Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije, Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu odredbe člana 404. stav 1. ZPP, jer u konkretnom slučaju ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse, niti za novim tumačenjem prava, ili razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana.

Pobijanom presudom usvojen je tužbeni zahtev i obavezana tužena Republika Srbija na isplatu tužiljinog novčanog potraživanja iz radnog odnosa utvrđenog izvršnom presudom (i dosuđenih troškova postupka), čije je prinudno izvršenje bilo određeno u odnosu na izvršnog dužnika Zdravstveni centar Vranje, ali nije bilo sprovedeno zbog višegodišnje blokade računa izvršnog dužnika čiji je osnivač tužena i koji se pretežno finansira iz ustupljenih javnih prihoda. O ovom pravu tužilje, kao i o prigovoru zastarelosti potraživanja koji je istakla tužena, sudovi su odlučili u skladu sa pravnim shvatanjima izraženim u odlukama ovog suda u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca, sa istim ili sličnim pravnim osnovom.

Razlozi na kojima su zasnovane odluke nižestepenih sudova nisu u suprotnosti sa tumačenjem materijalnog prava iz odredaba čl. 12. i 14. Zakona o stečaju u pogledu situacije kada postoji trajnija nesposobnost plaćanja pravnog lica – dužnika prema kojem se stečajni postupak ne sprovodi i solidarne odgovornosti Republike Srbije, kao osnivača dužnika (Zdravstveni centar Vranje) koji se pretežno finansira iz ustupljenih javnih prihoda, pošto je njima izražen pravni stav da solidarna odgovornost tužene države za obaveze dužnika čiji je ona osnivač, postoji i u slučaju ispunjenosti materijalno-pravnih uslova za otvaranje stečajnog postupka nad dužnikom u odnosu na koga se stečajni postupak po zakonu ne može sprovesti. I u pogledu zaključka o nezastarelosti utuženog potraživanja pobijanom presudom je izražen pravni stav koji je u skladu sa stavom koji je ovaj sud izrazio u svojim odlukama prema kome se trogodišnji rok zastarelosti potraživanja iz člana 196. Zakona o radu odnosi na novčana potraživanja zaposlenog prema njegovom poslodavcu, a ne i u slučaju kakav je konkretni u kome se zahteva isplata novčanog potraživanja utvrđenog pravnosnažnom sudskom odlukom, na koji se primenjuje odredba člana 379. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima o desetogodišnjem roku zastarelosti.

Shodno iznetom, Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, pa je na osnovu člana 404. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbama ZPP je propisano (član 410. stav 2. tačka 5) da je revizija nedozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese (član 403. st. 1. i 3), osim iz člana 404. ovog zakona, kao i da revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (član 403. stav 3).

U tužbi podnetoj u ovoj pravnoj stvari 11.04.2025. godine označena je vrednost predmeta spora od 10.000,00 dinara, koja očigledno ne prelazi zakonski „cenzus“ od 40.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, zbog čega izjavljena revizija nije dozvoljena.

S obzirom na izloženo, Vrhovni sud je reviziju odbacio drugim stavom izreke, na osnovu člana 413. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković