Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20, 10/23-dr.zakon), u vezi člana 126. stav 1. Zakona o javnom informisanju i medijima („Službeni glasnik RS“, br. 83/14, 58/15), a koji se primenjuje na osnovu odredbe člana 153. Zakona o javnom informisanju i medijima („Službeni glasnik RS“, br. 92/23) i utvrdio da je revizija tužilje neosnovna.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se ukazuje na bitnu povredu iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, koja, međutim, saglasno članu 407. stav 1. ZPP nije zakonom propisan revizijski razlog. Navodima revizije kojima se osporavaju činjenični zaključci nižestepenih sudova u suštini se pobija utvrđeno činjenično stanje, što prema članu 407. stav 2. ZPP nije dozvoljeno, pa te navode Vrhovni sud nije cenio.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi su novinari istraživačkog tima VOICE i izdavač medija u kojem je 20.11.2020. godine objavljen tekst pod naslovom „Usluge socijalne zaštite-vredan biznis bez mnogo ulaganja“. U tekstu je navedeno da je Agencija za pružanje usluga socijalne zaštite „Niveus tim” iz Gornjeg Milanovca, čiji je osnivač tužilja „za manje od četiri godine putem javnih nabavki dobila najmanje 103 ugovora u vrednosti većoj od 420 miliona dinara“ u 33 opštine Srbije, pri čemu je najviše sredstava dobila od opštine Gornji Milanovac. Na osnovu podataka iz registra Agencije za privredne registre u tekstu je prikazan istorijat agencije: osnovana je 13.06.2016. godine kao Agencija za održavanje objekata, posredovanje u prodaji i grafički dizajn, da bi, nakon jedne promene naziva u januaru 2017. godine, 20.10.2017. godine promenila naziv i pretežnu delatnost u „socijalna zaštita bez smeštaja za stara lica i lica sa posebnim potrebama“. Ispod podnaslova „Prvu javnu nabavku dobili bez licence“ navedeni su datum podnošenja zahteva nadležnom ministarstvu za izdavanje licence (20.02.2017. godine), datum raspisivanja javne nabavke (23.02.2017. godine), datum zaključenja ugovora sa opštinom Gornji Milanovac (06.03.2017. godine) i datum izdavanja licence (12.04.2017. godine), uz zaključak autora da je agencija „dobila javnu nabavku, iako se u trenutku potpisivanja ugovora nije znalo da li će nadležno ministarstvo odobriti licencu“. Ispod podnaslova „Finansiranje iz budžeta“ navedeno je da je, prema finansijskom izveštaju predatom Agenciji za privredne registre za 2019. godinu, ukupan prihod Agencije iznosio 155.145.000,00 dinara, od čega prihod od javnih nabavki 146.844.419,78 dinara, „što je oko 94% ukupnih prihoda, što upućuje na to da je ova firma najvećim delom finansirana iz javnih sredstava“. U tekstu je preneta izjava profesorke Filozofskog fakulteta u Novom Sadu o značaju licenciranja pružalaca usluga socijalne zaštite kao osnovnog mehanizma provere i unapređenja kvaliteta usluga, kao i izjava advokata-stručnjaka za javne nabavke, koji je izneo mišljenje „da ovakvi podaci mogu da upute na zaključak da je reč o političkom preduzetništvu“. Ispod podnaslova „Najmlađi, a dobili najviše nabavki“ iznet je podatak da je od 33 posla koja su privatne agencije dobile 2018. godine Agencija tužilje dobila 26, iako u ovoj oblasti posluje kraće od ostalih agencija koje se pojavljuju kao pružaoci usluga. Ispod podnaslova „Bliskost sa vladajućom strankom kao recept za uspešno poslovanje“ navedeno je da je „formalna vlasnica agencije“ tužilja, ali da se kroz poslovanje preduzeća „prepliće“ ime ŽŽ, koji, prema dostupnim podacima, nije vlasnik, zakonski zastupnik ni zaposleni u agenciji, ali se pojavljivao kao njen predstavnik prilikom zaključivanja poslova sa lokalnim samoupravama, i čije se ime, prema podacima Agencije za privredne registre, pojavljuju u dokumentima dva privredna društva, zajedno sa imenom sadašnjeg predsednika opštine Gornji Milanovac. Preneta je izjava ŽŽ data novinarki VOICE da poslovi koje je dobila Agencija nemaju veze sa političkom strankom, da Agencija nije jedini učesnik na konkursima, da postoje druge agencije koje se bave istim poslom i da Agencija pruža usluge i u opštinama u kojima ta stranka nije na vlasti.

Dalje je utvrđeno da su podaci izneti u tekstu koji se odnose na osnivanje Agencije, promene naziva i pretežne delatnosti tačni i da proizlaze iz javno dostupnih podataka registra Agencije za privredne registre, da je tačan podatak da preko 90% prihoda Agencije potiče od pružanja usluga javnom sektoru, jer to proizlazi iz finansijskih izveštaja objavljenih kod Agencije za privredne registre i zvaničnih javno dostupnih podataka koje su objavili naručioci usluga, da su tačni podaci o datumima u vezi sa postupkom licenciranja i sprovedenom javnom nabavkom, kao i da je tačna činjenica da je Agenciju u poslovnim kontaktima sa naručiocima predstavljao svedok ŽŽ.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev, ocenjujući analizom teksta u delovima i u celini i sagledavanjem konteksta objavljivanja, da informacije koje je tužilja označila kao neistinite, nepotpune i uvredljive-sadržane u naslovu i podnaslovima teksta – predstavljaju vrednosne i mešovite iskaze, odnosno mišljenja i zaključke autora, čiju činjeničnu podlogu čine tačni zvanični podaci iz privrednih registara, portala javnih nabavki i lokalnih samouprava kao naručilaca usluga i socijalne zaštite, zbog čega objavljivanjem teksta nije protivpravno povređeno pravo tužilje na čast i ugled.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenili materijalno pravo-odredbe članova 5, 9. i 79. Zakona o javnom informisanju i medijima („Službeni glasnik RS“, br. 83/14, 58/15), člana 46. Ustava Republike Srbije i člana 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kada su tužbeni zahtev odbili kao neosnovan.

Sloboda izražavanja, zajamčena članom 46. Ustava Republike Srbije i članom 10. Konvencije, predstavlja jedno od suštinskih osnova demokratskog društva i jedno od osnovnih uslova za njegov napredak, i obuhvata ne samo informacije i ideje koje se primaju blagonaklono ili se smatraju bezazlenim, već i one koje vređaju, šokiraju ili uznemiravaju, jer to zahtevaju pluralizam, tolerancija i širokoumnost bez kojih nema demokratskog društva (Handyside protiv Ujedinjenog kravljevstva, presuda od 07.12.1976. godine, predstavka broj 5493/72, stav 49). Sloboda izražavanja može se ograničiti samo kada je to neophodno u demokratskom društvu, između ostalog radi zaštite ugleda ili prava drugih, pri čemu je prostor za ograničenje posebno uzak kada je reč o raspravi o pitanjima od javnog interesa. Sporni tekst rezulatat je istraživačkog novinarstva i bavi se načinom trošenja javnih sredstava kroz javne nabavke u oblasti usluga socijalne zaštite, transparentnošću tih postupaka i mogućim uticajem političkih veza na dodelu ugovora koji se finansiraju iz budžeta, dakle, temom od nesumnjivog javnog interesa, u pogledu koje štampa vrši ulogu „čuvara javnog interesa“, a javnost ima pravo da primi informacije (Bladet TromsØ i Stensaas protiv Norveške, presuda Velikog veća od 20.05.1999. godine, predstavka broj 21982/93, st.59. i 62.).

U praksi Evropskog suda za ljudska prava dosledno se pravi razlika između činjeničnih tvrdnji i vrednosnih sudova. Dok se postojanje činjenice može dokazivati, istinitost vrednih sudova nije podložna dokazivanju, a zahtev da se dokaže istinitost vrednosnog suda nemoguće je ispuniti, i njime se povređuje sama sloboda mišljenja zajemčena članom 10. Konvencija (Lingens protiv Austrije, presuda od 08.07.1986. godine, predstavka broj 9815/82, stav 46.). Međutim, i kada iskaz predstavlja vrednosni sud, srazmerno mešanje u slobodu izražavanja zavisi od toga da li za osporeni iskaz postoji dovoljna činjenična podloga, jer i vrednosni sud bez ikakvog činjeničnog osnova koji ga podržava može biti preteran (Jerusalem protiv Austrije, presuda od 27.02.2001. godine, predstavka br. 26958/95, stav 43).

U konkretnom slučaju, naslov i podnaslovi teksta, kao i zaključci autora o povezanosti poslovnog uspeha Agencije sa političkiim vezama, predstavljaju vrednosne, odnosno mešovite iskaze, mišljenja i zaključke autora izvedene iz činjenica iznetih u samom tekstu. Te činjenice: datum osnivanja Agencije, promena pretežne delatnosti, broju i vrednosti dobijenih ugovora o javnim nabavkama, strukturi prihoda i hronoligiji postupka licenciranja, utvrđene su kao tačne i potiču iz zvaničnih, javno dostupnih izvora. Vrednosni sudovi autora imaju, dakle, dovoljnu činjeničnu podlogu, koja je transparnetno izneta u samom tekstu, čime je svakom čitaocu omogućeno da iz prikazanih podataka izvede sopstveni zaključak. Objavljivanjem takvih mišljenja o pitanju od javnog interesa tuženi su se kretali u granicama dopuštene slobode izražavanja, zbog čega nema protivpravnosti kao pretpostavke odgovornosti za štetu.

Neosnovano se revizijom ističe da tuženi nisu postupali sa dužnom novinarskom pažnjom iz člana 9. Zakona o javnom informisanju i medijima. Naprotiv, autori teksta su pre objavljivanja proverili poreklo, istinitost i potpunost informacija uvidom u zvanične registre, portal javnih nabavki i dokumentaciju naručilaca, pribavili su stručna mišljenja dva sagovornika, a za odgovor su se obratili i Opštinskoj upravi Gornjeg Milanovca. Ispoštovano je i načelo „da se čuje druga strana“ budući da je u tekstu preneta izjava ŽŽ, koji je u ime Agencije osporio zaključke o političkoj povezanosti, čime je „drugoj strani“ pružena prilika da svoj stav iznese u samom tekstu.

Neosnovani su i navodi revizije da podnaslov „Prvu javnu nabavku dobili bez licence“ predstavlja nepotpunu informaciju kojom se tužilji pripisuje nepošteno poslovanje. U tekstu su navedeni svi relevantni datumi: podnošenje zahteva za izdavanje licence, raspisivanja javne nabavke, zaključenja ugovora i izdavanja licence, pa je prosečnom čitaocu jasno da je postupak licenciranja bio u toku i da je licenca izdata ubrzo po okončanju postupka javne nabavke. Nigde u tekstu nije navedeno da Agencija nije ispunjavala uslove oglasa za javnu nabavku, niti da je postupila protivzakonito. Izneta je potpuna i tačna hronologija događaja, a zaključak koji autori iz nje izvode predstavlja dopušteno kritičko mišljenje o postupanju naručioca i o funkcionisanju sistema javnih nabavki u ovoj oblasti.

Ne mogu se prihvatiti ni navodi revizije da iz teksta proizlazi da je tužilja „fiktivni vlasnik“ zato što je označena kao „formalna vlasnica“, kao ni da joj se pripisuje nezakonito poslovanje povezivanjem sa vladajućom strankom, niti da iz teksta proizlazi da tužilja „ništa ne ulaže, a zarađuje milione“. Označavanjem tužilje kao formalne vlasnice predstavlja tačan podatak o njenom registrovanom statusu prema podacima Agencije za privredne registre, iznet u kontekstu činjenično tačne tvrdnje da je Agenciju u poslovnim odnosima sa naurčiocima predstavljalo drugo lice. Podaci o vrednosti dobijenih ugovora i o strukturi prihoda Agencije takođe su tačni i potiču iz finansijskih izveštaja koje je sama Agencija predala nadležnom registru. Zaključci autora o mogućem uticaju političkih veza na poslovni uspeh Agencije izneti su samo kao mišljenje, uz navođenje činjenica iz kojih je to mišljenje izvedeno i uz istovremeno preneto suprotno mišljenje predstavnika Agencije, a ne kao tvrdnja da su tužilja ili njena Agencija izvršile krivično delo ili nezakonito postupale. Okolnost da tužilja sebe i svoju Agenciju u tekstu vidi u negativnom kontekstu posledica je kritičke prirode istraživačkog novinarstva, koju je dužna da trpi. Iako tužilja nije javna ličnost u užem smislu, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, i privatna lica se, kada svojevoljno stupe u arenu javne rasprave, izlažu proveri javnosti i dužna su da pokažu viši stepen tolerancije prema kritici (Jerusalem protiv Austrije, presuda od 27.02.2001. godine, predstavka br.26958/95, st. 38 i 39). Tužilja je osnivač privrednog subjekta koji se gotovo u celini finansira iz javnih sredstava i koji je svojom voljom stupio na teret poslovanja sa javnim sektorom, čime je prihvatila i šire granice prihvatljive kritike svog poslovanja nego što bi to bio slučaj kod lica čija delatnost nema dodira sa javnim sredstvima. U postupku odmeravanja na zaštitu ugleda iz člana 8. Konvencije i slobode izražavanja iz člana 10. Konvencije, u ovakvoj situaciji preteže interes javnosti da bude obaveštena o trošenju budžetskih sredstava.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković