Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju tužioca, sa zahtevom za naknadu troškova sastava istog.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je na osnovu ugovora o radu broj ... od 19.10.2004. godine zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod „Philip Morris“ d.o.o počev od 02.08.2004. godine na poslovima predstavnik prodaje. Od 01.12.2005. godine nastavio je radni odnos kod tuženog poslodavca „Philip Morris Services“ d.o.o. Rešenjem tuženog od 27.12.2011. godine tužiocu, zaposlenom na poslovima predstavnik prodaje i isporuke u Sektoru prodaja, Odeljenje prodajne snage na terenu, primenom člana 179. stav 1. Zakona o radu, otkazan je ugovor o radu zato što je protivno instrukcijama svojih pretpostavljenih i protivno zakonu prevozio u službenom vozilu cigarete bez prateće dokumentacije (otpremnica, faktura, tovarni list), čime je učinio povredu radne obaveze iz člana 39. stav 1. tačka 3. Pravilnika tuženog - nepoštovanje, nesprovođenje i nepridržavanje odredbi zakona, opštih akata i uputstva tuženog. U obrazloženju rešenja je navedeno da je tužilac kao i drugi zaposleni kod poslodavca, od supervizora E-mail porukom 22.08.2011. godine, primio instrukcije o zabrani i posledicama držanja cigareta bez prateće dokumentacije u službenom vozilu. Dana 14.10.2011. godine po povratku zaposlenog sa terena izvršena je nasumična kontrola službenog vozila kojim je zaposleni upravljao i bio zadužen tog dana i tom prilikom u vozilu je pronađeno više paklica cigareta različitih vrsta u boksovima namenjenih kupcima poslodavca koje je zaposleni transportovao u službenom vozilu bez prateće dokumentacije, čime je ispoljio nepoštovanje, nesprovođenje i nepridržavanje odredbi zakona, opštih akata i uputstva poslodavca.

Tužiocu je dana 02.12.2011. godine lično dostavljeno upozorenje broj ... od 29.11.2011. godine o učinjenoj povredi radne obaveze i nastupanju otkaznog razloga. Prema navodima tužioca bio je na bolovanju do sredina januara 2012. godine, da mu je po povratku sa bolovanja usmeno rečeno da više ne radi kod tuženog, da mu je uručena radna knjižica u kojoj je upisano da mu radni odnos prestaje 13.01.2012. godine, te da mu nije uručeno rešenje o otkazu ugovora o radu. Prema službenoj belešci tuženog od 05.01.2012. godine, nakon neuspelog pokušaja uručenja rešenja o otkazu ugovora o radu putem DHL-a dana 05.01.2011. godine na kućnu adresu tužioca, rešenje je objavljeno je na oglasnoj tabli u sedištu tuženog istog dana 05.01.2012. godine u 14,30 časova, ali ne i u Depou u ..., kao mestu rada tužioca. Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 12.04.2012. gdoine. Tužiocu je rešenje o otkazu ugovora o radu zajedno sa odgovorom na tužbu uručeno 28.95.2012. godine.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da je tužiocu lično uručeno upozorenje na koje se nije izjasnio, da mu je po proteku privremene sprečenosti za rad sredinom januara faktiki prestao radni odnos, da mu je uručena radna knjižica, te da tužiocu nije uručeno rešenje o otkazu ugovora o radu, imajući u vidu da je 05.01.2012. godine prethodno pokušano lično uručenje na kućnu adresu, da je isto bilo neuredno, pri čemu tuženi nije sačekao da mu se vrati izveštaj od DHL-a o isporuci predmetne pošiljke, pa je mimo toga nepoštujući propisanu proceduru za lično dostavljanje pismena preuranjeno pristupio oglašavanju osporenog rešenja na oglasnu tablu tuženog u sedištu u Beogradu, a ne u depou u ... kao mestu rada tužioca, zbog čega tužilac ima pravni interes za utvrđenje nezakonitog prestanka radnog odnosa.

Drugostepeni sud nije prihvatio stanovište prvostepenog suda, pa je nakon održane rasprave na osnovu člana 383. stav 4. ZPP i izvedenih dokaza koje je cenio u smislu člana 8. ZPP, preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev kao neosnovan, nalazeći da je rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu nesumnjivo dostavljeno uz odgovor na tužbu 28.05.2012. godine, pa budući da nije tražen poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa, to neosnovano tužilac zasniva osnovanost svog tužbenog zahteva na činjenici da tužiocu nije na zakonit način uručeno rešenje o otkazu. Pri tom drugostepeni sud zaključuje da je tužilac učinio povredu radne obaveze koja mu je staljena na teret, jer je kod tuženog zabranjeno držati robu u službenom vozilu bez prateće dokumetacije sa čime je tužilac bio upoznat, a sve u skladu sa procedurama i internim aktima tuženog, kao i e-mail-om neposrednog rukovodioca, da je prethodno tužiocu lično uručeno upozorenje, te da je neosnovan prigovor zastarelosti davanja otkaza ugovora o radu.

Po oceni revizijskog suda pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepnu presudu i odbio tužbeni zahtev.

Zakon o radu („Sl. glasnik RS“, br.24/05, 61/2005, 54/2009) koji je bio u primeni u vreme nastalog spornog odnosa, u članu 195. stav 1. propisuje da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposlen saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom. Stavom 2. istog člana propisan je rok za pokretanje spora od 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava, koji je prekluzivan i čijim se protekom gubi pravo na pravnu zaštitu. Ukoliko zaposleni propusti zakonski rok za podnošenje tužbe, rešenje postaje konačno i pravnosnažno, čime nastaje pretpostavka njegove zakonitosti.

Prema načelu dispozicije tužilac je ovlašćen da podnese tužbu i u tužbi odredi tužbeni zahtev, o kome sud mora da odluči, pri čemu je sud vezan za obim i sadržinu tužbenog zahteva. Tužilac je određeno zahtevao utvrđenje da mu je protivzakonito prestao radni odnos 30.01.2012. godine kod tuženog, te da se obaveže tuženi da ga vrati na rad, zasnovan isključivo na činjenici da mu nije na zakonit način dostavljno rešenje o otkazu ugovora o radu. Drugostepeni sud je pravilno, odlučujući prema tako postavljenom tužbenom zahtevu zaključio da je tužbeni zahtev neosnovan.

U parnici iz radnog odnosa, sud ceni zakonitost rešenja o otkazu ugovora o radu sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava, povrede pravila otkaznog postupka i činjeničnog stanja iz osporenog rešenja. Tuženi je poštovao proceduru za davanje otkaza, budući da su upozorenje od 29.11.2011. godine i rešenje o otkazu od 27.12.2011. godine, doneti u pisanoj formi i iste su sadržine u pogledu činjeničnog opisa povrede – ponašanja tužioca zbog koga mu je prestao radni odnos, kao i u pogledu pravnog osnova prestanka radnog odnosa, odnosno rešenje o otkazu ugovora o radu sadrži obrazloženje i pouku o pravnom leku, što je saglasno članu 185. stav 1. Zakona o radu. Upozorenje o razlozima za otkaz ugovora o radu je dostavljeno tužiocu, čime mu je omogućeno da se o njima izjasni, kao i pravo na odbranu, u skladu sa članom 180. Zakona o radu.

Pravni put zaštite u slučaju povrede prava zaposlenog zbog nezakonitog prestanka radog odnosa propisan je navedenom odredbom člana 195. Zakona o radu, pokretanjem spor pred nadležnim sudom radi ocene zakonitosti rešenja kojim je povređeno pravo ili kada je saznao za povredu prava, a zakonski rok za pokretanje spora teče od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava. Iako je tužiocu je u toku januara 2012. godine, nakon povratka sa bolovanja i uručenja radne knjižice, faktički prestao radni odnos što je izvesnost o saznanju za povredu prava, a uručenjem rešenja o otkazu ugovora o radu uz odgovor na tužbu 28.05.2012. godine, dakle u toku parničnog postupka, što takav način uručenja proizvodi pravno dejstvo u pogledu saznanja za donetu odluku poslodavca kao i sadržaj te odluke, tužilac nije zahtevao ocenu zakonitosti tog rešenja. Sledom iznetog, pretpostavka zakonitosti rešenja o prestanku radnog odnosa znači da svako doneto rešenje proizvodi pravna dejstva i smatra se zakonitim sve dok se u propisanom sudskom postupku ne dokazuje suprotno i dok nadležni sud pravosnažnom odlukom ne poništi to rešenje. Zato se neosnovano navodima revizije ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Osim toga, odredbom člana 184. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05) koji je važio u vreme izvršenja povrede, otkaz ugovora o radu iz člana 179. tač. 1), 2), 3), 5) i 6) ovog zakona poslodavac može dati zaposlenom u roku od tri meseca od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza, odnosno u roku od šest meseci od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza.

U ovom slučaju za tuženog nije nastupila prekluzija u odnosu na mogućnost davanja otkaza ugovora o radu tužiocu za povredu radne obaveze koja mu je stavljena na teret učinjene dana 14.10.2011. godine, budući da je rešenje o otkazu ugovora o radu doneto 27.12.2011. godine, dakle pre proteka zakonskog roka od 3 meseca od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza. Taj rok se računa do dana donošenja rešenja o otkazu, a ne od dana dostavljanja otkaznog akta od kada se može pobijati u roku iz člana 195. stav 1. istog zakona.

Zbog toga su neosnovani revizijski navodi kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava u pogledu ocene i računanja roka zastarelosti otkaznog postupka, propisanog navedenom zakonskom odredbom.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP.

Na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Primenom člana 165. stava 1. u vezi člana 154. ZPP, Vrhovni sud je odbio zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju, jer to nisu troškovi potrebni za vođenje ove parnice.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković