Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ocenio da je revizija tuženog izjavljena protiv preinačujućeg dela drugostepene presude dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20 i 10/23 – drugi zakona), ispitao je presudu u tom delu primenom člana 408. tog zakona i utvrdio da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je kao vlasnik predmetnog poslovnog prostora, koji se nalazi u Novom Sadu, u toku 2012. godine na osnovu pregovora koje su vodili njen sin, tuženi i VV, kao zainteresovani zakupci, zaključila ugovor o zakupu predmetnog poslovnog prostora 20.11.2012. godine, kao zakupodavac sa VV kao zakupcem. U članu 4. ugovora o zakupu predviđeno je da je zakupac dužan da snosi troškove za utrošenu električnu energiju, grejanje, PTT usluge, vodu, čišćenje i tekuće održavanje poslovnog prostora, dok je u odredbi člana 8. ugovoreno da zakup teče od 01.12.2012. godine i traje do 01.12.2013. godine. U toku trajanja zakupa, zakupac VV je odlučio da prekine poslovni odnos sa tuženim, nakon čega je zaključen aneks ugovora o zakupu 20.11.2013. godine, tako što je kao zakupac označen tuženi koji je preuzeo sve odgovornosti vezane za ugovor od svog bivšeg partnera VV. Trajanje zakupa je produženo za dodatne dve godine, odnosno do 01.12.2015. godine. Računi na ime režijskih troškova za predmetni poslovni prostor stizali su na adresu tužilje, nakon čega ih je preuzimao njen sin i prosleđivao tuženom i VV, pri čemu je postignut dogovor da se ispostavljeni računi plaćaju mesečno po dospelosti. U toku trajanja zakupa sin tužilje je saznao da postoji dugovanje na ime utrošene toplotne energije za predmetni poslovni prostor, zbog čega je kontaktirao sa tuženim koji je rekao da će napraviti reprogram duga, a istovremeno je osporavao deo dugovanja, zbog čega je Komunalnom preduzeću upućen dopis 25.12.2013. godine, koji je potpisala i tužilja. Zbog postojanja većeg broja neplaćenih računa za predmetni poslovni prostor tužilja je imala nameru da otkaže ugovor o zakupu, pa je obaveštenje o otkazu ugovora o zakupu 01.04.2015. godine, koje je tužilja potpisala, dostavljeno tuženom 03.04.2015. godine. Kako tuženi nije izmirio dugovanje po osnovu isporučene toplotne energije, komunalno preduzeće je javnom izvršitelju podnelo predlog za izvršenje 15.07.2015. godine, protiv tužilje kao izvršnog dužnika za naplatu iznosa od 503.771,73 dinara, nakon čega je donet zaključak izvršitelja kojim je određeno predloženo izvršenje 29.07.2015. godine i određeni troškovi izvršenja. Navedeni zaključak tužilja je primila 26.10.2015. godine i protiv zaključka nije izjavila prigovor, ali je u toku izvršnog postupka Komunalno preduzeće uputilo dopis od 09.01.2020. godine, javnom izvršitelju sa obaveštenjem da je izvršnom dužniku, ovde tužilji, odobren zahtev za umanjenje duga u iznosu od 129.853,15 dinara, po osnovu izvršenog preračuna za period od oktobra 2012. do marta 2015. godine, sa predlogom da izvršitelj smanji dug izvršnog dužnika za navedeni iznos. Javni izvršitelj je sa računa izvršnog dužnika dana 28.10.2022. godine zaplenio iznos od 1.128.179,34 dinara, po osnovu dugovanja na osnovu navedenog zaključka. Potraživanje izvršnog poverioca prema izvršnom dužniku iznosilo je ukupno 815.420,21 dinar, od čega je 373.918,58 dinara glavni dug, a 388.436,37 dinara obračunata kamata i 53.065,26 dinara su troškovi izvršnog poverioca. U međuvremenu je na osnovu pregovora koje je vodio tužiljin sin sa tuženim produžen ugovor o zakupu predmetnog lokala, a zatim je postignut i dogovor o kupoprodaji u toku 2017. godine, tako da je tužilja kao prodavac sa tuženim i GG, kao kupcima zaključila ugovor o kupoprodaji nepokretnosti – predmetnog lokala koji je potpisan 24.10.2017. godine i overen kod javnog beležnika.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev za iznos od 373.918,58 dinara, koliko je tužilja platila u izvršnom postupku na ime isporučene toplotne energije u zakupljenom poslovnom prostoru, budući da tuženi kao zakupac nije izvršio svoju ugovornu obavezu plaćanja komunalne usluge, čime je tužilji prouzrokovao štetu, nalazeći da potraživanje nije zastarelo, jer od dana plaćanja 28.10.2022. godine do podnošenja tužbe nije istekao rok iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima. U preostalom delu koji se odnosi na obračunatu kamatu i troškove izvršnog postupka, tužbeni zahtev je odbijen kao neosnovan, jer je primenom člana 192. Zakona o obligacionim odnosima, prvostepeni sud zaključio da je tužilja doprinela da visina obračunate kamate u izvršnom postupku bude veća, budući da je već u 2013. godini imala saznanja o neplaćenim računima i primedbama tuženog, kao zakupca na visinu računa. Iako je tuženi nesumnjivo skrivio određeni iznos obračunate kamate, jer račune za utrošenu toplotnu energiju u zakupljenom poslovnom prostoru nije plaćao o dospelosti, tužilja nije predložila dokaze na osnovu kojih bi se utvrdila visina štete u pogledu obračunate kamate na neplaćene račune za period od 20.11.2012. do 31.03.2015. godine.

Drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu u usvajajućem delu tužbenog zahteva, a preinačio u odbijajućem delu i tuženog obavezao da tužilji isplati novčani iznos koji se odnosi i na kamatu obračunatu u izvršnom postupku, kao i troškove izvršnog postupka sve sa kamatom od dana plaćanja (29.10.2022. godine). Tužilja je po stanovištu drugostepenog suda ispunila obavezu koju je po ugovoru i po zakonu (član 570. stav 3. ZOO) bio dužan da izmiri tuženi, pa se potraživanje ne odnosi na naknadu štete već sticanje bez osnova, jer je došlo do sticanja bez osnova u imovini tuženog, a na račun imovine tužilje, pa tužilja ima pravo da zahteva celokupni novčani iznos koji je platila u izvršnom postupku u smislu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima. Za predmetno potraživanje važi opšti rok zastarelosti potraživanja od 10 godina, propisan u članu 371. ZOO, te u konkretnom slučaju od dospelosti do podnošenja tužbe nije protekao navedeni zakonski rok.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište drugostepenog suda u preinačujućem delu odluke zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 567. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), ugovorom o zakupu obavezuje se zakupodavac da preda određenu stvar zakupcu na upotrebu, a ovaj se obavezuje da mu za to plaća određenu zakupninu, a po članu 17. strane u obligacionom odnosu dužne su da izvrše svoju obavezu i odgovorne su za njeno ispunjenje. Obaveza se može ugasiti samo saglasnošću volja strana u obligacionom odnosu ili na osnovu zakona. Poverilac u obaveznom odnosu je ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti je savesno u svemu kako ona glasi po članu 262. stav 1. pri čemu kada dužnik ne ispuni obavezu ili zadocni sa njenim ispunjenjem, poverilac ima pravo zahtevati i naknadu štete koju je usled toga pretrpeo (stav 2.). Za štetu zbog zadocnjenja sa ispunjenjem odgovara i dužnik kome je poverilac dao primeren naknadni rok za ispunjenje (stav 3.).

Obim naknade u članu 266. ZOO propisuje da poverilac ima pravo na naknadu obične štete i izmakle koristi, koje je dužnik u vreme zaključenja ugovora morao predvideti kao moguće posledice povrede ugovora, a s obzirom na činjenice koje su mu tada bile poznate ili morale biti poznate (stav 1.). U slučaju prevare ili namernog neispunjenja, kao i neispunjenja zbog krajnje nepažnje, poverilac ima pravo zahtevati od dužnika naknadu celokupne štete koja je nastala zbog povrede ugovora, bez obzira na to što dužnik nije znao za posebne okolnosti zbog kojih su one nastale (stav 2.). Strana koja se poziva na povredu ugovora dužna je preduzeti sve razumne mere da bi se smanjila šteta izazvana tom povredom, inače druga strana može zahtevati smanjenje naknade (stav 4.). Prema članu 267. kad za nastalu štetu, ili njenu veličinu, ili za otežanje dužnikovog položaja ima krivice do poverioca ili do lica za koje on odgovara, naknada se smanjuje srazmerno.

Kod utvrđenog da je tužilja u izvršnom postupku isplatila dug prema komunalnom preduzeću za isporučenu toplotnu energiju u predmetnom poslovnom prostoru, kao vlasnik i evidentirani korisnik komunalne usluge, jer tuženi kao zakupac predmetnog poslovnog prostora nije izvršio svoju ugovornu obavezu, da o dospelosti plati račune za utrošenu toplotnu energiju, pravilno je stanovište prvostepenog suda da je potraživanje tužilje u konkretnom slučaju naknada štete, zbog neizvršenja ugovorne obaveze u smislu članova 17. i 262. Zakona o obligacionim odnosima. Tužilja je kao vlasnik i evidentirani korisnik komunalne usluge, u izvršnom postupku isplatila Komunalnom preduzeću sopstveni dug, pa ima pravo na naknadu štete od tuženog, kao zakupca koji nije izvršio svoju ugovornu obavezu da plati dospele iznose na ime pružene komunalne usluge, pri čemu je strana koja se poziva na povredu ugovora dužna preduzeti sve razumne mere da bi se smanjila šteta izazvana tom povredom, inače druga strana može zahtevati smanjenje naknade (član 266. stav 4. ZOO). Kako drugostepeni sud zbog pogrešnog pravnog stanovišta, nije razjasnio sve bitne činjenice za pravilnu primenu citiranog materijalnog prava u pogledu odgovornosti i obima naknade u slučaju povrede ugovorne obaveze, imajući u vidu saznanje tužilje o neplaćenim računima i primedbama tuženog, kao zakupca na visinu računa, kao i da je naknadno u izvršnom postupku odobren zahtev za umanjenje duga, to je drugostepena presuda u preinačujućem delu morala biti ukinuta i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje. Ukinuta je i odluka o troškovima postupka jer zavisi od konačnog ishoda ovog spora.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije tuženog u delu pobijane presude kojom je odbijena kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u usvajajućem delu tužbenog zahteva, na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da revizija tuženog nije dozvoljena.

Prema članu 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako iznos predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj parnici podneta je 14.12.2023. godine, sa tužbenim zahtevom za isplatu novčanog iznosa koji je opredeljen u podnesku od 25.01.2024. godine, na iznos od 815.420,21 dinar. Kako vrednost predmeta spora pobijanog dela očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to je revizija u navedenom delu nedozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković