.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 2925/2024
13.11.2025. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Gordane Komnenić i Marije Terzić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Mile Čogurić, advokat iz ..., protiv tuženog Javnog preduzeća „Putevi Srbije“ Beograd, čiji je punomoćnik Ivana Marković, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2930/23 od 15.05.2024. godine, u sednici održanoj 13.11.2025. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2930/23 od 15.05.2024. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 5015/21 od 23.11.2022. godine, stavom prvim izreke, poništena su kao nezakonita rešenje tuženog od 05.12.2008. godine zavedeno kod tuženog pod br. ... kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu i rešenje tuženog br. ... od 24.11.2008. godine kojim je tužilac udaljen sa rada. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužioca vrati na rad. Stavom trećim izreke, odbačena je kao nedozvoljena tužba u delu tužbenog zahteva kojim je traženo da se vrati na radno mesto inkasant. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka plati 483.750,00 dinara.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2930/23 od 15.05.2024. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom, drugom i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude drugostepenog suda, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Ispitujući pobijanu odluku primenom člana 408. ZPP („Sl. glasnik RS“ br. 72/11, 55/14 ... 10/23), Vrhovni sud je ocenio da revizija nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 8. ZPP na koju se ukazuje u reviziji, s obzirom da se člana 8. ZPP u postupku pred drugostepenim sudom primenjuje samo u situaciji kada se drugostepena odluka donosi posle rasprave održane pred tim sudom, dok bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačka 9. i 12. ZPP nisu revizijski razlog u smislu člana 407. stav 2. ZPP.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog radio na radnom mestu inkasanta – naplata putarine, po ugovoru o radu br. ... od 03.07.2006. godine i aneksa ugovora o radu br. ... od 14.05.2008. godine. Rešenjem o udaljenju br. ... od 24.11.2008. godine tužilac je privremeno udaljen sa rada (od dana dostavljanja a najduže tri meseca) jer je učinio povredu radne obaveze: 1.) vršenje naplata putarine po magnetnoj kartici u zatvorenom sistemu naplate suprotno propisanoj proceduri rada i dužnostima inkasanta iz Pravilnika o obavljanju poslova posebne naknade za upotrebu puta ili putnog objekta utvrđene članom 12. stav 12.4. alineja 3. aneksa ugovora, 2.) neizdavanje ili nepravilno izdavanje priznanice učesniku u saobraćaju ili neponištavanje odnosno nepravilno poništavanje priznanice koje učesnik u saobraćaju nije uzeo, utvrđeno članom 12. stav 12.4. alineja 1. aneksa ugovora o radu, 3.) prisvajanje imovine preduzeća ili sredstava rada utvrđene članom 12. stav 12.3. tačka 2. alineja 6. aneksa ugovora. Upozorenjem tuženog ... od 21.11.2008. godine tužilac je upozoren da je učinio povredu radne obaveze navdenu u prethodno citiranom rešenjeu o udaljenju zaposlenog sa rda pod tačkama od 1.) do 3.). Rešenjem o otkazu ugovora o radu br. ... od 05.12.2008. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog učinjenih povreda radne obaveze koje su navedene na isti način kao i u prethodno donetom upozorenju i rešenju o udaljenju zaposlenog sa rada.
Tužilac je početkom 2007. godine osetio zdravstvene probleme u vidu izuzetno jakih glavobolja, uzimao je na svoju ruku terapiju (prvobitno kafetin, brufen, diklofenak i slično) i nastavio da radi u takvom stanju zbog čega je zahtevao od šefa da ga premesti na druge poslove i da ne radi u trećoj smeni i ne radi sa novcem. Kasnije je potvrđeno da se radi o bolesti hipofize. Zdravstveno stanje tužioca se pogoršalo u periodu od 01.12.2008. godine do 11.12.2008. godine. Tužilac je lečen u periodu od 15.12.2008. godine do 24.12.2008. godine sa dijagnozom bolesti kao u otpusnoj listi. Na osnovu nalaza i mišljenja Komisije veštaka Aleksandre Ćerić specijaliste psihijatrije, Jelene Sredanović specijaliste psihijatrije i Olge Živković Aleksić specijaliste medicinske psihologije od 19.07.2022. godine je utvrđeno da je tumor hipofize kod tužioca uticao na mogućnost shvatanja i mogućnost upravljanja svojim postupcima tužioca tj. mogućnost upravljanja postupcima tužioca je bila bitno smanjena, a zasnovana na promenama u anatomiji i funkciji mozga. U momentu povrede radne obaveze tužilac je koristio adekvatnu terapiju ali je pre dijagnostifikovane bolesti postojala bolest i klinički simptomi u vidu pada koncentracije, glavobolje, razdražljivosti, nemogućnosti za pravilno sagledavanje stimulansa iz okoline, poremećaja vida za čije ispunjavanje je trebalo da prođe za 10 godina od početka ispoljavanja, su počeli postepeno da se javljaju zbog čega je i radna sposobnost tužioca bila bitno umanjena za poslove koji zahtevaju veće mentalno opterećenje i naprezanja produženi rad i rad noću. Na psihofizičko stanje tužioca njegovu koncentraciju i sposobnost da shvati i upravlja svojim postupcima imala su uticaj dodatna zdravstvena stanja (infekcija, povišenih temperatura) ali i narušeno normalno funkcionisanje organizma u smislu narušenih normalnih bioloških ritmova. Navedeno ponašanje pri povredi raznih obaveza se objašnjavaju postojanjem narušenih funkcija mozga odnosno posledica tumora hipofize. Tužilac nije bio zdrav u predoperativnom periodu, u godinama koje prethode 2008. godini, kada je izvršena prva operacija. Na pojavu simptoma koji su bili bolni i ometali kvalitet svakodnevnog funkcionisanja tužilac je reagovao uzimanjem određenih lekova analgetika, a upornost simptoma i okolini vidljive promene ponašanja uslovile su početak medicinskog pregleda i lečenja. Tužilac nije bio sasvim dobrog zdravlja niti je na operaciju otišao kao zdrava osoba. Povreda poslovnih obaveza izvršena je u periodu koji prethodi operaciji a koji je opisan kao period izmenjenog kognitivno-mentalnog funkcionisanja. U skladu sa tadašnjim mentalnim stanjem tužilac je pravio greške u svakodnevnom funkcionisanju a neke od tih grešaka pripadaju načinu funkcionisanju na poslu, jer su zahtevi radnog mesta tužioca prevazilazili tužiočeve mentalne sposobnosti.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev i poništili kao nezakonita osporena rešenja, uz zaključak da na strani tužioca nema krivice za učinjene povrede radne obaveze koje su mu stavljene na teret u smislu člana 172. tačka 2. Zakona o radu, zbog čega nije obrazovan otkazni razlog iz člana 179. tačka 2. istog Zakona.
Po oceni Vrhovnog suda, nižestepene odluke su donete pravilnom primenom materijalnog prava.
Člnom 179. tačka 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/2005), propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu, ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašnje i potrebe poslodavca i to: ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu. Shodno članu 180. istog Zakona, poslodavac je dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. tačka 2. tog Zakona, zaposlenog pisanim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora i da mu ostavi rok od najmanje 5 radnih dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja.
Članom 62. stav 2. Kolektivnog ugovora tuženog od 03.07.2006. godine, propisano je da zaposleni može privremeno da bude udaljen sa rada ako je priroda povrede radne obaveze, odnosno kršenje radne discipline ili ponašanje zaposlenog takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca, pre isteka roka iz člana 70. stav 1. i člana 71. stav 2. tog Kolektivnog ugovora. U članu 69. stav 1. tačka 8. alineja z, lj, i i o, propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu, ako za to postoje opravdani razlozi koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašnje i potrebe poslodavca i to: ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze tako što zlupotrebi službeni položaj u nameri da za sebe ili drugog ostvari protivpravnu imovinsku korist, ne pridržava se odnosno ne sprovodi odluke donete od strane organa poslodavca, nesavesno, neblagovremeno i nemarno izvršava radne obaveze.
Pravilnikom o obavljanju poslova naplate posebne naknade za upotrebu puta ili putnog objekta iz 2008. godine zavedenim kod tuženog pod brojem IV-953-03-2393 od 14.03.2008. godine, bliže je propisan način na koji inkasant vrši naplatu putarine.
Krivica u smislu člana 179. tačka 2. Zakona o radu je psihički odnos učinioca prema povredi radne obaveze i njenim posledicama koji može da uspostavi samo uračunljivo lice, odnosno zaposleni koji može da shvati značaj svojih radnji i upravlja svojim postupcima. Dakle, da bi odgovarao (uz odgovarujući stepen krivice) za povredu radne obaveze zaposleni mora biti uračunljiv. Ukoliko je uračunljivost smanjena do stepena bitnog u vreme izvršenja povrede radne obaveze, zaposleni ne može odgovarati otkazom za povredu radne obaveze, a takvo stanje utvrđuje se prema vremenu izvršenja povrede radne obaveze na osnovu sprovedenog veštačenja.
U konkretnom slučaju, komisijskim veštačenjem je utvrđeno da je u vreme učinjenih povreda radne obaveze, kao razloga privremenog udaljenja sa posla i otkaza ugovora o radu, uračunjivost tužioca bila bitno smanjeno usled narušenih funkcija mozga kao posledica tumora hipofize. Naime, tumor hipofize kod tužioca u vreme učinjenih povreda radne obaveze je uticao na njegovu svest i volju tako što je mogućnost shvatanja i mogućnost upravljanja postupcima tužioca bila smanjena do stepena bitnog, na način i u meri da je izvršavanja zadatka radnog mesta inskasanta prevazilazilo njegove mentalne sposobnosti. Zbog toga na strani tužioca u vreme učinjene povrede radne obaveze nije postojao umišljaj niti krajna nepažnja kao stepen krivice koji bi vodio odgovornosti tužioca i opravdali izricanje otkaza ugovora o radu iz razloga propisanog članom 179. tačka 2. Zakona o radu.
Kako se kod iznetog izvršene povrede radne obaveze ne mogu pripisati u odgovornost tužiocu kao zaposlenom, jer su učinjene usled posledica bolesti koja je uticala na svest i volju tužioca, na opisan način i u utvrđenom stepenu, to je i po oceni Vrhovnog suda osporeno rešenje o otkazu pravilno poništeno kao nezakonito i tuženi pravilno obavezan da tužioca vrati na rad (član 191. Zakona o radu). Sa istih razloga, pravilno je poništeno kao nezakonito i rešenje o privremenom udaljenju tužioca sa rada koje je prethodilo donošenju navedenog rešenja o otkazu.
Imajući u vidu da se u revizijskom postupku raspravljaju pravna, a ne i činjenična pitanja, predmet ocene revizijskog suda nisu bili ostali navodi revizije kojima se osporava ocena izvedenih dokaza i utvrđeno činjenično stanje (član 407. stav 2. ZPP).
Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.
Predsednik veća – sudija
Dobrila Strajina,s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
