Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju sa predlogom kao u odgovoru.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23) Vrhovni sud je zaključio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je bio zaposlen na neodređeno vreme u Radničkom univerzitetu „Smederevo“ od 10.12.2007. godine, pripojenom 07.09.2015. godine tuženom, koji je preuzeo svih 14 radnika radničkog univerziteta. Tužilac je 07.09.2015. godine zaključio aneks 1 ugovora o radu, broj ../15, na osnovu koga je kod tuženog raspoređen na radno mesto savetnika – ... . Skupština grada Smedereva je, u skladu sa Zakonom o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, 11.02.2016. godine donela odluku br. 02-20/2016-07, kojom je utvrdila maksimalan broj zaposlenih na neodređeno vreme za svaki organizacioni oblik u sistemu lokalne samouprave Grada Smedereva (za tuženog - 11). Tuženi je, na osnovu napred navedene odluke, 14.03.2016. godine doneo Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta (na koji je Gradsko veće Grada Smedereva dalo saglasnost rešenjem od 07.04.2016. godine) kojim je smanjen broj izvršilaca sa 20 na 11, te je devet zaposlenih ostalo neraspoređeno, među kojima i tužilac čije je radno mesto na kom je dotad radio ukinuto (prema sistematizaciji, postojalo je radno mesto višeg savetnika za koje je bio predviđen sedmi stepen stručne spreme, koji je kod tuženog imao jedino tužilac, ali je na tom mestu bio raspoređen zaposleni sa višom stručnom spremom).

Osporenim rešenjem tuženog broj ../2016 od 07.04.2016. godine tužiocu je otkazan aneks ugovora o radu od 07.09.2015. godine, sa obrazloženjem koje sadrži napred navedene činjenice, kao i to da tuženi, budući da je imao manje od 100 zaposlenih, nije bio dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih saglasno članu 153. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, da je sprovedena anketa među zaposlenima koji su radili na radnim mestima za kojima više ne postoji potreba i da se tužilac nije opredelio za zaključenje sporazuma o prestanku radnog odnosa, te da se rešenje donosi na osnovu člana 22. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru uz utvrđenje iznosa otpremnine koja je tužiocu i isplaćena. Rešenje je potpisao „direktor“ BB, koji je u to vreme bio v.d. direktora tuženog.

Po nalaženju prvostepenog suda, osporeno rešenje ne ispunjava osnovni formalni uslov - da bude doneto i potpisano od strane ovlašćenog lica, jer ga je potpisao vršilac dužnosti - v.d. direktora tuženog, nakon isteka šestomesečnog mandata tokom koga je zakonski zastupnik tuženog mogao biti v.d. direktora. Osim toga, prihvatajući navode iz tužbe i uz nju podnete dokaze, taj sud je zaključio da tuženi nije bio dužan da smanjuje broj zaposlenih jer je, prema Zakonu o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih i Odluci Skupštine Grada Smederevo od 11.02.2016. godine, imao manji broj (11) zaposlenih od 14 na 1.000 stanovnika za grupu jedinica lokalne samouprave od 100.000-150.000 stanovnika kojoj pripada Grad Smederevo (član 8. stav 3. Zakona), pri čemu je za lokalnu samoupravu Grada Smederevo inače, Odlukom Vlade RS („Službeni glasnik RS“, broj 101 od 08.12.2015. godine), bio propisan maksimalan broj zaposlenih od ukupno 1.584, a ona je u momentu donošenja te odluke imala 1.540 zaposlenih.

Prema stanovištu drugostepenog suda, okolnost što je lice koje je potpisao osporeno rešenje naslovljeno kao direktor, a ne kao v.d. direktora ne utiče na statusnu funkciju tog lica i s tim u vezi na ovlašćenja iz člana 192. stav 1. tačka 1. Zakona o radu. Suprotno nalaženju prvostepenog suda, u momentu donošenja i potpisivanja osporenog rešenja potpisnik osporenog rešenja je bio v.d. direktora, te da je imao ovlašćenja u skladu sa članom 192. Zakona o radu, zbog čega je osporeno rešenje zakonito, s obzirom i na ostale utvrđene činjenice. U odnosu na radno mesto višeg savetnika za koje je potreban sedmi stepen stručne spreme na kom je raspoređeno lice sa višom stručnom spremom, iako je za njega tužilac ispunjavao uslove, to radno mesto nije bilo slobodno u vreme donošenja osporenog rešenja, a raspoređivanje zaposlenih se vrši izmenom ugovorenih uslova rada prema čl. 171. i 172. Zakona o radu, te je bez uticaja činjenica o vrsti i stepenu stručne spreme tog zaposlenog na odlučivanje u ovoj pravnoj stvari, u kojoj su bili ispunjeni, suprotno nalaženju prvostepenog suda, uslovi za otkaz ugovora o radu tužiocu zbog prestanka potrebe za njegovim radom kod tuženog.

Po oceni Vrhovnog suda, odluka drugostepenog suda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Okolnost da je potpisnik osporenog rešenja naslovljen kao direktor a ne v.d. direktora ne utiče na njegovu statusnu funkciju i s tim u vezi na ovlašćenje iz člana 192. stav 1. tačka 1. Zakona o radu. Prema Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik RS“, br.72/09, 52/11, 55/13, 35/15-autentično tumačenje, 68/15, 62/16-odluka US), prava obaveze i odgovornosti direktora ustanove, u koju spada i tuženi (član 39. stav 2. tačka 3. i član 90), odnose se i na vršioca dužnosti direktora (član 125. stav 2), a isto je propisano i članom 20. stav 2. Statuta tuženog („Službeni list grada Smedereva“, br. 19/09, 2/13, 7/15). U pravnoj situaciji kada lice imenovano na dužnost v.d. direktora po isteku zakonskog roka nastavi da obavlja tu dužnost tada se, samo zbog te činjenice, ne može izvesti zaključak da su akti tog lica doneti po isteku tog roka ništavi. Takvi akti proizvode pravno dejstvo sve dok je vršilac funkcije direktora upisan kao zakonski zastupnik (a potpisnik osporenog rešenja je bio upisan u registar Privrednog suda u Požarevcu kao zakonski zastupnik tuženog sa neograničenim ovlašćenjima, rukovodio je radom tuženog i odlučivao o radnim odnosima zaposlenih). Stoga je bez uticaja na pravilnost odluke ponovljeni navod da je potpisnik osporenog rešenja bio označen kao direktor a ne v.d. direktora.

Zakonom o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru („Službeni glasnik RS“, br. 68/15, 85/15 i 91/16) uređen je prestanak radnog odnosa zaposlenog u organizacionom obliku u kome postoji potreba racionalizacije broja zaposlenih na određenim poslovima u skladu sa preduzetim merama iz člana 7. stav 2. ovog zakona za smanjenje broja zaposlenih na dva načina - uz isplatu novčane naknade (član 21) i uz isplatu otpremnine (član 22). U prvoj situaciji (član 21), zaposlenom koji se izjasni da prihvata prestanak radnog odnosa uz isplatu novčane naknade (čija je visina uređena stavom 3) pripada naknada koja isključuje njegovo pravo na ostvarivanje otpremnine za odlazak u penziju u skladu sa propisima kojima se uređuje njegov radno-pravni status. U drugoj situaciji (član 22), nakon donošenja novih akata o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta i prestanka radnog odnosa zaposlenih sa kojima je zaključen sporazum, organizacioni oblik je dužan da utvrdi broj zaposlenih za čijim radom prestaje potreba u skladu sa novom organizacijom rada, najmanje do broja utvrđenog odlukom o maksimalnom broju zaposlenih. U toj situaciji, zaposlenom koji je utvrđen kao višak zaposlenih, u skladu sa stavom trećim člana 22, ima pravo na isplatu otpremnine u visini koja se određuje u skladu sa zakonom kojim se uređuje njegov radno-pravni status.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br.24/05 sa novelama), propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla (član 179. stav 5. tačka 1).

Za pravilnu primenu otkaznog razloga iz citiranih zakonskih odredaba potrebno je da usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla, pa se ugovor o radu zaposlenom otkazuje zbog prestanka potrebe za obavljanjem koji je zaposleni obavljao u vreme otkaza.

Za obavljanjem tužiočevog posla potreba je prestala na osnovu Pravilnika tuženog o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta od 14.03.2016. godine, kojim je broj zaposlenih smanjen sa 20 na 11, tako da je devet zaposlenih ostalo neraspoređeno, među njima i tužilac, a radno mesto na kome je tužilac dotad radio je ukinuto zbog prestanka potrebe za njegovim radom. Pravilnik je donet donet na osnovu navedene odluke od 11.02.2016. godine, koju je Skupština grada Smedereva, kao nadležni subjekat, donela na osnovu člana 6. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, a kojom je za tuženog utvrdila maksimalan broj od 11 zaposlenih na neodređeno vreme. Kako nije postojala mogućnost premeštaja tužioca na drugo radno mesto, niti je postojalo slobodno radno mesto za koje je tužilac ispunjavao uslove, to su bili ispunjeni uslovi za otkaz ugovora o radu tužiocu zbog prestanka potrebe za njegovim radom kod tuženog. Budući da je tužiocu zakonito otkazan ugovor o radu, to nema uslova za njegovo vraćanje na rad kod tuženog u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Neosnovani su revizijski navodi da osporeno rešenje ne sadrži nijedan obrazložen razlog prestanka potrebe za radom tužioca, niti kriterijume za određivanje viška zaposlenih, te da se na ličnu samovolju direktora svodi koga će zadržati a koga ne. U obrazloženju osporenog rešenja naveden je razlog donošenja istog - stupanje na snagu Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, na osnovu koga je Skupština grada Smedereva 11.02.2016. godine utvrdila maksimalan broj zaposlenih na neodređeno vreme i kod tuženog, a tuženi u skladu sa tim doneo novi Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta prema kome je ostalo neraspoređeno devet zaposlenih, uključujući i tužioca, čije je radno mesto ugašeno. Kako nije reč o smanjenju izvršilaca na jednom radnom mestu već o ukidanju radnog mesta, poslodavac nije imao obavezu, protivno revizijskim navodima, primene kriterijuma prilikom utvrđivanja viška zaposlenih.

Vrhovni sud je cenio i ostale revizijske navode, kojima se ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost pobijane presude, pa ti navodi nisu posebno obrazlagani.

Na osnovu izloženog, a pošto je pravilna i odluka o troškovima parničnog postupka, odlučeno je kao u prvom stavu izreke, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Tužilac nije uspeo u postupku sa revizijom, pa mu ne pripadaju troškovi revizijskog postupka primenom člana 165. umvezi s članom 153. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković