Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011...10/2023), u vezi odredbe člana 92. Zakona o uređenju sudova (''Službeni glasnik RS'', br. 10/2023), i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a ni druge bitne povrede na koje revident u reviziji neosnovano ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog zasnovao, prvo radni odnos na određeno vreme ...2009. godine na radnom mestu „ratarski tehnolog“, a potom, ugovorom o radu od ...2010. godine, i radni odnos na neodređeno vreme, takođe na radnom mestu „ratarski tehnolog“. Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova tuženog od ....2022. godine, u okviru Radne jedinice „...“ predviđena su dva radna mesta za koji se zahteva VII stepen stručne spreme, završen Poljoprivredni fakultet, smer ratarstvo. To su radna mesta „organizator poslovanja u biljnoj proizvodnji“ i „ratarski tehnolog“. U ostalim radnim jedinicama ne postoje radna mesta za koja se zahteva VII stepen stručne spreme, odnosno završen poljoprivredni fakultet, smer ratarstvo. Odlukom od 11.04.2023. godine, direktor tuženog je utvrdio višak zaposlenih zbog poteškoća u poslovanju koje se odnose na nerentabilnost poslovanja prouzrokovanu kreditnim zaduženjem i smanjenjem prihoda, što je dovelo do problema sa likvidnošću društva i poteškoća u izmirenju tekućih obaveza, kao i poteškoća u nabavci dovoljne količine sirovina za obavljanje osnovne delatnosti društva. Utvrđena je potreba za ukidanjem i smanjenjem broja izvršilaca na pojedinim radnim mestima sa 53 na 47, pa je tako, između ostalog, ukinuto sistematizovano radno mesto „ratarski tehnolog“ u radnoj jedinici ... – 1 izvršilac. Potom je tuženi, 20.04.2023. godine, doneo novi Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta kojim je, u okviru RJ „...“ predviđeno 1 radno mesto, umesto prethodno dva radna mesta, za koje se zahtevao VII stepen stručne spreme i to završen poljoprivredni fakultet, smer „ratarstvo“, a to je radno mesto „organizator poslovanja u biljnoj proizvodnji“. U drugim radnim jedinicama nije postojalo radno mesto za koje se zahteva VII stepen stručne spreme, završen poljoprivredni fakultet – smer „ratarstvo“. Odlukom direktora tuženog od 29.04.2023. godine, koja je doneta u vezi sa Odlukom o utvrđivanju viška zaposlenih od 11.04.2023. godine, utvrđeno je, između ostalog, da je prestala potreba za obavljanjem poslova u RJ „...“ – ratarski tehnolog pa je utvrđen je prestanak potrebe za radom tužioca. Na osnovu odredbe člana 192. u vezi sa članom 179. stav 5. tačka 1, 158. i 19. Zakona o radu, Pravilnika o radu i Odluke broj 343 od 29.04.2024. godine, tuženi je 09.05.2023. godine doneo pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu pod brojem ... . U rešenju je navedeno da tužiocu prestaje radni odnos kod poslodavca 09.05.2023. godine i da mu je isplaćena otpremnina u iznosu od 662.637,80 dinara u skladu sa članom 158. i 159. Zakona o radu. Rešenje je obrazloženo činjenicom da je, usled nastupelih ekonomskih promena, kreditne zaduženosti društva i nezadovoljavajućih finansijskih rezultata uzrokovanih povećanih troškova poslovanja, nemogućnosti daljeg investiranja u proces proizvodnje, kao i postojanja jake tržišne konkurencije, došlo do uvođenja nove organizacije rada kod poslodavca i da je zbog nepostojanja ekonomskih razloga utvrđena potreba za ukidanjem, kao i smanjenjem broja izvršilaca na pojedinim radnim mestima, pa tako i do ukidanja poslova na radnom mestu ratarskog tehnologa u RJ „...“, kako je predviđeno Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova od 20.04.2023. godine, čijim stupanjem na snagu je utvrđen prestanak potreba za obavljanje poslova ratarskog tehnologa u RJ „...“. Takođe je navedeno da zaposlenom nije mogao da se obazbedi drugi posao koji odgovara njegovoj stručnoj spremi jer nema poslova koje bi tuženi mogao da mu ponudi. Kod tuženog je, 05.07.2021. godine počeo da radi VV koji poseduje VII stepen stručne spreme – diplomirani inženjer poljoprivrede, smer ratarstvo i povrtarstvo, u svojstvu pripravnika radnom mestu „ratarski tehnolog“. Pre toga, tužilac je bio jedini zaposleni koji je obavljao poslove radnog mesta „ratarski tehnolog“. S tim u vezi, tužilac je bio zadužen da obučava VV, kao pripravnika. Nakon isteka godinu dana, tuženi je sa VV zasnovao radni odnos na određeno vreme, u trajanju od tri meseca, na radnom mestu „organizator poslovanja u biljnoj proizvodnji“. Posle isteka tri meseca, tuženi je sa VV zasnovao radni odnos na određeno vreme u trajanju od tri meseca, na istom radnom mestu, a potom je 04.01.2023. godine, tuženi sa VV zaključio ugovor o radu kojim je zasnovao radni odnos na određeno vreme do 03.07.2023. godine na radnom mestu „organizator poslovanja u biljnoj proizvodnji“. Kada je VV počio da obavlja poslove radnog mesta „organizator poslovanja u biljnoj proizvodnji“, tužilac i on su faktički obavljali iste poslove, pošto nije bilo razlike između njihovih poslova, pa je tužilac uglavnom radio u prvoj smeni, a VV u drugoj smeni. Između tužioca i VV nije postojao odnos nadređenosti i podređenosti, već su oba bili neposredno podređeni direkturu tuženog. Poslovi ranijeg radnog mesta „ratarski tehnolog“ se i danas obavljaju kod tuženog. VV je, posle isteka perioda na koji je zaključio ugovor o radu od 04.01.2023. godine, nastavio da radi kod tuženog koji je sa njim zasnovao radni odnos na neodređeno vreme, na radnom mestu „organizator poslovanja u biljnoj proizvodnji“. U aprilu 2023. godine tužilac je ostvario mesečnu zaradu u neto iznosu od 111.412,90 dinara, živi sam i nema izdravanih članova porodice.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužioca usvojili, primenom odredbi članova 179. stav 5. tačka 1, 182. stav 1. i 191. stav 5. Zakona o radu, nalazeći da je pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonito, pošto je tuženi mogao da obezbedi tužiocu premeštaj na drugo odgovarajuće radno mesto i zbog toga što je postupio suprotno odredbi člana 182. stav 1. Zakona o radu. Po oceni nižestepenih sudova, nakon ukidanja radnog mesta „ratarski tehnolog“ na kojem je tužilac bio zaposlen, tuženi je imao mogućnost da tužioca rasporedi na radno mesto „organizator poslovanja u biljnoj proizvodnji“, a koje radno mesto je sistematizovano u okviru Radne jedinice „...“ i odgovara stručnoj spremi tužioca koji je diplomirani inženjer poljoprivrede – smer ratarstvo. Mogućnost da tuženi rasporedi tužioca na to radn mesto proističe iz činjenice da je na radnom mestu „organizator poslovanja u biljnoj proizvodnji“ bio zaposlen VV na određeno vreme, tako što mu je radni odnos po osnovu ugovora o radu broj 3/1 od 04.01.2023. godine isticao 03.07.2023. godine, a što je nepuna dva meseca od 09.05.2023. godine kada je doneto pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu. S tim u vezi, utvrđeno je da su tužilac i VV u praksi obavljali iste poslove, tj. poslove radnog „ratarski tehnolog“ i poslove radnog mesta „organizator poslovanja u biljnoj proizvodnji“, iako su formalno bili raspoređeni na različita radna mesta. Pošto tužilac nije tražio vraćanje na rad kod tuženog, primenom odredbe člana 191. st. 5. i 8. Zakona o radu, tuženi je obavezan da mu naknadi iznos koji odgovara zbiru pet zarada koje je tužilac ostvario u mesecu koji prethodi mesecu u kome mu je prestao radni odnos, koliko mu, po stanovištu nižestepenih sudova pripada prema godinama života (52 godine), vremenu provedenom u radnom odnosu kod tuženog (14 godine) i činjenice da tuženi nema izdržavanih članova porodice.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su, usvajanjem tuženog zahteva tužioca, pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“ br. 24/2005,…95/2018), propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Ako otkaže ugovor o radu zaposlenom u slučaju člana 179. stav 5. tačka 1. ovog zakona, poslodavac ne može da na istim poslovima zaposli drugo lice u roku od tri meseca od dana prestanka radnog odnosa, osim u slučaju iz člana 102. stav 2. tog zakona, jer je tako propisano odredbom člana 182. stav 1. Zakona o radu.

U konkretnom slučaju, tuženi je, Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova od 20.04.2023. godine, koji je donet nakon što je direktor doneo Odluku bro 307 od 11.04.2023. godine o utvrđivanju viška zaposlenih, ukinuto radno mesto „ratarski tehnolog“ na kom je tužilac bio raspoređen. Tuženi je, pobijanim rešenjem, otkazao tužiocu ugovor o radu iako je imao mogućnost da ga rasporedi na radno mesto „organizator poslovanja u biljnoj proizvodnji“, koje je sistematizovano u okviru Radne jedinice „...“ i odgovara stručnoj spremi tužioca, koji je diplomirani inženjer poljoprivrede – smer „ratarstvo“. Suprotno tome, tuženi je sa drugim zaposlenim koji je radio na određeno vreme, zaključio ugovor o radu na neodređeno vreme i na taj način postupio suprotno odredbi člana 182. stav 1. Zakona o radu, imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje da su tužilac i VV, u praksi obavljali iste poslove iako su formalno bili raspoređeni na radna mesta sa različitim nazivima. Zloupotreba prava postoji kada poslodavac, u postupku davanja otkaza, ispoštuje formu, ali ne i suštinu, odnosno svrhu i cilj ovlašćenja da zaposlenom otkaže ugovor o radu primenom odredbe člana 179. stav 5. tačka 1. Ugovora o radu, tako što otpusti zaposlenog, kao tehnološki višak, da bi potom, u relativno kratkom vremenu, na njegovom mestu zaposlio drugog radnika, kao i u situaciji kada poslodavac otpusti zaposlenog, iako je imao mogućnost da prema njemu primenu neku od mera zapošljavanja, što je ovde slučaj. Pravna posledica nezakonitog prestanka radnog odnosa je u obavezi tuženog da tužiocu naknadi štetu, u smislu odredbe člana 191. st. 1. i 5. Zakona o radu.

Neosnovani su navodi revizije tuženog da se sud nedozvoljeno umešao u njegovu autonomiju, kao poslodavca, zaključujući da je on bio dužan da tužioca rasporedi na drugo mesto, jer o tome odlučuje isključivo poslodavac. Suprotno tome, u situaciji kada poslodavac zloupotrebi pravo na otkaz, u slučaju iz člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, tako što na istim poslovima zaposli drugo lice, iako je, prethodno, otkazao ugovor o radu tužiocu, sledi da i dalje postoji potreba za obavljanjem istih poslova, što znači da prednost za zaključivanje ugovora o radu ima tužilac, kome je prestao radni odnos, u smislu odredbe člana 182. stav 2. Zakona o radu, u odnosu na VV, sa kim je tuženi zaključio ugovor o radu na neodređeno vreme. Zbog toga, tuženi neosnovano u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu njegov ishod.

Na osnovu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković