.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 338/2026
18.03.2026. godina
Beograd
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branke Dražić, predsednika veća, Marine Milanović, Vesne Mastilović, Ivane Rađenović i Vladislave Milićević, članova veća, u parnici tužioca AA, iz ..., čiji je punomoćnik Goran Stošić, advokat iz ..., protiv tuženog Javnog preduzeća „Komunalac“ iz Bujanovca, čiji je punomoćnik Miodrag Krstić, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv stava prvog izreke presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 4117/2023 od 21.12.2023. godine, u sednici održanoj 18.03.2026. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 4117/2023 od 21.12.2023. godine - stava prvog izreke, kao izuzetno dozvoljenoj.
ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 4117/2023 od 21.12.2023. godine - stava prvog izreke.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Bujanovcu P1 294/21 od 27.09.2023. godine, stavovima prvim i drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu na ime razlike između isplaćene i pripadajuće minimalne zarade za mesec januar, april i jul 2019. godine, isplati ukupno 2.357,07 dinara, u pojedinačnim mesečnim iznosima i sa zakonskom zateznom kamatom, čija su visina i datum dospelosti bliže navedeni u ovom stavu izreke, kao i da mu na ove iznose uplati pripadajuće doprinose kod RF PIO. Stavovima trećim i petim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu za period od 13.09.2018. godine do 01.12.2019. godine isplati i to: na ime razlike između isplaćene i pripadajuće zarade iznos od ukupno 49.052,22 dinara, i na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora ukupno 48.233,15 dinara, sve u pojedinačnim mesečnim iznosima i sa zakonskom zateznom kamatom čija su visina i datumi dospelosti bliže navedeni u ovim stavovima izreke. Stavom četvrtim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi obaveže da za period od 13.09.2018. godine do 01.08.2020. godine, na ime manje isplaćene naknade za topli obrok isplati iznos od 54.442,63 dinara, u pojedinačnim mesečnim iznosima i sa zakonskom zateznom kamatom čija su visina i datumi dospelosti bliže navedeni u ovom stavu izreke. Stavom šestim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi obaveže da na ime solidarne pomoći za 2018., 2019. i 2020. godinu, isplati iznos od 96.140,00 dinara, u pojedinačnim mesečnim iznosima i sa zakonskom zateznom kamatom čija su visina i datumi dospelosti bliže navedeni u ovom stavu izreke. Stavom sedmim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi obaveže da tužiocu isplati na ime poreza i doprinosa kod nadležnog fonda PIO, po stopi na dan uplate: za razliku isplaćene zarade za januar, april i jul 2019. godine, i za iznose koji nisu dosuđeni tužiocu u stavu prvom izreke; za razliku manje isplaćene naknade za topli obrok za period od 13.09.2018. godine do 01.08.2020. godine: za razliku manje isplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 13.09.2018. godine do 01.12.2019. godine. Stavom osmim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 102.250,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti do isplate.
Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 4117/2023 od 21.12.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Bujanovcu P1 294/21 od 27.09.2023. godine, u delu stava četvrtog izreke za period od 13.09.2018. godine do 31.12.2019. godine, u stavu petom izreke i u stavu sedmom izreke u odnosu na doprinose za topli obrok za period od 13.09.2018. godine do 31.12.2019. godine, i u odnosu na doprinose za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Stavom drugim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u stavu trećem izreke, preostalom delu stava četvrtog izreke za period od 01.01.2020. godine do 01.08.2020. godine, u stavu šestom izreke, u preostalom delu stava sedmog izreke u delu koji se odnosi na doprinose na razliku isplaćene zarade za januar, april i jul 2019. godine, i za iznose koji nisu dosuđeni tužiocu u stavu prvom izreke, kao i u odnosu na doprinose za topli obrok za period od 01.01.2020. godine do 01.08.2020. godine i odluka o troškovima postupka sadržana u stavu osmom izreke, i u ovom delu predmet je vraćen na ponovno suđenje prvostepenom sudu.
Protiv navedene presude donete u drugom stepenu, u pravnosnažnom delu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS”, br. 72/2011…10/2023, u daljem tekstu: ZPP).
Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu odredbe člana 404. ZPP.
Pravnosnažnom presudom, u pobijanom delu, primenom materijalnog prava iz odredbi Zakona o radu, odbijen je tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu, za period od 13.09.2018. godine do 31.12.2019.godine, isplati manje isplaćenu naknadu troškova za topli obrok, da mu za period od 13.09.2018. godine do 01.12.2019. godine, isplati naknadu troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora, sve sa pripadajućim doprinosima, kakva odluka je u skladu sa pravnim stavom izraženim u odlukama revizijskog suda o imperativnoj primeni Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava ( „Službeni glasnik RS“, br. 116/14, u primeni od 01.11.2014. godine).
Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, činjenice utvrđene u postupku i način presuđenja, Vrhovni sud je ocenio da je drugostepena odluka u skladu sa praksom revizijskog suda i pravnim stavovima izraženim u odlukama Vrhovnog suda, u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima stranaka, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, zbog čega nema uslova za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, a radi razmatranja pravnog pitanja opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.
Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 404. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.
Ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.
Odredbom člana 441. Zakona o parničnom postupku, propisano je da je u parnicama iz radnih sporova revizija uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. U svim drugim slučajevima revizija nije dozvoljena, osim kada se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje. Tada se primenjuje opšti režim dopuštenosti ovog pravnog leka, prema vrednosti predmeta spora pobijanog dela, u smislu odredbe člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku. Tom odredbom Zakona, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.
Tužba u ovoj pravnoj stvari je podneta 13.09.2021. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude je 81.425,06 dinara.
Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena na osnovu odredbe člana 403. stav 3. ZPP.
Na osnovu člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća – sudija
Branka Dražić,s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
