Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja i tuženi su roditelji mal. BB, rođenog ..2013. godine. Brak stranaka je razveden presudom Osnovnog suda u Lazarevcu P2 23/21 od 25.03.2021. godine, njihovo zajedničko maloletno dete je povereno majci na samostalno vršenje roditeljskog prava i otac obavezan da na ime doprinosa za dečje izdržavanje plaća iznos od 25% od svojih redovnih mesečnih primanja. Porodica AA- VV je do 2021. godine živela u stanu u Ul. ... u ..., stečenom u toku braka supružnika, upisanom kao susvojina stranaka sa udelima od po 1/2. Tužilja je ... u osnovnoj školi i u vreme razvoda braka ostvarivala je zaradu od 80.000,00 dinara. Po prestanku zajednica života, tužilja je sa maloletnim detetom prešla da živi u stan svojih roditelja u Ul. ... u ..., koji je 2015. godine nasledila iz smrti oca pod teretom doživotnog uživanja u korist tužiljine majke GG. Po razvodu braka tuženi je živeo kod svojih roditelja u Lajkovcu, da bi se posle izvesnog vremena vratio u stan supružnika i isključivi je držalac ovog stana. Po zanimanju je ... zaposlen u RB „Kolubara“ u Lazarevcu sa masečnom zaradom u vreme razvoda braka od 140.000,00 dinara. Presudom Osnovnog suda u Lazarevcu K 432/22 od 09.06.2023. godine tužilac je oglašen krivim za krivično delo nasilje u porodici učinjeno na štetu tužilje u vremenskom periodu od januara 2021. godine do aprila 2022. godine. Tužilja i tuženi za sada ne mogu da reše svoj suvlasnički odnos na predmetnom stanu, jer tužilja u posebnoj parnici traži veći udeo od onog sa kojom je uknjižena u katastru, a uređenje načina korišćenja zajedničke stvari bilo bi protivno interesima svih stranaka, a posebno deteta.

Mal. BB je u vreme prestanka bračne zajednice svojih roditelja pohađao prvi razred i od tada živi sa majkom i bakom u stanu od 58 m2 koji se sastoji od dve manje spavaće sobe, kuhinje, kupatila i dnevene sobe. Koristi malu spavaću sobu od 6 m2 u kojoj se nalazi jedan regal i francuski krevet na kojem spava sa majkom, dok baka koristi drugu spavaću sobu. Njegov radni sto se nalazi u dnevnoj sobi koju koristi cela porodica, a za učenje koristi bakinu spavaću sobu. Prema izveštaju Centra za socijalni rad u Lazarevcu od 02.12.2024. godine, prostor u kojem tužioci žive je skučen, njihova soba je mala i bez dovoljno svetlosti. Dečak nema svoju sobu što bi bilo opravdano s obzirom na njegov uzrast i okolnost da u kući žive tri generacije. Dečak je često izložen napetim situacijama između majke i bake, pa i u školi teže kontroliše ponašanje.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo iz člana 194. Porodičnog zakona i utvrdili pravo stanovanja u korist tužilje kao roditelja kome je povereno vršenje roditeljskog prava i tužioca mal. detata i naložili tuženom da se iseli iz stana.

Članom 194. Porodičnog zakona propisano je da dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo imaju pravo stanovanja na stanu čiji je vlasnik drugi roditelj deteta ako dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo nemaju pravo svojine na useljivom stanu (stav 1.), pravo stanovanja traje do punoletstva deteta (stav 2.). Nemaju pravo stanovanja dete i roditelj ako bi prihvatanje njihovog zahteva za pravo stanovanja predstavljalo očiglednu nepravdu za drugog roditelja (stav 3). Pri tome, članom 6. st. 1. i 3. Porodičnog zakona je propisano da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta, a da država ima obavezu da poštuje, štiti i unapređuje pravo deteta.

Pravo stanovanja je lična službenost iz korupsa dečijih prava koje je Porodičnim zakonom ustanovljeno u cilju egzistencijalne zaštite deteta i u interesu roditelja koji vrši roditeljsko pravo na stanu čiji je vlasnik drugi roditelj. Cilj tog pravnog instituta je zaštita prava maloletnog deteta na dom, što govori u prilog stava da se pravo stanovanja može konstituisati i na stanu u susvojini roditelja deteta, tako da ne postoje zakonske smetnje da se pravo stanovanja ustanovi i na predmetnom stanu na kojem su suvlasnici roditelji tužioca mal. BB.

U konkretnom slučaju ispunjeni su uslovi propisani članom 194. Porodičnog zakona, jer tužilac mal. dete i tužilja kojoj je kao majci povereno roditeljsko pravo nemaju svojinu na useljivom stanu, dok je tuženi zdrava i radno sposobna osoba sa solidnim primanjima od kojih do punoletstva deteta može da reši svoju stambenu potrebu. Shodno navedenom, kao i da dete odrasta u neadekvatnom stambenom prostoru, da je fizička deoba predmetnog stana za sada nemoguća i da je u najboljem interesu maloletnog deteta neophodno fizičko razdvajanje roditelja zbog sukoba koji su eskalirali nasiljem u porodici, utvrđenje prava stanovanja tužilaca na predmetnom stanu uz istovremeno nalaganje iseljenja tuženome predstavlja opravdanu meru u smislu člana 194. u vezi člana 6. Porodičnog zakona, a usvajanje ovakvog zahteva ne predstavlja očiglednu nepravdu za tuženog.

Stoga su neosnovani navodi revizije da je pogrešno primenjen član 194. stav 1. Porodičnog zakona u pogledu uslova za konstituisanje prava stanovanja. Okolnosti koje tužilac navodi - da je tužilja vlasnik drugog stana, kao i da utvrđeno pravo doživotnog uživanja koje ima njena majka na stanu u vlasništvu tužilje ne utiče na njena vlasnička prava, a da je tuženom ½ predmetnog stana jedina imovina, i po oceni revizijskog suda ne dovode u pitanje zaključak nižestepnih sudova - da je stan tužilje stečen nasleđem neuseljiv i da ustanovljena službenost ne predstavlja očiglednu nepravdu za tuženog kao drugog roditelja. Posebno ako se ima u vidu da je do konstituisanja prava stanovanja na stanu u Ul. ... u ... došlo na osnovu sporazuma naslednih učesnika, tužilje i njene majke koja je sa tužiljom bila pozvana na nasleđe iz smrti pok. DD u prvom naslednom redu, te da bez takvog sporazuma, tužilja ne bi nasledila stan u celini, već samo udeo od ½. Pravo doživotnog uživanja je najšire stvarno pravo koje u najvećoj meri ograničava pravo svojine, apsolutno je i deluje prema svima, a vlasniku ostaje tzv. golo pravo svojine, tako da se ne može smatrati da je tužilja vlasnik drugog useljivog stana, dok tuženi može da reši pitanje sopstvenog stanovanja.

Neosnovan je i revizijski navod da sudovi nisu sveobuhvatno ocenili mišljenje organa starateljstva o uslovima života i stanovanja maloletnog deteta i tužilje u zajednici sa bakom, jer je u istom navedeno da su potrebe mal. BB zadovoljene u stanu u kojem trenutno živi. Uloga organa starateljstva u sudskim postupcima za zaštitu prava deteta jeste da pruži stručnu pomoć, njihov izveštaj predstavlja jedan od dokaza u postupku, a sud ga je pravilno cenio zajedno sa svim ostalim dokazima, rukovodeći se isključivo najboljim interesom deteta. Stoga se iz konteksta izvedena i revizijom interpretirana konstatacija organa starateljstva - da su potrebe deteta zadovoljene u stanu u kojem trenutno živi - ne može podvesti pod standard „očigledna nepravda“, zbog kojeg se ne bi mogao prihvatiti zahtev za ustanovljenje prava stanovanja.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Troškovi odgovora na reviziju tuženog nisu bili potrebni u smislu odredbe člana 154. ZPP, pa je na osnovu odredbe člana 165. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke presude.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković