Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku, u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac, kao poverilac i tuženi kao dužnik, zaključili su sporazum od 17.12.2009. godine, u kome je navedeno da su usaglasili međusobne obaveze i potraživanja (tačka 1), da dužnik duguje 4.500.000,00 dinara, koji iznos je u trenutku preuzimanja pozajmice po srednjem kursu NBS vredeo 50.000 evra, kao i 11.428 evra (tačka 2), te da će u prvom kvartalu 2010. godine biti sačinjena realna dinamika otplate duga iz tač. 2 ovog sporazuma (tačka 3), da su se sporazumeli da nakon toga ne može doći do produžavanja rokova otplate duga (tačka 4), kao i da se za vreme otplate duga ne vrši obračun kamate (tačka 5). Na mestu predviđenom za potpis dužnika navedeno je BB i nalazi se potpis, a na mestu predviđenom za potpis poverioca navedeno je AA i nalazi se potpis. Ocenom iskaza tužioca, saslušanog u svojstvu parnične stranke, utvrđeno je da je tuženom u maju 2009. godine pozajmio 4.500.000,00 dinara, a 17.12.2009. godine tuženom je pozajmio još 11.500 evra, ali je u sporazumu naveden iznos od 11.428 evra imajući u vidu kurs evra u odnosu na datum pozajmljenog iznosa od 4.500.000,00 dinara, te da je navedene iznose pozajmio tuženom zbog svog sina, koji je bio u zajedničkom poslu sa tuženim, bili su oformili konzorcijum u vezi firme „Metalpromet“ Kruševac.

Ocenom nalaza i mišljenja veštaka grafoskopske struke, utvrđeno je da je sporni potpis na sporazumu od 17.12.2009. godine, na mestu: za dužnika, autentičan potpis tuženog. Po nalaženju prvostepenog suda neosnovano je isticanje tuženog da predmetni zajam njemu nikada nije učinjen, odnosno da nije uzimao novac od tužioca i da navedeni sporazum nikada nije potpisao. Ocenom iskaza parničnih stranaka i svedoka, utvrđeno je da je sporazum potpisan u mestu ..., u restoranu VV, te s obzirom na činjenicu da rok vraćanja zajma sporazumom nije određen (već je predviđeno da će se u prvom kvartalu 2010. godine sačiniti dinamika vraćanja zajma), utvrđeno je da je tužilac maja 2013. godine, u prostorijama Privrednog društva „Metalpromet“ i to u hodniku, nakon održane skupštine akcionara, pozvao tuženog da mu učinjeni zajam vrati i tom prilikom tužilac je tuženom ostavio rok vraćanja zajma od 5 godina, odnosno dao mu je rok za vraćanje zajma do kraja 2018. godine, a najkasnije do 31.12.2018. godine.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev pravilnom primenom odredaba članova 12, 17. stav 1, 148. stav 1, 557. stav 1. i 562. stavovi 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), nalazeći da kod činjenice da u sporazumu od 17.12.2009. godine, koji su tužilac i tuženi potpisali, nije ugovoren rok vraćanja zajma (4.500.000,00 dinara i 11.428 evra), zaključujući da je tužilac, kao zajmodavac pozvao tuženog, kao zajmoprimca tek u maju 2013. godine da mu vrati dug po osnovu zajma i ostavio mu rok od 5 godina da to učini, do kraja 2018. godine, a najkasnije do 31.12.2018. godine, ocenivši da je istaknuti prigovor zastarelosti neosnovan, budući da je tuženi došao u docnju sa vraćanjem duga 01.01.2019. godine od kada je počeo da teče rok zastarelosti potraživanja tužioca, a od kada tužiocu pripada pravo na kamatu u skladu sa odredbom člana 277. stav 1. ZOO.

Po oceni Vrhovnog suda, odluka nižestepenih sudova zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 324. ZOO propisano je da dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje (stav 1), ko rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kad ga poverilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze (stav 2). Članom 557. istog zakona, propisano je da se ugovorom o zajmu, zajmodavac obavezuje da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta, dok je odredbom člana 562. propisano da je zajmodavac dužan vratiti u ugovorenom roku istu količinu stvari, iste vrste i kvaliteta (stav 1), ako ugovarači nisu odredili rok za vraćanje zajma, niti se on može odrediti iz okolnosti zajma, zajmoprimac je dužan vratiti zajam po isteku primerenog roka koji ne može biti kraći od dva meseca računajući od zajmodavčevog traženja da mu se zajam vrati.

Saglasno navedenom, da bi ugovor o zajmu nastao potrebno je da se stranke saglase o njegovim bitnim elementima, što se pre svega odnosi na sam predmet zajma i vreme njegovog trajanja. U konkretnom slučaju, utvrđeno je da je u maju 2009. godine tužilac pozajmio tuženom 4.500.000,00 dinara, a 17.12.2009. godine još 11.500 evra, da je 17.12.2009. godine zaključen ugovor o zajmu (sporazum, koji su svojeručno potpisali i tužilac i tuženi), u kome je navedeno da su usaglasili međusobne obaveze i potraživanja, da dužnik duguje 4.500.000,00 dinara, koji iznos je u trenutku preuzimanja pozajmice po srednjem kursu NBS vredeo 50.000 evra, kao i 11.428 evra, te da je navedene iznose tužilac pozajmio tuženom zbog svog sina (koji je bio u zajedničkom poslu sa tuženim, bili su oformili konzorcijum u vezi firme „Metalpromet“ Kruševac, da su navedeni sporazum potpisali tužilac i tuženi), da u sporazumu nije naveden rok vraćanja zajma, da je tužilac, kao zajmodavac pozvao tuženog, kao zajmoprimca u maju 2013. godine (u prostorijama Privrednog društva „Metalpromet“, nakon održane skupštine akcionara) da mu vrati dug po osnovu zajma i ostavio mu rok od 5 godina da to učini, do kraja 2018. godine, najkasnije do 31.12.2018. godine, kao i da tuženi nije ispunio svoju obavezu, odnosno tužiocu nije vratio pozajmljeni iznos. Po oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tuženi došao u docnju tek 01.01.2019. godine, od kada je tužilac mogao od tuženog da traži ispunjenje obaveze, pa s obzirom da je tužba podneta 24.06.2021. godine, to nije protekao rok zastarelosti propisan odredbom člana 371. ZOO. Stoga su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

U većem delu navodi revizije tuženog se neposredno ili posredno odnose na sprovedeni dokazni postupak i ocenu dokaza, te upućuju na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje. Takvi navodi nisu posebno razmotreni budući da u smislu člana 407. stav 2. ZPP ne predstavljaju dozvoljen revizijski razlog. Istovremeno ne dovode u sumnju pravilnost presuđenja i primenu materijalnog prava sadržanog u odredbama Zakona o obligacionim odnosima.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković