Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 2575/2025 od 12.11.2025. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda ispravljena rešenjem istog suda P1 115/24 od 22.08.2025. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je izjavila blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, ukazujući da se radi o posebnoj reviziji.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse kao ni novo tumačenje prava, pa nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene propisane odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predmet tražene pravne zaštite je naplata potraživanja koje tužilja ima po osnovu rešenja o izvršenju koje je doneo javni izvršitelja, radi naplate troškova parničnog i izvršnog postupka proisteklih iz postupka isplate potraživanja iz radnog odnosa. Pobijana presuda kojom je tužbeni zahtev tužilje usvojen doneta je primenom odredbe člana 14. stav 1. Zakona o stečaju i 414. Zakona o obligacionim odnosima na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja da je tužena osnivač pravnog lica na koje se ne primenjuje Zakon o stečaju za obaveze prema poveriocima, pa je, kao solidarni dužnik, u obavezi da tužilji isplati predmetno potraživanje. Odluka koja se pobija posebnom revizijom ne odstupa od sudske prakse u predmetima sa istim pravnim osnovom i činjeničnim stanjem kako je u ovom predmetu, a zastarelost na koju tužena u reviziji ukazuje zavisi od docnje, što je činjenično pitanje pa, s tim u vezi, nema uslova za ujednačavanje sudske prakse.

Na osnovu odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 441. Zakona o parničnom postupku, propisano je da je u parnicama iz radnih sporova revizija uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. U svim drugim slučajevima revizija nije dozvoljena, osim kada se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje. Tada se primenjuje opšti režim dopuštenosti ovog pravnog leka, prema vrednosti predmeta spora pobijanog dela, u smislu odredbe člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku. Tom odredbom Zakona, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužbu radi naplate potraživanja tužilja je podnela 22.04.2024. godine, a vrednost predmeta spora je 104.853,33 dinara.

Imajući u vidu da ovo nije parnica u radnom sporu koja za predmet ima zasnivanje, postojanje ili prestanak radnog odnosa, kod kojih je revizija uvek dozvoljena, a da je pobijana vrednost predmeta spora ispod 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, sledi da revizija tužene nije dozvoljena.

Na osnovu odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković