Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno, preko punomoćnika advokata, uložio reviziju zbog bitne povrede iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom i pogrešne primene materijalnog prava.

Drugotuženi je podneo odgovor na reviziju kojom osporava osnovanost revizijskih razloga i tačnost revizijskih navoda.

Ispitijući pobijanu presudu u granicama određenim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je ocenio da je revizija delimično osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena apsolutno bitna povreda iz odredbe člana 374. stav 2. Zakona o parničnom postupku na koju drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti. Navodi revizije da je prvostepena presuda zahvaćena bitnim povredama postupka i da je doneta uz pogrešno i nepotpuno činjenično stanje nisu dozvoljeni, budući da je predmet ispitivanja po reviziji odluka drugostepenog suda. Revizijski razlozi su restriktivni i propisani odredbom člana 407. Zakona o parničnom postupku.

Ukazivanje revidenta da je pobijana drugostepena presuda zahvaćena povredom iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku je paušalano budući da se ne ukazuje koja konkretno bitna povreda je učinjena. Samim tim je i neosnovan.

Iz nespornog, te činjeničnog stanja utvrđenog ocenom dokaza od strane prvostepenog suda, proizlazi da je tužilac imao potraživanje po više osnova prema Privrednom društvu „MD Gradnja iženjering transport“ d.o.o. Niš (iz unapred pripremljenog plana reorganizacije, po bankarskim garancijama izdatim na osnovu ugovora o revolving okvirnoj liniji od 03.10.2013. godine iz perioda nakon potvrđivanja plana reorganizacije). Prvotuženi AA bio je solidarni dužnik za obaveze navedenog pravnog lica, a „M Univerzal tim“ d.o.o. Niš je sa tužiocem zaključio ugovor od 17.05.2017. godine kojim je pristupio dugu prvotuženog do iznosa od 4.000.000,00 eur uvećano za kamatu od 4 % na godišnjem nivou. Tužilac je pred Privrednim sudom u Nišu, dana 05.07.2019. godine, podneo predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave – menice, protiv izvršnog dužnika „M Univerzal tim“ d.o.o. Niš radi namirenja potraživanja od 91.816.588,05 dinara, predlažući da se izvršenje sprovede na nepokretnostima izvršnog dužnika. Rešenje o izvršenju Iiv 6922/2019 doneto je 20.07.2019. godine. Sa druge strane, između pravnog prethodnika prvotuženog Privrednog društva „M Univerzal tim“ d.o.o. Niš kao dužnika i drugotuženog kao poverioca, sačinjen je 19.06.2019. godine sporazum o regulisanju duga, kojim je konstatovano da dužnik nije isplatio poveriocu dug za isporučenu robu, da nesporni deo duga iznosi 47.000.000,00 dinara, da su stranke saglasne da se dug izmiri u roku od 30 dana od dana potpisivanja sporazuma, najkasnije do 31.07.2019. godine, te je predviđeno da se radi obezbeđenja potraživanja dužnik obavezuje da dozvoli poveriocu da u svoju korist izvrši upis založnog prava - izvršne vansudske hipoteke na nepokretnostima upisanim u list nepokretnosti broj ... KO Niš – Ćele Kula. U skladu sa navedenim sporazumom „M Univerzal tim“ d.o.o. Niš je preko svog zakonskog zastupnika, prvotuženog, 26.06.2019. godine pred javnim beležnikom, overio založnu izjavu, pod brojem OPU 918-2019. Založnom izjavom je konstatovano da davalac, kao vlasnik nepokretnosti bliže pobrojanih u istoj, a radi obezbeđenja potraživanja koje po osnovu sporazuma o regulisanju duga od 19.06.2019. godine ima PD Matriks 012 d.o.o. Žabari, je saglasan da se upiše hipoteka radi obezbeđenja potraživanja od 47.000.000,00 dinara. Navedeno je da je rok vraćanja 31.07.2019. godine, te da je ''pozajmica učinjena na rok predviđen iz prethodnog stava''. Hipoteka je upisana istog dana odnosno 26.06.2019. godine. Utvrđeno je i da je davalac založne izjave „M Univerzal tim“ d.o.o. Niš bio u neprekidnoj blokadi počev od 11.06.2018. godine.

Dalje je, iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko finansijske struke, utvrđeno da je pravni prethodnik prvotuženog dugovao drugotuženom iznos veći od 47.000.000,00 dinara za isporučenu robu i po osnovu preuzimanja duga, odnosno ukupno 60.950.073,94 dinara glavnog duga i 30.321.273,46 dinara kamate, kako u periodu od 19.06.2019. godine do 01.08.2019. godine, tako i od trenutka nastanka poslovnog odnosa do zaključenja sporazuma. Od navedenog, iznos od 29.337.322,21 dinara se odnosi na dugovanje po ugovorima o preuzimanju duga, dok je preostali iznos glavnog duga od 31.612.751,32 dinara dug po računima za ispostavljenu robu.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud nalazi da primarni tužbeni zahtev nije osnovan. Obrazlaže da sporazum ima svoj pravni osnov i da je to regulisanje duga pravnog prethodnika prvotuženog, da nije ni fiktivan ni simulovan, da nije dokazano da se radi o zajmu, da je tačno da se odnosi na preuzimanje duga trećeg pravnog lica, neparničara, koje je tada bilo u blokadi, ali da to ne vodi ništavosti ovog ugovora budući da je preuzet dug i drugih pravnih lica, a ne samo onog koje je bilo u blokadi, pri čemu se ne može razjasniti koji deo se odnosi na pravno lice u blokadi. Kada je u pitanju založna izjava obrazlaže da je pravni prethodnik tuženog prvog reda u momenta davanja iste imao pravo raspolaganja na nepokretnostima, da je izjava data radi obezbeđenja potraživanja po punovažnom pravnom poslu odnosno sporazumu, te da ni ona nije ništava. Polazeći od odredbi člana 280. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima nalazi da je eventualni tužbeni zahtev osnovan. Obrazlaže da je tužba blagovremena, jer je pobijana radnja preduzeta 19.06.2019. godine a tužba podneta 30.08.2019. godine, što znači da nije protekao jednogodišnji rok. Međutim, u trenutku preduzimanja pravne radnje koja je predmet pobijanja, odnosno sporazuma, prethodnik prvotuženog, bio je u neprekidnoj blokadi od 11.06.2018. godine za preko 60.000.000,00 dinara, pri čemu nije imao bilo kakvu drugu imovinu osim založenih nepokretnosti, pa jasna njegova namera da osujeti naplatu tužiočevog potraživanja za koje je znao jer je bio solidarni dužnik, pri čemu treće lice, ovde tuženi drugog reda, je morao znati da se istim nanosi šteta poveriocima. Ovo iz razloga što se pretragom dužnika u prinudnoj naplati, moglo doći do podatka o neprekidnoj blokadi prethodnika prvotuženog.

Drugostepeni sud u pogledu odluke o primarnom tužbenom zahtevu u celini prihvata obrazloženje i materijalnopravni zaključak prvostepenog suda. Međutim, u pogledu eventualnog tužbenog zahteva zaključuje da je pogrešno ocenio prvostepeni sud da je tuženi drugog reda znao, odnosno mogao znati da se preduzetom radnjom nanosi šteta poveriocima. Stoga u tom delu prvostepenu presudu preinačava i eventualni tužbeni zahtev odbija.

Vrhovni sud ocenjuje da je odluka nižestepenog suda kojom je odbijen primarni tužbeni zahtev, a za utvrđenje ništavosti sporazuma i založne izjave pravilna.

Ne mogu se prihvatiti kao osnovani navodi revizije da sporazum ima nedopušten osnov. Osnov ili kauza je pravni razlog, objektivni i neposredni, zbog kojeg se stranke obavezuju, i on je uvek isti za istu vrstu ugovora. U konkretnom slučaju on je jasan i dopušten, jer je dopušteno da dužnici u sporazumu sa poveriocima regulišu način ispunjenja svojih obaveza. Ne može se prihvatiti ni navod revizije da su navedeni pravni poslovi ništavi zbog nedopuštene pobude. Naime, prema odredbi člana 53. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima pobude iz kojih je ugovor zaključen ne utiču na njegovu punovažnost, dok prema odredbi iz stava 2. ako je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku jednog ugovarača da zaključi ugovor i ako je to drugi ugovarač znao ili morao znati, ugovor će biti bez dejstva. Pobuda, dakle, postaje pravno bitna ako je kao nedopuštena (protivna prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima) bitno uticala na odluku jednog ugovarača i ako je drugi za pobudu znao ili morao znati. U konkretnom slučaju nije dokazano da je takva pobuda bitno uticala na zaključenje sporazuma. Vrhovni sud nalazi da samo saznanje poverioca (drugotuženog) da njegov dužnik, saugovarač –pravni prethodnik prvotuženog, ima i druge poverioce ali da će se on prvenstveno namiriti iz obezbeđenja datog u vreme kada je potraživanje dospelo, ne ukazuje, samo po sebi, ni na nedopuštenu pobudu niti da je za takvu pobudu prethodnika prvotuženog saugovarač znao. U tom smislu irelevantna je tvrdnja revidenta da je sporazum zaključen neposredno nakon što je prvotuženi upisan kao nosilac prava svojine na nepokretnostima. Pritom, takva činjenica nije ni bila predmet utvrđenja prvostepenog suda jer nema konstatacije o tome kada je prethodnik prvotuženog upisan kao vlasnik.

Dalje, Vrhovni sud ne prihvata navod revizije da su predmetni poslovi prividni jer je, kako revident tvrdi, nejasno da li je sporazumom regulisano izmirenje duga za isporučenu robu ili se radi o pozajmici. U sporazumu je jasno navedeno da se radi o nespornom delu duga za isporučenu robu, a takva konstatacija ne protivreči nalazu veštaka prema kom je postojalo potraživanje od 60.950.073,24 dinara na ime glavnog duga i iznos od 30.321.273,46 dinara na ime kamate i pri čemu se iznos od 31.612.751,03 dinara glavnog duga odnosi na dug po računima. Činjenica je da je u založnoj izjavi navedeno i da „pozajmica učinjena zajmoprimcu na rok predviđenim prethodnim stavom“, ali je isto tako navedeno u prethodnom delu založne izjave da se istom obezbeđuje potraživanje iz predmetnog sporazuma. Stoga i po mišljenju ovog suda ne radi se o prividnom poslu.

Najzad i da je prethodnik prvotuženog, kako ističe revident, priznao zastarela potraživanja, a što nije utvrđeno, to sporazum ne bi činilo ništavim. Priznanje zastarele obaveze je odricanje od zastarelosti, ono nije protivno prinudnim propisima niti javnom poretku jer zakon ne zabranjuje dužniku da ispuni svoju prirodnu obavezu. Zastarelošću ne prestaje pravo, već se oduzima mogućnost njegovog prinudnog ostvarenja.

Imajući u vidu navedeno Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima odlučio kao u stavu prvom.

Mađutim, Vrhovni sud nalazi da se odluka drugostepenog suda u pogledu eventualnog tužbenog zahteva ne može prihvatiti kao pravno valjana.

Tužba za pobijanje dužnikovih pravnih radnji ovlašćuje poverioca dospelog potraživanja, bez obzira kada je nastalo, da zahteva da sud oglasi bez pravnog dejstva prema njemu onu pravnu radnju koju je preduzeo njegov dužnik na njegovu štetu. Radnja je preduzeta na štetu poverilaca ako dužnik zbog te radnje dospe u stanje insolventnosti, pa poverilac ne može da namiri svoje potraživanje. Postojanje dospelog potraživanja, preduzeta pravna radnja dužnika i da je ista preduzeta na štetu poverilaca su opšti uslovi za pobijanje propisani u članu 280. Zakona o obligacionim odnosima. Posebni uslovi pobijanja predviđeni su odredbom člana 281. Zakona o obligacionim odnosima. To su znanje (dolozna paulijanska tužba) ili mogućnost saznanja dužnika (kulpozna paulijanska tužba) da raspolaganjem nanosi štetu poveriocima, kao i da je trećem licu, njegovom saugovaraču, to bilo ili moglo biti poznato ako se radi o teretnom raspolaganju. Subjektivni element mora postojati u trenutku preduzimanja radnje a Zakon o obligacionim odnosima, u članu 281, nesavesnost dužnika definiše time što je znao ili mogao znati da raspolaganjem nanosi štetu poveriocima. Dakle, ne traži se namera oštećenja, već je dovoljno postojanje svesti o tome da se takvom radnjom nanosi šteta. Da li je ovaj uslov ispunjen ocenjuje se prema pravilima o interpretaciji pravnih standarda definisanim u članu 18 istog propisa. Konačno, to znači da se mora oceniti da li bi postupanjem s pažnjom dobrog privrednika dužnik znao odnosno mogao znati da takvom radnjom nanosi štetu poveriocima. Kada je u pitanju nesavesnost trećeg lica, poverilac mora dokazati da je trećem licu, odnosno protivniku pobijanja, bilo ili moglo biti poznato da je dužnik znao ili mogao znati da tim raspolaganjem oštećuje poverioce. I u tom pogledu primenjuju se pravila o zahtevanim standardima ponašanja. Propisani uslovi su kumulativni. Kod besplatnih raspolaganja se smatra da je dužnik znao da se radnjom nanosi šteta a ne traži se da je trećem licu to poznato ili mu je moglo biti. I radnje pogodovanja, kakvo je davanje obezbeđenja, mogu se pobijati pod navedenim uslovima.

Prema činjeničnom obrazloženju prvostepenog suda, nesporno je bilo da osim predmetne, pravni prethodnik prvotuženog nije imao druge imovine za namirenje poverilaca. Drugostepeni sud smatra da tužilac nije dokazao da je drugotuženi znao ili mogao znati da se radnjom nanosi šteta poveriocima jer je rešenje o izvršenju, po predlogu tužioca, doneto je 10.07.2019. godine, a sporazum je zaključen ranije, pri čemu je račun pravnog prethodnika prvotužioca blokiran od 11.06.2018. godine od strane drugih poverilaca, pa nije dokaz nesavesnosti. Međutim, uslov odredbe člana 281. st. 1 Zakona o obligacionim odnosima nije znanje protivnika o konkretnim poveriocima pa nije od uticaja što je predlog za izvršenje podnet docnije. Nije relevantno ni to da li je račun prethodnika prvotuženog bio blokiran od strane samo jednog ili više poverilaca pa ni da li je drugotuženi blokirao po nekom od osnova prinudne naplate. Pritom, drugostepeni sud konstatuje da je blokada nastala od strane drugih poverilaca (ne pojašnjavajući da li su to treća lica neparničari ili pod drugim smatra i tužioca odnosno sve osim drugotuženog) iako tu činjenicu prvostepeni sud nije utvrdio. Utvrđeno je samo, uvidom u prepis pretrage dužnika u prinudnoj naplati, da je bio u neprekidnoj blokadi od 11.06.2018. godine, ne i po kom osnovu odnosno za čija potraživanja. Ono što jeste bitno je da li je saugovarač znao ili mogao znati da je dužnik znao ili mogao znati da tim raspolaganjem oštećuje poverioce –skrivljeno neznanje saugovarača. To zavisi od okolnosti pod kojim je radnja preduzeta, sadržini radnje odnosno da li je uočljivo privilegovanje nekog poverioca, da li postoje informacije koje su opšte poznate ili se takvim mogu smatrati i sl.

Imajući u vidu navedeno u tom delu odluka je morala biti ukinuta, pa je Vrhovni sud primenom odredbe člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u stavu drugom.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će prvo ceniti, s obzirom sadržinu sporazuma i momenat kada je sačinjen, da li je drugotuženi pogodovan i da li se radi o teretnom ili besplatnom pravnom poslu budući da su uslovi pobijanja prvog stroži. Ocenom navoda žalbe, razmotriće da li postoje kumulativno ispunjeni uslovi iz odredbe člana 280. i 281. Zakona o obligacionim odnosima, objektivni koji se odnose na insolventnost dužnika i subjektivni u zavisnosti od pravne prirode sporazuma. Prilikom ocene postojanja subjektivnih uslova primeniće pravni standard propisan u odredbi člana 18. Zakona o obligacionim odnosima.

Kako je ukinuta odluka o glavnoj stvari, to je ukinuta odluka o troškovima, kako bi se o njima odlučilo konačnom odlukom.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković