Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 4544/24 od 09.10.2024. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena je prvostepena presuda. Odbijeni su zahtevi tužioca i tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je izjavila blagovremenu i dozvoljenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitnih povreda odredaba parničnog postupka.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23 - dr. zakon), Vrhovni sud je odlučio da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju sud u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Neosnovani su revizijski navodi kojima se ukazuje da je pred drugostepenim sudom učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, a u vezi sa obavezom drugostepenog suda da obrazloži bitne žalbene navode. Naime, drugostepeni sud je doneo odluku u skladu sa odredbom člana 396. stav 2. Zakona o parničnom postupku i cenio bitne žalbene navode, a kako je prihvatio činjenično stanje utvrđeno od strane prvostepenog suda kao pravilno i potpuno, nije bilo potrebe za zakazivanjem i održavanjem rasprave pred drugostepenim sudom, na šta revident neosnovano ukazuje. Takođe, neosnovani su revizijski navodi da drugostepeni sud nije po službenoj dužnosti vodio računa o pravilnoj primeni materijalnog prava, imajući u vidu da je u obrazloženju pobijane presude naveo razloge zbog kojih nalazi da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalnopravne odredbe na kojima je zasnovao svoju odluku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena je ranijem direktoru i članu tužioca, BB, predala iznos od 75.000,00 evra u gotovini, u vezi pismenog, ali neoverenog ugovora o kupoprodaji nepokretnosti u izgradnji od 15.04.2014. godine, koji je tužena kao kupac zaključila sa tužiocem kao prodavcem stana broj 4, površine 63,07 m2 u stambeno poslovnom objektu u Beogradu na parcelama ... i ... KO Zvezdara po ceni od 75.000,00 evra. Kako navedeni ugovor o kupoprodaji nije mogao biti overen kod javnog beležnika, budući da je predmetna nepokretnost već bila otuđena, tužena i BB su zaključile ugovor o zajmu sa zalogom, 21.07.2017. godine koji ugovor je overen kod javnog beležnika dana 02.08.2017. godine, i aneks tog ugovora 20.06.2018. godine. Prema tom ugovoru, tužena je zajmodavac, a BB zajmoprimac, koji se obavezao da vrati primljeni novac u iznosu od 79.800,00 evra u ugovorenom roku i uspostavi hipoteku drugog reda u korist zajmodavca na nepokretnostima navedenim u ugovoru. Tužilac je potpisao ugovor o zajmu u svojstvu zalogodavca, kao i aneks tog ugovora. Založna izjava je data uz ugovor o zajmu sa zalogom i aneks tog ugovora, kao sredstvo obezbeđenja dužnika BB. Uvidom u javnobeležnički zapis javnog beležnika od 27.06.2018. godine utvrđeno je da je tužilac, preko zakonskog zastupnika BB, dao založnu izjavu radi zasnivanja zajedničke hipoteke u korist tužene, kao obezbeđenja potraživanja ovde tužene iz ugovora o zajmu od 02.08.2017. godine kojim je izvršena pozajmina BB kao zajmoprimcu u iznosu od 79.800,00 evra sa rokom vraćanja do 31.12.2017. godine, na objektima bliže navedenim u samoj založnoj izjavi.

Polazeći od iskaza tužene, koja je tokom postupka navela da između stranaka nikada nije postojala namera zaključenja stvarnog ugovora o zajmu, već da je to bio način da se „premosti“ situacija nastala povodom kupovine stana, i ocenom izvedenih dokaza, nižestepeni sudovi su zaključili da je založna izjava data radi obezbeđenja ništavog pravnog posla. Prema stanovištu nižestepenih sudova, ugovor o zajmu predstavlja prividan pravni posao u smislu člana 66. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, koji ne može proizvoditi pravno dejstvo. Istovremeno, sudovi su ocenili da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za punovažnost prikrivenog pravnog posla, bilo ugovora o preuzimanju duga, bilo ugovora o prodaji nepokretnosti, kako je to tužena tvrdila tokom postupka, jer sporni ugovor o zajmu nema elemenata koji bi se mogli povezati sa pomenuta dva ugovora. Sa druge strane, među strankama nije sporno da Ugovor o zajmu sa zalogom i Aneks ne proizvode pravno dejstvo onako kako je ugovor imenovan, jer je tužena ranije direktoru tužioca novac predala na osnovu pisanog neoverenog ugovora o kupoprodji nepokretnosti. Kako su kao prethodno pravno pitanje ocenili da je ništav ugovor o zajmu od 02.08.2017. godine, nižestepeni sudovi su utvrdili da je ništava i založna izjava kao akcesorni pravni posao, zbog čega je usvojen tužbeni zahtev.

Revizija tužene nije osnovana.

Pravilno su nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje primenili materijalno pravo iz kog proizlazi da je založna izjava od 27.06.2018. godine ništava.

Naime, nižestepeni sudovi su, pravilno cenili punovažnost založne izjave o zasnivanju hipoteke u korist tužene AA iz ..., kao akcesornog pravnog posla koji je služio obezbeđenju potraživanja iz ugovora o zajmu od 02.08.2017. godine koji je zaključen između tužene kao zajmodavca i BB (bivše zakonske zastupnice tužioca) kao zajmoprimca. Revident i u reviziji istrajava u tvrdnji da je tužena zaključila ugovor o zajmu praćen zalogom sa tadašnjom zakonskom zastupnicom tužioca kako bi se prevazišao problem sa kupoprodajom stana koji je već bio prodat trećem licu, a da je zaloga služila kao svojevrsna garancija da će tužena ipak dobiti u svojinu drugi stan. Prividnost ugovora o zajmu je u tom slučaju, nesporna, i ona proizlazi iz iskaza same tužene i okolnosti čitavog posla pod kojima je ugovor o zajmu zaključen, što je detaljnije obrazloženo u prvostepenoj presudi. Međutim, da bi se prividan ugovor smatrao simulovanim i primenila odredba člana 66. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, neophodno je da disimulovani ugovor ispunjava uslove za pravnu valjanost da bi važio taj drugi ugovor, u konkretnom slučaju ugovor o kupoprodaji nepokretnosti na koji se poziva tužena u reviziji.

Prvostepeni sud u tom delu pravilno zaključuje da nisu ispunjeni uslovi za punovažnost ugovora o kupoprodaji sa stanovišta formalnih i materijalnopravnih uslova za njegovu punovažnost. Najpre, ugovor o zajmu je tužena zaključila sa BB kao zajmoprimcem, dakle fizičkim licem koje je istupalo u svoje ime i za svoj račun, a ne u ime tužioca kao njegov zastupnik. Sa druge strane, ugovor o kupoprodaji nepokretnosti na koji ukazuje tužena, trebalo je da bude zaključen sa tužiocem kao investitorom, sa kim je tužena između ostalog i zaključila ugovor o kupoprodaji nepokretnosti od 15.04.2014. godine. Iz navedenog proizlazi da nije moguće da disimulovani pravni posao, koji je trebalo da bude preduzet sa tužiocem, važi između tužene i zajmoprimca BB, jer se BB nikada nije ni javljala u ulozi prodavca nepokretnosti, pa stoga iako povezano lice sa zajmoprimcem, tužilac ne može biti ugovorna strana iz disimulovanog pravnog posla, ukoliko nije ugovorna strana i u simulovanom.

Dalje, ugovor o zajmu jeste overen kod javnog beležnika, ali ne u obliku javnobeležnički potvrđene (solemnizovane) isprave kako je to predviđeno odredbom člana 4. stav 1. Zakona o prometu nepokretnosti, već se radi o overi potpisa u skladu sa Zakonom o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa, što predstavlja niži stepen forme i kao takav, ne zadovoljava uslove za punovažnost ugovora o prometu nepokretnosti.

Iako se iz svih izvedenih dokaza može pretpostaviti da je tužena zaključenjem ugovora o zajmu sa tadašnjom zakonskom zastupnicom tužioca nastojala da zaštiti sopstvene imovinske interese koji su bili ugroženi zbog nemogućnosti realizacije prethodno zaključenog (a neoverenog) ugovora o prometu nepokretnosti, iz sadržine samog ugovora o zajmu ne proizlazi mogućnost važenja disimulovanog pravnog posla sa sadržinom kupoprodaje nepokretnosti, kako to pravilno zaključuju i nižestepeni sudovi, pa stoga nije moguće primeniti odredbu člana 66. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima na koju se tužena poziva. Sledom navedenog, kako je prividan ugovor o zajmu u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, isti ne proizvodi pravno dejstvo od trenutka zaključenja, pa iz njega ne može nastati punovažno potraživanje koje bi bilo podobno za obezbeđenje hipotekom, zbog čega su nižestepeni sudovi pravilno utvrdili da je ništava založna izjava o zasnivanju hipoteke u korist tužene AA iz ..., kao akcesornog pravnog posla.

Nisu od uticaja revizijski navodi da prava volja ugovornih strana nije mogla biti pouzdano utvrđena jer nije izveden dokaz saslušanjem BB (prvostepeni sud je otklonio izvođenje ovog dokaza jer imenovana nema prijavljenu adresu na teritoriji Republike Srbije), jer tužena time osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, koje se u ovom postupku po reviziji ne može pobijati.

Bez uticaja su na pravilnost pobijanih odluka revizijski navodi da su nižestepeni sudovi omogućili tužiocu raspolaganje protivno prinudnim propisima, javnom poretku, pravilima morala i dobrim običajima, uz tvrdnju da je tadašnja zakonska zastupnica tužioca zloupotrebila svoj položaj i prevarila tuženu, usled čega je tužena ostala i bez novca i bez stana. Ovo iz razloga što je predmet ovog spora zahtev za utvrđenje ništavosti založne izjave, pa je materijalno pravo pravilno primenjeno u okvirima postavljenog tužbenog zahteva. Eventualno postojanje štete na strani tužene, kao i zaštita njenih imovinskopravnih interesa, mogu biti predmet ocene isključivo u postupku u kome bi takav zahtev bio istaknut, što u konkretnom slučaju nije predmet raspravljanja.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi o kojima revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković