U preostalom delu revizija tužene se ODBIJA kao neosnovana.

OBAVEZUJE SE tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 100.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti odluke do isplate, u roku od 15 dana po prijemu prepisa ove presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 12692/21 od 21.11.2022. godine, ispravljenom rešenjem istog suda od 22.12.2022. godine (u pogledu JMBG tužioca) stavom prvim izreke, dozvoljeno je objektivno preinačenje tužbe učinjeno podneskom tužioca od 12.04.2022. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je predlog tuženog za prekid i zastoj ovog postupka. Stavom trećim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezana tuženi da tužiocu isplati lične invalidnine za period od 01.02.2018. godine zaključno sa 28.02.2022. godine isplati pojedinačno navedene novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom kako je to određeno u tom stavu izreke do isplate. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 154.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja izršnosti do konačne isplate. Stavom petim izreke, oslobođen je tužilac obaveze plaćanja sudske takse na tužbu i odluku.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 346/23 od 08.03.2023. godine, ispravljenom rešenjem istog suda od 11.04.2023. godine (u pogledu datuma donošenja), stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda, sa ispravkom, u stavovima trećem i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka kao neosnovan.

Protiv navedene drugostepene presude tužena je izjavila blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložila da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je ocenio da je revizija dozvoljena u smislu člana 403. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23), zbog čega nije bilo potrebe da se razmatra ispunjenost uslova iz člana 404. ovog zakona u pogledu izuzetne dozvoljenosti izjavljene revizije

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Pobijanom pravnosnažnom presudom je delimično pogrešno odlučeno o tužbenom zahtevu za naknadu štete, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem AP KiM – Skupština Grada Priština – Sekretarijat za zdravstvo, boračku, socijalnu i dečiju zaštitu 04 br. 580-397 od 07.04.1997. godine (koje je postalo pravnosnažno danom donošenja), tužiocu kao licu sa priznatim svojstvom civilnog invalida rata I grupe sa 100% telesnog oštećenja priznato je, između ostalog, pravo na ličnu invalidninu počev od 01.01.1997. godine pa nadalje, dok postoje zakonski uslovi za korišćenje ostvarenog prava (čime prestaje da važi rešenje Centra za socijalni rad u Prištini br 07-585- 15 od 22.05.1985. godine). Po ovom rešenju, tužena je tužiocu vršila isplatu lične invalidnine sve do marta 1999. godine, kada je to prestala da čini, bez donošenja bilo kakve odluke koja bi sadržala razloge za obustavu. Ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno je da neisplaćena lična invalidnina tužiocu od strane tužene iznosi 4.946.286,80 dinara za period utuženja (februar 2018. godine - februar 2022. godine), prema kojem je tužilac konačno precizirao tužbeni zahtev podneskom od 12.04.2022. godine.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev za ceo utuženi period od februara 2018. godine zaključno sa februarom 2022. godine, s pozivom na članove 154. i 172. Zakona o obligacionim odnosima, članove 4.,7.,10. i 11. Zakona o pravima civilnih invalida rata („Službeni glasnik RS“, br.52/96), članove 21. tačka 1.-10., 69., 70., 71. i 105. Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca („Službeni list SFRJ“, br. 31/86) i članove 5., 7., 23. i 54. Zakona o pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca (“Službeni glasnik SRS“, br.54/89). Ovo stoga što tužena nije dokazala da su prestali da postoje zakonski uslovi za ostvarivanje stečenog prava tužioca (u vidu poboljšanja njegovog zdravlja) koje mu je priznato rešenjem nadležnog organa tužene i koje proizvodi pravno dejstvo sve dok u propisanom upravnom postupku ne bude izmenjeno ili ukinuto. Ocenili su kao neosnovan prigovor zastarelosti potraživanja tužioca za utuženi period, s pozivom na član 376. u vezi članova 186. i 361. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu da je nadležni organ tužene bio dužan da invalidninu isplaćuje tužiocu do 25-og u u narednom mesecu za prethodni mesec, tako da je najstarije utuženo potraživanje za mesec februar 2018. godine dospelo 25.03.2018. godine, dok je tužba podneta 26.02.2021. godine.

Revizijski sud je ocenio da su nižestepene odluke donete pravilnom primenom materijalnog prava u delu u kojem je odlučeno o tužbenom zahtevu za naknadu štete za period od februara 2018. godine zaključno sa decembrom 2020. godine.

Kod utvrđene činjenice da je pravnosnažnim rešenjem AP Kosovo i Metohija – SG Priština - Sekretarijat za zdravstvo, boračku, socijalnu i dečiju zaštitu od 07.04.1997. godine tužiocu (kao licu sa priznatim svojstvom civilnog invalida rata I grupe sa 100% telesnog oštećenja) priznato, između ostalog, i pravo na ličnu invalidninu počev od 01.01.1997. godine pa nadalje dok za to postoje zakonski uslovi za korišćenje ostvarenog prava, pravilan je činjenično-pravni zaključak nižestepenih sudova da je pravo na ličnu invalidninu stečeno pravo tužioca. Sa isplatom ovako stečenog prava tužioca, organ tužene je prestao marta 1999. godine bez opravdanih razloga, čime je tužiocu naneta materijalna šteta u visini neisplaćenih dospelih mesečnih iznosa lične invalidnine za utuženi period od februara 2018. godine zaključno sa decembrom 2020. godine, za koju je odgovorna tužena na osnovu člana 172. stav 1. ZOO. I po stavu Vrhovnog suda tužena, na kojoj je teret dokazivanja u smislu člana 231. ZPP, nije dokazala u ovom postupku da je za obustavu isplate po navedenom osnovu od strane tužene nastupio neki od zakonom propisanih uslova, već je nadležni organ tužene samoinicijativno prestao da isplaćuje tužiocu ličnu invalidninu, bez donošenja rešenja o prestanku ovih prava i obustavi isplata. Na opisani način bez pravnog osnova i opravdanog razloga nezakonitim radom organa tužene povređeno je pravo tužioca na mirno uživanje imovine proklamovano članom 1. Protokola broj 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, zbog čega su neosnovani navodi revizije tužene da nema njene odgovornosti. Kako osnov potraživanja neisplaćenih iznosa invalidnine po svojoj pravnoj prirodi nije isplata povremenog potraživanja, već naknada štete koja je tužiocu naneta nezakonitim i nepravilnim radom organa tužene i koja dospeva danom njenog nastanka (član 186. ZOO) to, suprotno navodima revizije, kamata teče od dana dospeća svakog pojedinačnog iznosa na osnovu člana 277. istog Zakona.

Kada je reč o potraživanju tužioca za period od januara 2021. godine zaključno sa februarom 2022. godine osnovano se revizijom tužene ukazuje da su nižestepene odluke zasnovane na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

U konkretnom slučaju, predmet tužbenog zahteva je naknada štete nastale uskraćivanjem isplate lične invalidnine tužiocu i nakon početka primene Zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica – u daljem tekstu Zakon („Službeni glasnik RS“, br.18/20), koji se primenjuje od 01.01.2021. godine. Prema stavu Vrhovnog suda, suprotno stanovištu nižestepenih sudova, na tužiocu je bio teret dokazivanja (član 231. ZPP) da je nakon stupanja na snagu ovog Zakona bilo nepravilnog i nezakonitog rada organa tužene za čiji rad tužena odgovara u smislu člana 172. ZOO, što tužilac nije dokazao (član 231. ZPP).

Zakonom o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica – u daljem tekstu Zakon („Službeni glasnik RS“, br.18/20), članom 1. uređena su prava i uslovi za ostvarivanje prava korisnika prava priznatih ovim zakonom (ovde civilni invalid rata) i iz njih izvedenih prava (ovde pravo na ličnu invalidninu). Između ostalih uslova, ovaj Zakon, kao lex specialis, propisuje da državljanstvo Republike Srbije (kao uslov propisan za ostvarivanje prava priznatih tim zakonom) podrazumeva postojanje tog državljanstva u vreme podnošenja zahteva za priznavanje, kao i za vreme ostvarivanja prava priznatih po tom zakonu (član 31. stav 1.). Zakon reguliše i postupak za ostvarivanje prava, tako što članom 133. propisuje da se prava iz ovog zakona obezbeđuju u postupku predviđenim zakonom kojim je uređen opšti upravni postupak, ako tim zakonom nije drugačije uređeno. Članom 155. stav 1. (prvostepeni upravni postupak), propisuje da o pravima iz ovog zakona u prvom stepenu rešava opštinska, odnosno gradska uprava po mestu prebivališta stranke (u daljem tekstu: prvostepeni organ), koja ove poslove obavlja kao poverene poslove. Članom 158. stav 1. Zakona (drugostepeni upravni postupak), propisuje da o pravima iz ovog zakona u drugom stepenu rešava Ministarstvo, a za teritoriju Autonomne pokrajine Vojvodina i teritoriju grada Beograda, odgovarajući organ Autonomne pokrajine Vojvodina, odnosno grada Beograda. Poslove iz stava 1. ovog člana, opštinska, odnosno gradska uprava, kao i odgovarajući organ Autonomne pokrajine Vojvodina, odnosno grada Beograda, obavljaju kao poverene.

Od posebnog značaja su i prelazne i završne odredbe ovog Zakona (članovi 190. do 210.). Članom 190. stav 1. Zakona, propisano je da vojni invalidi, civilni invalidi rata, korisnici porodične invalidnie i korisnici mesečnog novčanog primanja koji su ova prava i po tom osnovu izvedena prava ostvarili do početka primene ovog zakona po osnovu koji nije propisan ovim zakonom, zadržavaju priznata prava i ista nastavljaju da ostvaruju pod uslovima, u obimu i na način utvrđen ovim zakonom, ukoliko ovim zakonom nije drugačije propisano. Članom 199. stav 1. Zakona, propisana je dužnost prvostepenog organa da, po službenoj dužnosti, do dana početka primene ovog zakona, donese rešenja kojima će prava (bliže navedena u tačkama 1.-9. istog člana) priznata po propisima koji važe do početka primene ovog zakona prevesti i priznati u skladu sa ovim zakonom u pogledu naziva prava, propisane osnovice za utvrđivanje iznosa prava, procentualnih iznosa prava od osnovice i načina usklađivanja, među kojima je i lična invalidnina (tačka 1.), a prava po rešenjima donetim u skladu sa stavom 1. ovog člana priznaju se od početka primene ovog zakona (stav 3.). Članom 211. ovog Zakona, propisano je da danom početka primene ovog zakona prestaju, između ostalog, da važe: 1) Zakon o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica („Službeni glasnik SRS”, broj 54/89 i „Službeni glasnik RS”, br. 137/04, 69/12 – US i 50/18); 2) Zakon o pravima civilnih invalida rata („Službeni glasnik RS”, broj 52/96); 4) Zakon o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca („Službeni list SRJ”, br. 24/98, 29/98 i 25/00 – US i „Službeni glasnik RS”, br. 101/05 – dr. zakon, 111/09 – dr. zakon i 50/18).

Zakon o opštem upravnom postupku – ZUP ("Službeni glasnik RS", br. 18/16, 95/18 – Autentično tumačenje, 2/23 – US), u članu 90. stav 1. propisuje da se postupak (pred organom uprave) pokreće zahtevom stranke ili po službenoj dužnosti; postupak se pokreće po službenoj dužnosti kad je to propisom određeno ili kad organ utvrdi ili sazna da je, s obzirom na činjenično stanje, neophodno da se zaštiti javni interes (stav 2.); pri pokretanju postupka po službenoj dužnosti organ uzima u obzir i predstavke građana i organizacija i upozorenja nadležnih organa (stav 4.). Članom 136. stav 1. ovog zakona, propisano je da se rešenjem odlučuje o pravu, obavezi ili pravnom interesu stranke. Članom 151. stav 1. ovog zakona, propisano je da protiv rešenja prvostepenog organa stranka ima pravo na žalbu, ako žalba nije zakonom isključena; stranka ima pravo na žalbu ako rešenje nije izdato u zakonom određenom roku (stav 3.); tranka ima pravo na žalbu i u drugim slučajevima koji su zakonom propisani (stav 4.); stranka nema pravo na žalbu ako je posebnim zakonom predviđeno da se neizdavanje rešenja u zakonom određenom roku smatra usvajanjem zahteva stranke (stav 5.). Članom 153. stav 1. ovog zakona, propisano je da se žalba podnosi u roku od 15 dana od obaveštavanja stranke o rešenju, ako zakonom nije drukčije propisano; Kad organ ne izda rešenje u zakonom propisanom roku žalba može da se podnese posle isteka tog roka, a najkasnije u roku od godinu dana od isteka tog roka (stav 2).

Zakon o upravnim sporovima – ZUS („Službeni glasnik RS“, br., 111/09), u članu 15. propisuje da se upravni spor može pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom. Članom 19. stav 1. ovog zakona (koji reguliše rok za podnošenje tužbe zbog ćutanja uprave), propisano je da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (stav 1.). Ako prvostepeni organ po zahtevu stranke nije u roku predviđenom zakonom kojim se uređuje opšti upravni postupak, doneo rešenje protiv kojeg nije dozvoljena žalba, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (stav 2.).

Zakon o obligacionim odnosima – ZOO, u članu 172. stav 1. propisuje da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Kod iznetog, prema stavu Vrhovnog suda, nezakonitim i nepravilnim radom državnog organa za koji tužena odgovara po članu 172. ZOO, nakon stupanja na snagu Zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica („Službeni glasnik RS“, br.18/20), odnosno nakon 01.01.2021. godine (kao dana početka njegove primene), moglo bi se smatrati samo uskraćivanje bez opravdanog razloga isplate prava (ovde lične invalidnine) priznatog korisniku (ovde licu u statusu civilnog invalida rata) rešenjem od strane nadležnog organa uprave, što tužilac, na kome je bio teret dokazivanja, ovde nije dokazao (član 231. ZPP). Samo po sebi, nedonošenje takvog rešenja u zakonom propisanom roku (po zahtevu stranke ili po službenoj dužnosti), nakon stupanja na snagu ovog Zakona, odnosno nakon 01.01.2021. godine (kao početka primene) ne bi se moglo smatrati nezakonitim i nepravilnim radom za koji odgovara tužena po članu 172. ZOO. Ovo stoga što je, u okvirima pravnog sistema Republike Srbije (član 3. Ustava RS), korisnicima ranije stečenih prava obezbeđena pravna zaštita drugim zakonskim propisima (ZUP i ZUS).

U smislu citiranih odredbi Zakona o opštem upravnom postupku – ZUP, pod ćutanjem uprave, podrazumeva se situacija u kojoj nadležni organ, nije doneo upravni akt po zahtevu stranke ili po službenoj dužnosti u određenom roku. S obzirom na to da stranke ne mogu da ostvare svoja prava i pravne interese bez upravnog akta, njima se i u slučaju ćutanja uprave pruža pravna zaštita. Smatra se da je tada uspostavljen, neposredno na osnovu zakona, isti upravnopravni odnos kao da je zahtev stranke odbijen. To znači da stranka može, pod zakonom predviđenim uslovima, da pokrene upravni spor zbog ćutanja uprave. U takvoj situaciji (načelo vladavine prava garantovanog članom 3. Ustava RS), pravna zaštita korisniku se pruža kroz mogućnost obraćanja zahtevom, odnosno predstavkom prvostepenom organu uprave za donošenje rešenja kojim bi se odlučilo o njegovom pravu (član 90. stav 1. u vezi člana 136. ZUP), a da u slučaju tzv. ćutanja uprave izjavi žalbu nadležnom drugostepenom organu (članovi 151. stav 3. i 153. ZUP), odnosno da pokrene upravni spor (član 15. Zakona o upravni sporovima – ZUS), što može da učini i u slučaju tzv. „dvostrukog ćutanja uprave“ iako takva mogućnost nije izričito propisana članom 19. ZUS, ali nije ni isključena. Volja zakonodavca bila je da se pravo na sudsku zaštitu u upravnom sporu obezbedi u svim slučajevima ćutanja uprave (odluka Ustavnog suda IUz 107/11 od 24.11.2011. godine). Tužilac, na kome je bio teret dokazivanja (član 231. ZPP), nije dokazao da se, nakon stupanja na snagu Zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica – u daljem tekstu Zakon („Službeni glasnik RS“, br.18/20), odnosno nakon 01.01.2021. godine (kao dana početka njegove primene), koristio pravima koja mu omogućavaju Zakon o opštem upravnom postupku - ZUP i Zakon o upravnim sporovima -ZUS u cilju ostvarivanja prava koja su mu priznata ovim Zakonom.

Tužilac se poziva na ranije doneto rešenje AP KiM – Skupština Grada Priština – Sekretarijat za zdravstvo, boračku, socijalnu i dečiju zaštitu 04 br. 580-397 od 07.04.1997. godine (koje je postalo pravnosnažno danom donošenja), kojim mu je kao licu sa priznatim svojstvom civilnog invalida rata I grupe sa 100% telesnog oštećenja priznato, između ostalog, pravo na ličnu invalidninu počev od 01.01.1997. godine pa nadalje, s pozivom na član 11. Zakona o pravima civilnih invalida rata („Službeni glasnik RS“, br.52/96), članove 32. stavovi 1. i 3. i 103. Zakona o osnovnim pravima vojnih invalida i porodica palih boraca („Službeni list SFRJ“, br. 31/86) i Zakona o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica (“Službeni glasnik SRS“, br.54/89), dok postoje zakonski uslovi za korišćenje ostvarenog prava (čime prestaje da važi rešenje Centra za socijalni rad u Prištini br 07-585-15 od 22.05.1985. godine). Stupanjem na snagu sada važećeg Zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica („Službeni glasnik RS“, br.18/20), prestali su da važe svi Zakoni na osnovu kojih je doneto predmetno rešenje (član 211. tačka 1., 2. i 4.). To znači da bi se na tužioca imale primeniti citirane odredbe članova 190. i 199. iz prelaznih i završnih odredbi ovog Zakona, odnosno da je nastupila “ex lege” obaveza prvostepenog organa uprave iz člana 199. ovog Zakona da, po službenoj dužnosti, do dana početka njegove primene (do 01.01.2021. godine) donese rešenje kojim će pravo priznato tužiocu po propisima koji važe do početka primene ovog zakona, prevesti i priznati u skladu sa ovim Zakonom u pogledu naziva prava (lična invalidnina), propisane osnovice za utvrđivanje iznosa prava, procentualnih iznosa prava od osnovice i načina usklađivanja (član 199. stav 1. u vezi člana 155. stav 1. Zakona), a koji dalje nastavljaju da ostvaruju ta prava pod uslovima, u obimu i na način utvrđen ovim zakonom.

Kod iznetog, u parnici za naknadu štete zbog nepravilnog i nezakonitog rada organa tužene u kojoj je zahtev zasnovan isključivo na navodu da su organi tužene uskratili (nedonošenjem rešenja) tužiocu isplatu lične invalidnine nakon početka primene Zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica („Službeni glasnik RS“, br.18/20), prema stavu Vrhovnog suda redovni sud nije nadležan da odlučuje o pravima korisnika primanja iz budžeta Republike Srbije i budžeta jedinica lokalne samopuprave po ovom Zakonu kao prethodnom pitanju (član 212. ZPP) za odluku suda po tako postavljenom zahtevu. Ovo stoga što iz citiranih odredbi ovog Zakona prizilazi da o ispunjenosti uslova za ostvarivanje i obimu prava (priznatih tim zakonom), ali i o ispunjenosti uslova za dalje ostvarivanje (korišćenje) tih prava, odlučuju tim Zakonom određeni organi po pravilima upravnog postupka (član 133. u vezi članova 155. stav 1. i 158. stav 1. ovog Zakona). Ovakva pravna regulativa (propisana posebnim zakonom), kako je to napred izloženo, ne lišava korisnike ranije stečenih prava da se radi ostvarenja prava priznatih tim zakonom obrate nadležnim organima u okvirima postupka propisanih Zakonom o opštem upravnom postupku (ZUP) i Zakonom o upravnim sporovima (ZUS).

Zbog toga je neosnovan tužbeni zahtev za isplatu traženih novčanih iznosa na ime lične invalidnine za period od januara 2021. godine zaključno sa februarom 2022. godine.

Stoga je Vrhovni sud odlučio kao u stavu prvom izreke na osnovu 416. stav 1. ZPP, a u stavu drugom izreke na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Odluka o troškovima postupka, sadržana u trećem stavu izreke, doneta je na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 153. stav 1. i 154. ZPP tako što je prema konačnom uspehu stranaka u parnici preinačena i odluka o troškovima prvostepenog i drugostepenog postupka. Tužena je obavezana da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka za radnje preduzete preko punomoćnika iz reda advokata i to za: za sastav tužbe i dva obrazložena podneska u iznosima od po 16.500,00 dinara, za zastupanje na tri održana ročišta po 18.000,00 dinara, te troškove veštačenja 15.000,00 dinara, ukupno100.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti odluke do isplate, primenom odredaba člana 153. i 154. ZPP i odredbama AT, važeće u vreme preduzimanja parničnih radnji (prema vrednosti predmeta spora od 1.500.000,00 do 3.000.000,00 dinara).

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković