Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu po osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11…10/23) Vrhovni sud je odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

Pobijana presuda je doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Ukazivanje tužioca na bitnu povredu odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP ne predstavlja dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. istog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u posedu dela k.p. br. ... k.o. ... od 1987. godine u dogovoru sa pravnim prethodnikom tuženog, preduzećem „Jugošped“, koje je bilo tadašnji vlasnik parcele. Predmetni deo parcele tužiocu je dat kako bi na tom delu skladištio robu, i on ga od tada nesmetano koristi. Tužilac se obraćao preduzeću „Jugošped“ radi kupovine dela parcele, ali do kupoprodaje nije došlo. Sadašnji vlasnik predmetne parcele je tuženi, koji je svojinu stekao po osnovu Ugovora o kupoprodaji nepokretnosti overenim pred javnim beležnikom Majom Veličković OPU: 63/2015 od 12.02.2015. godine, na osnovu kog se i uknjižio kao isključivi nosilac prava svojine u l.n. br. ... k.o. .... Veštak geometar je izvršio identifikaciju dela predmetne parcele u merama i granicama koje tužilac drži u površini od 205 m2, bliže opisano kao u izreci pobijane presude. Tužilac je imao u svojini susednu parcelu broj ..., koja se graniči sa predmetnom parcelom, koju je preneo u svojinu supruzi, a ona je parcelu prodala trećem licu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je najpre ocenio neosnovanim prigovor aktivne legitimacije i usvojio tužbeni zahtev za utvrđenje tužiočevog prava svojine na delu predmetne parcele na osnovu održaja, ocenjujući da je tužilac u neprekidnoj, savesnoj i mirnoj državini nepokretnosti u periodu dužem od dvadeset godina i našao da su ispunjeni uslovi iz člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, ocenjujući da je prvostepeni sud iz utvrđenih činjenica izveo pogrešan zaključak u pogledu savesnosti tužioca. Po nalaženju suda, državina tužioca je nesavesna iz razloga što je isti znao da je zauzeo deo parcele tuženog, s obzirom da je taj deo parcele dobio na korišćenje od pravnog prethodnika tuženog i tokom prethodnih godina pokušavao da otkupi deo parcele, iz čega proizlazi da je svo vreme znao da parcela nije njegovo vlasništvo, te nisu ispunjeni uslovi za sticanje prava svojine na nepokretnosti putem vanrednog održaja.

Ceneći revizijske navode tužioca, Vrhovni sud nalazi da je pravilna odluka drugostepenog suda kojom je odbijen tužbeni zahtev, uz pravilnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa regulisano je sticanje svojine održajem, tako što je propisano da savestan držalac nepokretne stvari na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina. Odredbom člana 72. stav 2. propisano je da je državina savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova, a prema stavu 3. ove odredbe, savesnost državine se pretpostavlja.

Održaj je originaran, odnosno izvorni način sticanja prava svojine, na osnovu državine određenog kvaliteta i proteka vremena. Za sticanje prava svojine putem vanrednog održaja potrebna je savesna državina stvari i protek roka od dvadeset godina za nepokretne stvari. Savesna državina postoji ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova, a držalac mora biti savestan za sve vreme trajanja državine. U konkretnom slučaju, suprotno navodima revizije, tužilac nije bio savestan držalac na šta ukazuje činjenica da je deo parcele dobio na korišćenje i da je pokušavao tokom proteklih godina da otkupi od pravnog prethodnika tuženog, te mu je bilo poznato da nije vlasnik iste. Zbog napred iznetog nisu ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 28. stav 4. u vezi člana 72. stav 2. ZOSPO za sticanje svojine održajem. S toga neosnovani su revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Bez uticaja su navodi revizije da je do dana sticanja prava svojine tuženog na predmetnoj parceli, tužilac sporni deo nepokretnosti držao već više od dvadeset godina, s obzirom da nesavesna državina ne vodi sticanju prava svojine bez obzira na protek vremena.

Vrhovni sud je cenio i ostale navode revizije kojima se kroz ukazivanje na pogrešnu primenu materijalnog prava zapravo osporava utvrđeno činjenično stanje, što ne može biti razlog za izjavljivanje revizije shodno odredbi člana 407. ZPP.

Shodno navedenom, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković