Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa pravnim prethodnikom tužnih, babom po majci, GG 07.09.1991. godine zaključio ugovor o zakupu poslovnog prostora. Tužilac i tuženi su prećutno produžavali trajanje ugovora o zakupu, sve do 15.04.2015. godine, kada je tužilac izašao iz poslovnog prostora, ostavivši pokretne stvari, deo klime, ceradu zelene boje, veliko plastično bure, ostatak gajbi i delove metalnih oluka.

Tuženi protivtužbom traže da se obaveže tužilac da im solidarno naknadi štetu koju su pretrpeli zbog neizdavanja poslovnog prostora usled zauzetosti stvarima tužioca, za period od 01.01.2013. godine do 30.04.2018. godine u iznosu od 754.243,62 dinara sa kamatom od 02.02.2021. godine do isplate, a koju visinu su opredelili u skladu sa nalazom i mišljenjem sudskog veštaka finansijske struke.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio protivtužbeni zahtev tuženih, primenom člana 154, 155. i 189. Zakona o obligacionim odnosima, sa obrazloženjem da zbog pokretnih stvari tužioca koje su ostale iza lokala da tuženi nisu mogli da ga izdaju u zakup, te da stoga imaju pravo na traženu naknadu štete, čiju visinu je utvrdio na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka finansijske struke.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženih, sa obrazloženjem da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da je tužilac nakon što je izašao iz lokala 15.04.2015. godine, ostavio pokretne stvari iza lokala, ali da je pogrešno primenio materijalno pravo kada je usvojio protivtužbeni zahtev i obavezao tužioca na naknadu štete zbog neizdavanja prostora iza lokala tuženih. Po oceni drugostepenog suda, s obzirom da je tužilac ostavio pokretne stvari i to deo od klime, ceradu zelene boje, veliko plastično bure, ostatak gajbi i delove metalnih oluka, da su tuženi mogli da navedene pokretne stvari uklone o trošku tužioca, kako bi bili u mogućnosti da navedeni prostor izdaju, te da bi na taj način shodno članu 266. st. 4. i 5. Zakona o obligacionim odnosima preduzeli razumne mere kako bi sprečili ili smanjili štetu u vidu izmakle koristi, a što u konkretnom sluačju nisu učinili, zbog čega nemaju pravo na traženu naknadu štete.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tuženih ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, zbog čega je drugostepena presuda morala da bude ukinuta i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje o žalbi tužioca.

U konkretnom slučaju, tužilac je sa pravnim prethodnikom tuženih, babom po majci, GG 07.09.1991. godine zaključio ugovor o zakupu lokala, koji je napustio 15.04.2015. godine, ostavivši pokretne stvari, i to deo od klime, ceradu zelene boje, veliko plastično bure, ostatak gajbi i delove metalnih oluka. Tuženi su protivtužbom tražili da se obaveže tužilac da iseli predmetne stvari i da im preda ispražnjeni deo zauzetog prostora od lica i stvari, kao i da im naknadi štetu zbog nemogućnosti izdavanja u zakup zauzetog dela odnosno prostora gde su ostale pokretne stvari tužioca za period od 01.01.2013. godine zaključno sa 30.04.2018. godine. Po protivtužbenom zahtevu za iseljenje predmetnih pokretnih stvari pravnosnažno je odlučeno tokom ovog postupka, tako što je obavezan tužilac da iseli predmetne stvari i da ispražnjeni deo placa od lica i stvari preda tuženima. Iz navedenog proizlazi da je došlo do raskida ugovora o zakupu, u kojoj situaciji bi bilo mesta primeniti člana 266. stav 4. Zakona o obligacionim odnosima, ali to ne znači da su tuženi mogli sami da uklone pokretne stvari tužioca o njegovom trošku. Naime, članom 266. stav 4. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da strana koja se poziva na povredu ugovora dužna je preuzeti sve razumne mere da bi se smanjila šteta izazvana tom povredom, inače druga strana može zahtevati smanjenje naknade. Tužilac je lokal koristio po osnovu ugovora o zakupu, i njegova obaveza je bila da po prestanku zakupa vrati predmet zakupa ispražnjen od lica i stvari kako je to propisano članom 585. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom da tužilac to nije uradio, odnosno izneo sve stvari tuženi nisu mogli sami da uklone te stvari, jer to nije razumna mera da bi se smanjila šteta, već bi to bilo nedozvoljeno samovlašće, povreda državine odnosno protivzakonito postupanje tuženih. U toj situaciji tuženi su jedino mogli da podnesu tužbu za iseljenje i predaju prostora oslobođenog od stvari, što su tuženi i uradili, a štetu su smanjili izdavanjem u zakup preostalog dela nepokretnosti. Stoga se ne može prihvatiti kao pravilan zaključak drugostepenog suda da su tuženi imali mogućnost da preduzimanjem navedenih radnji otklone štetene posledice i da stoga nemaju pravo na traženu naknadu.

Sa napred navedenih razloga, drugostepena presuda je morala biti ukinuta jer je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

U ponovnom postupku, drugostepeni sud će imati u vidu napred navedeno, kao i da tuženi protivtužbom traže naknadu za korišćenje za period od 01.01.2013. godine zaključno sa 30.04.2018. godine (pre i nakon prestanka ugovora o zakupu), a što je od uticaja na pravilnu primenu materijalnog prava. Naime, kod utvrđenog da je tužilac predmetni lokal koristio po osnovu ugovora o zakupu do 15.04.2015. godine, kada se iz istog iselio, ali da su ostale neke pokretne stvari tužioca, drugostepeni sud će imati u vidu da naknada za korišćenje zakupljene stvari po isteku ugovora o zakupu odnosno prestanku zakupa, koji je prestao iseljenjem tužioca više nije u domenu ugovornih odnosa zakupodavca i zakupca, već u domenu naknade za korišćenje tuđe stvari. Pod upotrebom tuđe stvari u smislu člana 219. Zakona o obligacionim odnosima podrazumeva se takvo korišćenje stvari pri kome se ona pretvara u nešto drugo ili prestaje da postoji, što ovde nije slučaj. Korist ostvarenu takvom upotrebom stvari dužan je da naknadi imaocu stvari i savestan sticalac. Sa druge strane, korišćenje tuđe stvari u smislu člana 38. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa podrazumeva upotrebu pri kojoj identitet stvari ostaje očuvan uz moguće smanjenje vrednosti zbog upotrebe i pravo je vlasnika stvari da zahteva naknadu za korišćenje od držaoca, pri čemu nesavestan držalac svakako duguje vlasniku naknadu za korišćenje stvari po članu 39. tog Zakona.

Sa napred navedeni razloga, primenom člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković