.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev 17491/2025
22.01.2026. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Jasmine Simović i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Dimitrije Vukomanović advokat iz ..., protiv tuženog Centra za kulturu Požarevac iz Požarevca, kojeg zastupa Gradsko pravobranilaštvo Grada Požarevca, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 2499/24 od 03.09.2025. godine, u sednici održanoj 22.01.2026. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 2499/24 od 03.09.2025. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 2499/24 od 03.09.2025. godine preinačena je presuda Osnovnog suda u Požarevcu P 416/20 od 11.12.2020. godine tako što je obavezan tuženi da, na ime nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova usled povrede prava ličnosti prouzrokovane diskriminacijom, isplati tužiocu iznos od 50.000,00 dinara sa zateznom kamatom od 08.12.2020. godine do isplate, i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 35.789,60 dinara.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 1. i člana 408. ZPP u vezi člana 41. stav 4. Zakona o zabrani diskriminacije, Vrhovni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.
U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnom presudom Višeg suda u Požarevcu Puz 2/17 od 18.01.2018. godine usvojen je tužbeni zahtev kojim je tužilac, kao uzbunjivač, tražio sudsku zaštitu od štetne radnje direktora tuženog. Štetnom radnjom, preduzetom u postupku predlaganja kandidata za članove upravnog odbora tuženog iz reda zaposlenih, direktor tuženog je izvršio i diskriminaciju tužioca tako što je samo jednoj od dve sindikalne organizacije, onoj čiji je tužilac bio član, naložio da umesto predloženog tužioca ponovo predloži kandidata koji je nosilac programske delatnosti. Tuženom je naloženo da donetu presudu objavi u javnom glasilu - nedeljnom listu „Reč naroda“ iz Požarevca. Označena presuda objavljena je u navedenom javnom glasilu, u broju 21 od 15.01.2019. godine.
Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev kojim je tražena naknada nematerijalne štete za duševne bolove zbog povrede prava ličnosti. Po stanovištu tog suda, zasnovanom na odredbi člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, tužilac nije dokazao postojanje poremećaja u duševnoj sferi zbog kojeg bi mu trebalo dosuditi traženu novčanu naknadu nematerijalne štete.
Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev. Po stanovištu tog suda, zasnovanom na članu 41. stav 1. i članu 43. stav 1. tačka 4. Zakona o zabrani diskriminacije, pravnosnažnom presudom donetom u sporu za zaštitu od uzbunjivanja utvrđeno je da je tužilac i diskriminisan, zbog čega ima pravo na naknadu potraživane nematerijalne štete, a njegovo potraživanje nije zastarelo jer od preduzete diskriminatorske radnje do podnošenja tužbe nije protekao rok iz člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.
Izloženo pravno stanovište drugostepenog suda prihvata i revizijski sud.
Prema članu 2. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije, diskriminacija predstavlja svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključenje, ograničenje ili davanje prvenstva) u odnosu na lica ili grupe, kao i na članove njihovih porodica i njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način koji se zasniva na određenim ličnim svojstvima (navedenim u toj odredbi) i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Zaštita od diskriminacije predstavlja pravo ličnosti zagarantovano članom 21. Ustava Republike Srbije i članom 1. Protokola 12. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, a od 07.04.2009. godine i Zakonom o zabrani diskriminacije.
Tužilac je diskriminisan u postupku predlaganja kandidata za članove upravnog odbora tuženog iz reda zaposlenih po osnovu članstva u sindikalnoj organizaciji, radnjom direktora tuženog koja je u posebnom sudskom postupku okvalifikovana i kao štetna radnja u značenju iz člana 2. tačka 7. Zakona o zaštiti uzbunjivača („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 128/14).
Povreda bilo kog prava ličnosti, pa i vršenje diskriminacije, predstavlja vid nematerijalne štete jer kod diskriminisanih lica izaziva osećaj nepravde, neravnopravnosti, a često i osećaj podređenosti, što kod njih izaziva duševne bolove.
U ovom slučaju, ceneći sve okolnosti pod kojima je izvršena diskriminacija tužioca pravilno je primenjen član 200. Zakona o obligacionim odnosima, kako u pogledu prava tužioca na naknadu nematerijalne štete, tako i u pogledu njene visine.
Zato, po oceni Vrhovnog suda, nisu osnovani navodi revidenta da je u ovom sporu pogrešno primenjena navedena odredba, te da je zadovoljenje (satisfakcija) tužiocu pruženo objavljivanjem pravnosnažne presude Višeg suda u Požarevcu Puz 2/17 od 18.01.2018. godine u sredstvu javnog informisanja. Kad je oštećeni zbog povrede prava ličnosti tpreo duševne bolove, pored sankcije iz člana 199. Zakona o obligacionim odnosima, može mu se dosuditi pravična novčana naknada kad se zbog okolnosti slučaja samo na taj način oštećenom može dati puna satisfaikcija, u skladu sa ciljem kojem naknada nematerijalne štete služi.
Iz tih razloga, na osnovu člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.
Predsednik veća - sudija
Branislav Bosiljković, s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
