Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila posebnu reviziju, predviđenu u članu 404. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11...18/20 i 10/23 – dr. zakon u daljem tekstu: ZPP), zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je po proteku zakonom propisanog roka dostavila odgovor na reviziju, pa neblagovremeni odgovor nije cenjen.

Ceneći ispunjenost zakonom propisanih uslova za odlučivanje o posebnoj reviziji, Vrhovni sud je utvrdio da je odlukama nižestepenih sudova prilikom odlučivanja o prigovoru podeljene odgovornosti istaknut od strane tuženog, odstupljeno od pravnog shvatanja Vrhovnog suda izraženog u otpravljenim odlukama u bitno istovrsnoj činjeničnoj situaciji. Zbog toga je usled potrebe ujednačavanja sudske prakse, odlučeno kao u stavu prvom izreke, na osnovu odredbe člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija delimično osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti a u postupku pred drugostepenim sudom nisu učinjene ni ostale bitne povrede odredaba parničnog postupka, zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je dana 28.01.2011. godine oko 19,00 časova krenula iz Doma zdravlja ... u kome je bila zaposlena ka svom stanu, izašla iz autobusa kod ulice ..., kretala se kolovozom i kada je naišao automobil tužilja se pomerila na trotoar, ali se tom prilikom okliznula i pala na ulicu. Kolovoz i trotoar nisu bili očišćeni od snega i leda, niti je so bila posuta po ovim površinama, a prema proceni tužilje bilo je bezbednije kretati se kolovozom nego trotoarom, jer su automobili prolazeći napravili stazu. Pad je bio posledica leda na kolovozu koji u trenutku povređivanja tužilje nije bio očišćen, što je potvrđeno izveštajem Republičkog hidrometeorološkog zavoda. Ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka za ortopedsku hirurgiju i traumatologiju, utvrđeno je da je tužilja prilikom pada zadobila prelom desne potkolenice na dva mesta, prelom desne kolenjače (u blizini skočnog zgloba) i prelom spoljašnjeg desnog skočnog zgloba koji se kvalifikuju pojedinačno kao dve teške telesne povrede. Prilikom zarastanja preloma došlo je do komplikacija i nakon tri i po godine lečenja i tri operacije ostale su trajne posledice. Ocenom nalaza ovog veštaka utvrđena je dužina trajanja i intenzitet bolova koje je tužilja trpela, stepen naruženosti i u čemu se ona ogleda i umanjenje životne aktivnosti od 13% do koga je došlo kao posledica preloma. Ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka za oblast neuropsihijatrije, utvrđena je dužina trajanja i intenzitet straha koji je tužilja prilikom povređivanja i docnije tokom lečenja trpela, utvrđeno je da se usled povređivanja kod tužilje razvilo duševno oboljenje F 32, usled čega je došlo do umanjenja njene životne aktivnosti od 5%. Sudski veštaci su konzilijarno zaključili da ukupno umanjenje životne aktivnosti sa ortopedske i neuropsihijatrijske strane iznosi 16%.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je dosudio iznose naknade materijalne štete koji su napred bliže citirani, a drugostepeni sud takvu odluku potvrdio. Nižestepeni sudovi su ocenili da je tuženi odgovoran za nastalu štetu shodno odredbama člana 32. stav 4. Zakona o komunalnim delatnostima, i člana 33. stav 1. tačka 1. Odluke o komunalnom redu Grada Beograda jer kao osnivač vršioca komunalne delatnosti je „Putevi Beograd“, nije vršio nadzor nad radom vršioca komunalne delatnosti kome je poverio pružanje komunalnih usluga, a koje preduzeće nije obavilo komunalnu uslugu čišćenja javne površine od snega i leda što je u direktnoj uzročno-posledičnoj vezi sa povređivanjem tužilje, zbog čega je shodno odredbi člana 172. stav 1. i 184. Zakona o obligacionim odnosima, tuženi odgovoran za tako nastalu štetu i dužan da je naknadi. Nižestepeni sudovi su cenili prigovor podeljene odgovornosti nastaloj šteti i zaključili da nema doprinosa tužilje, jer iako se kretala kolovozom a ne trotoarom, na to je bila prinuđena budući da su i kolovoz i trotoar bili prekriveni ledom i da je tužilja procenila da je bezbednije da se kreće kolovozom.

Po oceni Vrhovnog suda osnovano se revizijom ukazuje da nižestepeni sudovi prilikom ocene prigovora podeljene odgovornosti nisu pravilno primenili materijalno pravo. Odredbom člana 192. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da oštećenik koji je doprineo da šteta nastane i da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo na srazmerno smanjenu naknadu. Po mišljenju Vrhovnog suda, tužilja je u ovom slučaju doprinela nastanku štete jer je, iako se kretala po površini koja nije predviđena za kretanje pešaka iz opravdanih razloga, prilikom kretanja kolovozom bila dužna da primeni veću pažnju od uobičajene. Po oceni Vrhovnog suda ovaj propust tužilje doprineo je nastanku štete sa 10% zbog čega su nižestepene presude preinačene shodno odredbi člana 416. stav 1. ZPP, i za ovaj procenat umanjena naknada štete dosuđena tužilji po svim vidovima.

Na osnovu odredbe člana 416. stav 1. ZPP, doneta je odluka kao u stavu drugom izreke.

Tuženi je u reviziji ukazao na bitne povrede odredaba parničnog postupka učinjene u prvostepenom postupku prilikom spajanja parnica, odnosno prilikom upravljanja postupkom, međutim, kako po odredbi člana 407. ZPP, to ne može biti razlog za izjavljivanje revizije, ti navodi nisu cenjeni. Revizijom se osporava i utvrđeno činjenično stanje, što po citiranoj odredbi ZPP, nije zakonom propisan razlog za izjavljivanje revizije.

Tuženi takođe revizijom neosnovano osporava svoju pasivnu legitimaciju u ovom sporu, o kojoj su nižestepeni sudovi odlučili pravilnom primenom materijalnog prava, a koju odluku u svemu prihvata i Vrhovni sud.

Tuženi neosnovano ukazuje i na previsoko određenu naknadu s obzirom da je po oceni Vrhovnog suda naknada dosuđena u svemu pravilnom primenom merila iz člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, samo ju je bilo potrebno umanjiti srazmerno visini tužiljinog doprinosa nastanku štete.

Učinjeno preinačenje nije uticalo na visinu troškova prvostepenog postupka dosuđenih u svemu u skladu sa Advokatskom tarifom i Taksenom tarifom iz Zakona o sudskim taksama, zbog čega je revizija i u tom delu odbijena.

Na osnovu izloženog, primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP doneta je odluka kao u stavu trećem izreke ove presude.

Tuženi je uspeo u revizijskom postupku sa iznosom od 80.000,00 dinara, pa mu shodno tom iznosu pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka u iznosu od 27.000,00 dinara za sastav revizije prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme podnošenja revizije, zbog čega je primenom odredbe člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća-sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković