Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao posebnoj zbog razmatranja pravnog pitanja od opšteg interesa i u cilju ravnopravnosti građana, kao i radi ujednačavanja sudske prakse i novog tumačenja prava.

Po oceni Vrhovnog suda posebna revizija u ovom sporu je dozvoljena radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je na osnovu člana 404. ZPP odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tužene delimično osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa prvobitno tuženom VV, koja je umrla u toku parnice 19.06.2016. godine, postigao usmeni sporazum o kupoprodaji porodične stambene zgrade i zemljišta katastarske parcele broj ... KO .... Kao potvrdu ovog sporazuma tužilac je VV na ime kapare predao 1.300 evra, o čemu su 02.05.2013. godine sačinili i potpisali priznanicu, a zatim je tužilac 29.05.2013. godine na ime troškova konverzije prava korišćenja u pravo svojine na parceli isplatio iznos od 8.932,00 dinara. Tužilac navodi da je nakon ovog sporazuma saznao da je VV samo suvlasnik u 3/4 dela, a ne cele nepokretnosti, kao i da je nepokretnost manje površine nego što mu je prezentovano. Do zaključenja kupoprodajnog ugovora nije došlo, a VV je svojom suvlasničkom pripadnošću na nepokretnostima raspolagala u korist tužene ugovorom o doživotnom izdržavanju 07.09.2015. godine, po kom osnovu je tužena nakon njene smrti postala suvlasnik nepokretnosi.

Sa polazištem na navedeno utvrđenje, nižestepeni sudovi nalaze da je tužena na osnovu člana 222. Zakona o nasleđivanju u obavezi da tužiocu isplati sporne iznose, pošto nije realizovan pravni osnov po kom je tužilac ove izdatke imao, a pokojna VV mu nije vratila primljeni iznos na ime kapare, odnosno naknadu isplaćenu po osnovu konverzije prava korišćenja u prvo svojine.

Po stanovištu Vrhovnog suda, osnovano tužena u reviziji ukazuje da nema mesta primeni pravila o odgovornosti naslednika za dugove ostavioca, pošto tužena nije nasledila suvlasničku pripadnost pokojne VV na parceli br. ... KO ..., već je ovu imovinu stekla po pravnom osnovu ugovora o doživotnom izdražavanju.

Prema Zakonu o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“ br 46/95 ... 6/15) naslediti se može na osnovu zakona i na osnovu zaveštanja (testamenta) (član 2.); na osnovu zakona ostavioca nasleđuju (pobrojani) srodnici po naslednim redovima (član 8. stavovi 1. i 2.); zaveštanje je jednostrana, lična i uvek opoziva izjava volje za to sposobnog lica kojom ono raspoređuje svoju imovinu za slučaj smrti, u zakonom određenom obliku (član 78.); zaostavština prelazi po sili zakona na ostaviočeve naslednike u trenutku njegove smrti (član 212. stav 1.); naslednik odgovara za ostaviočeve dugove do visine vrednosti nasleđene imovine (član 222.); ugovorom o doživotnom izdržavanju obavezuje se primalac izdržavanja da se posle njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese svojina tačno određenih stvari ili kakva druga prava, a davalac izdržavanja se obavezuje da ga, kao naknadu za to, izdržava i da se brine o njemu do kraja njegovog života i da ga posle smrti sahrani (član 194. stav 1.).

Iz navedenih odredbi proizlazi da ugovor o doživotnom izdržavanju, kao naslednopravni ugovor, ne predstavlja zakonski osnov za nasleđivanje. Postupak za raspravljanje zaostavštine pokojne VV je obustavljen rešenjem ostavinskog suda od 21.10.2016. godine, iz razloga što u momentu smrti nije posedovala imovinu koja može biti predmet nasleđivanja. Tužena, na koju je pokojna VV teretnim naslednopravnim ugovorom prenela u svojinu 3/4 dela kuće i katastarske parcele broj ... u KO ..., nije naslednik, pa nema obavezu da tužiocu vrati iznos od 1.300 evra koje je VV primila po pravnom osnovu koji se nije ostvario.

Međutim, kod utvrđenja da je tužilac 29.05.2013. godine imao izdatak od 8.932,00 dinara, na ime konverzije prava korišćenja u pravo svojine na nepokretnosti koja je bila predmet usmenog sporazuma postignutog sa pokojnom VV, a da je tužena ugovor o doživotnom izdržavanju sa pokojnom VV zaključila 07.09.2015. godine i na nju nakon izdatka tužioca preneta svojina na nepokretnosti, tužena je u obavezi da ovaj iznos isplati tužiocu, sa zakonskom zateznom kamatom od učinjenog izdatka, u skladu sa članom 452. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Naime, Zakon o nasleđivanju, kojim je regulisan ugovor o doživotnom izdržavanju kao naslednopravni ugovor, ne sadrži odredbe o odgovornosti davaoca izdržavanja posle smrti primaoca izdržavanja za njegove dugove. Zbog toga je za sporni odnos relevantna odredba člana 452. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kao opšteg zakona. Po ovoj odredbi lice na koje pređe na osnovu ugovora neka imovinska celina fizičkog ili pravnog lica, ili jedan deo te celine, odgovara za dugove koji se odnose na tu celinu, odnosno na njen deo, pored dotadašnjeg imaoca i solidarno s njim, ali samo do vrednosti njene aktive. Pošto je izdatak za konverziju prava korišćenja u pravo svojine bio koristan za pokojnu VV i ona je raspolagala svojinom u korist tužene, tužena odgovara za dug koji tereti nepokretnost koja joj je preneta u svojinu.

Na osnovu odredbi članova 165. stav 2., 153. stav 2. i 154. ZPP, odlučeno je da svaka stranka snosi sopstvene izdatke kojima se izložila vođenjem parnice i izjavljivanjem pravnih lekova. Prilikom odlučivanja Vrhovni sud je imao u vidu činjenicu da je u vreme podnošenja tužbe pokojna VV bila živa, da je tužena nakon njene smrti dala povoda vođenju parnice, kao i da je tužilac postigao uspeh u sporu sa delom postavljenog tužbenog zahteva.

Iz navedenih razloga, odluka u stavovima drugom i trećem izreke doneta je na osnovu odredbi člana 416. stav 1. i 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković