mogu proizaći novčana potraživanja i na strani poslodavca.

U konkretnom slučaju, iz sadržine ugovora parničnih stranaka proizlazi da je ugovor zaključen na osnovu Pravilnika o rešavanju stambenih sredstava zaposlenih kod tužioca (ranije AD „Tehnogas“) i da taj ugovor, iako je imenovan kao ugovor o stambenom kreditu, u stvari predstavlja ugovor kojim poslodavac daje namenski zajam svom zaposlenom radi rešavanja stambenih potreba zaposlenog. Pored uslova o roku otplate zajma, primeni fiksne kamatne stope i visini mesečnog anuiteta, te početka roka otplate zajma, pravo na dodelu kredita, odnosno zajma, regulisano je opštim aktima tužioca i pripada isključivo zaposlenima kod tužioca radi unapređenja eihovog socijalnog i materijalnog položaja, odnosno rešavanja njihovih stambenih potreba. Pritom je ugovorom predviđeno i da zaključenjem ugovora zajmoprimac ovlašćuje zajmodavca da iznose mesečnih rata naplaćuje svakog meseca odbijanjem odgovarajućeg novčanog iznosa od zarade zajmoprimca. Dakle, iz opšteg akta tužioca i sadržine ugovornih odredaba proizlazi da su svojstva ugovornih strana bitna za zasnivanje ugovornog odnosa po predmetnom ugovoru o stambenom kreditu, odnosno ugovora o zajmu. Iz navedenog sledi da potraživanje tužioca po osnovu predmetnog ugovora o kreditu (zajmu) za rešavanje stambenih potreba nije potraživanje iz građanskopravnog odnosa na koje se primenjuje opšti, desetogodišnji rok zastarelosti potraživanja iz člana 371. ZOO, već da je reč o novčanom potraživanju iz radnog odnosa, odnosno u vezi s radnim odnosom, na čije se zastarevanjee primenjuje trogodišnji rok iz člana 196. Zakona o radu.

Tuženom je radni odnos prestao 30.03.2006. godine, poslednju ratu kredita je uplatio 16.03.2006. godine, nakon čega nije vršio plaćanje mesečnih rata po ugovoru o kreditu, te kako nije platio tri uzastopne mesečne rate, predmetni ugovor je raskinut 01.07.2006. godine, te je tada dospelo za isplatu i tužilac stekao pravo da zahteva ispunjenje obaveze. Kako je od tada pa do podnošenja tužbe 30.12.2011. godine protekao rok od tri godine, nastupila je zastarelost tužiočevog potraživanja i prestalo tužiočevo pravo da zahteva od tuženog ispunjenje obaveze.

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u prvom stavu izreke, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Odluka o troškovima postupka iz drugog stava izreke doneta je s obzirom na uspeh tuženog u sporu, na osnovu člana 165. stav 2. u vezi s čl. 153. stav 1. i 154. ZPP, u skladu sa stavljenim zahtevom i Tarifom o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Taksenom tarifom iz Zakona o sudskim taksama. Tuženi je uspeo u sporu i zato ima pravo na naknadu troškova celog postupka. Visina naknade ovih troškova odmerena je prema opredeljenom zahtevu i to za zastupanje jedne stranke na tri održana ročišta po 7.500,00 dinara i četiri neodržana ročišta po 4.500,00 dinara i na zastupanje dve stranke na dva održana ročišta po 12.750,00 dinara i na jednom neodržanom ročištu 9.750,00 dinara, za sastav žalbe 22.500,00 i revizije 18.000,00 dinara, sve u ukupnom iznosu od 116.250,00 dinara.

Predsednik veća-sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković