Protiv pravnosnažnog rešenja donetog u drugom stepenu tužilac je, zbog pogrešne primene materijalnog prava, blagovremeno izjavio reviziju predviđenu članom 404. ZPP (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, o posebnoj reviziji tužioca u ovom sporu potrebno je odlučivati radi ujednačavanja sudske prakse i tumačenja prava - primene pravila o zastarelosti, u sporovima u kojima je zakonom propisan rok za podnošenje tužbe.

Iz tih razloga, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. i člana 420. stav 1. i 6. ZPP, Vrhovni sud je našao da tužiočeva revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parnično gpostupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Tužbom podnetom 01.02.2023. godine tužilac je tražio naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog povrede časti, ugleda i prava ličnosti, kao i za pretrpljeni strah, kao posledice zlostavljanja na radu. Prethodno je, presudom Višeg suda u Zaječaru P1 12/20 od 02.03.2022. godine koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 2722/22 od 15.09.2022. godine, utvrđeno da je tužilac u periodu od 01.01. do 12.11.2020. godine pretrpeo zlostavljanje na radu.

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev. Po stanovištu tog suda, tužilac je blagovremeno podneo tužbu radi zaštite od zlostavljanja na radu, a Zakonom o sprečavanju zlostavljanja na radu nije isključeno pravo da u posebnom postupku zahteva naknadu nematerijalne štete u rokovima zastarelosti tog potraživanja iz člana 376. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je ukinuo prvostepenu presudu i odbacio tužbu kao neblagovremenu. Po stanovištu tog suda, zasnovanom na odredbama Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu koje su citirane u obrazloženju drugostepene presude, prekluzivni rok za podnošenje tužbe propisan tim zakonom primenjuje se i na tužbu za naknadu štete zbog zlostavljanja na radu i on je u ovom slučaju, računajući od poslednje radnje utvrđenog zlostavljanja (12.11.2020. godine), protekao do podnošenja tužbe.

Izloženo pravno stanovište drugostepenog suda prihvata i revizijski sud.

Odredbom člana 29. stav 1. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu propisano je da zaposleni koji smatra da je izložen zlostavljanju od strane poslodavca sa svojstvom fizičkog lica ili odgovornog lica u pravnom licu može protiv poslodavca da podnese tužbu pred nadležnim sudom u roku iz člana 14. stav 2. Zakona. Prema članu 30. tačke 1-4 navedenog zakona, tužbom se može zahtevati utvrđenje da je zaposleni pretrpeo zlostavljanje; zabrana vršenja ponašanja koje predstavlja zlostavljanje, zabrana daljeg vršenja zlostavljanja, odnosno ponavljanja zlostavljanja; izvršenje radnji radi otklanjanja posledica zlostavljanja i naknada materijalne i nematerijalne štete, u skladu sa zakonom, kao i objavljivanje presude donete povodom tužbi iz tačaka 1-4 te odredbe (tačka 5).

Odredbom člana 14. stav 2. Zakona o zlostavljanju na radu propisano je da ako se za zlostavljanje tereti odgovorno lice u pravnom licu, odnosno poslodavac sa svojstvom fizičkog lica, zaposleni koji smatra da je izložen zlostavljanju može, do isteka roka zastarelosti za pokretanje postupka za zaštitu od zlostavljanja kod poslodavca utvrđenog tim zakonom, i bez podnošenja zahteva za pokretanje postupka posredovanja kod poslodavca, pokrenuti postupak pred nadležnim sudom. Rokovi zastarelosti propisani su članom 22. navedenog zakona. Prema toj odredbi, pravo na podnošenje zahteva za zaštitu od zlostavljanja kod poslodavca (član 13. i član 14. stav 1) zastareva u roku od šest meseci od dana kada je zlostavljanje učinjeno (stav 1), a taj rok počinje da teče od dana kada je poslednji put izvršeno ponašanje koje predstavlja zlostavljanje (stav 2).

Sledstveno izloženom, zaposleni koji smatra da je izložen zlostavljanju može u postupku pred nadležnim sudom, u jednoj ili više tužbi, zahtevati zaštitu u skladu sa članom 30. stav 1-4 Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu, ali tužbu ili tužbe mora podneti u roku od šest meseci od dana kada je poslednji put izvršeno ponašanje koje predstavlja zlostavljanje na radu. Taj rok je prekluzivni rok materijalnog prava i njegovim propuštanjem se gubi pravo na sudsku zaštitu. Propisivanjem prekluzivnog roka za podnošenje tužbe za naknadu nematerijalne i materijalne štete zbog zlostavljanja na radu, samostalno ili kao posebnog zahteva uz neki od zahteva iz člana 30. stav 1-3 Zakona o sprečavanju zalostavljanja na radu, isključena je primena pravila o zastarelosti naknade štete iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima. To proizilazi i iz odredbe člana 370. Zakona o obligacionim odnosima kojom je propisano da se pravila zastarelosti ne primenjuju u slučajevima kad su u zakonu određeni rokovi u kojima treba da se podnese tužba ili da se izvrši određena radnja pod pretnjom gubitka prava.

Podnetom tužbom tražena je naknada nematerijalne štete zbog zlostavljanja na radu koje je tužilac trpeo u periodu od 01.01. do 12.11.2020. godine, utvrđenog pravnosnažnom presudom donetom u ranije vođenoj parnici između istih stranaka, po tužbi koja je sadržala samo zahtev iz člana 30. tačka 1. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu. Tužba za naknadu štete podneta je 01.02.2023. godine, po proteku roka od šest meseci računajući od 12.11.2020. godine, kada je preduzeta poslednja radnja zlostavljanja, zbog čega je tužilac protekom tog roka izgubio pravo na traženusudsku zaštitu.

Iz navedenih razloga, po oceni Vrhovnog suda, nisu osnovani navodi revidenta da je nižestepeni sud pogršeno primenio materijalno pravo, pa je zato na osnovu člana 414. stav 1. i člana 420. stav 6. ZPP, odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković