Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2 362/25 od 29.08.2025. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dao odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23) u vezi člana 202. Porodičnog zakona, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani navodi revidenta o bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, jer se kroz ovu bitnu povredu odredaba parničnog postupka koja se od strane revidenta ne konkretizuje faktički osporava činjenično stanje, što ne predstavlja dozvoljeni revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, brak tužilje i tuženog je razveden presudom Osnovnog suda u Rumi dana ...2016. godine, a zajedničko maloletno dete stranaka VV poveren je majci na samostalno vršenje roditeljskog prava. Rešenjem od 28.10.2021. godine, određena je privremena mera i uređeno održavanje kontakta između oca i maloletnog deteta, tako što će se, počev od 25.12.2021. godine, viđanje odvijati svake druge nedelje u igraonici „...“ u ... u trajanju od 16,00 do 17,00 časova. Dana 20.03.2022. godine, tuženi u 17,00 časova nije predao mal dete tužilji nakon ličnog kontakta, odnosno viđanja sa detetom, o čemu je tužilja obavestila policijsku stanicu u Rumi u 17,10 časova. Nakon izlaska na lice mesta u 17,15 časova policijski službenici su sačinili službenu belešku i konstatovali da je po dolasku policijskih službenika tuženi predao dete majci, da je obavljen razgovor sa tuženim koji je izjavio da se zaigrao sa detetom u odvojenoj prostoriji koja je namenjena za dečje igre, da mu je bilo žao da prekine igru, te je iz tog razloga zakasnio 10 minuta da preda dete. Proverom kroz JIS Republike Srbije ustanovljeno je da tuženi nema oružje u legalnom posedu, o događaju je obavešten nadležni policijski službenik koji se dalje konsultovao sa OJT GG kada se isti izjasnio da nema elemenata da se postupa po Zakonu o sprečavanju vršenja nasilja u porodici, te da se preduzmu ovlašćenja iz domena policije što je i učinjeno i tuženi upozoren na ponašanje. Centar za socijalni rad opštine Ruma je u svom mišljenju od 14.06.2022. godine naveo da se na osnovu višegodišnjeg rada sa bivšim supružnicima, tužiljom i tuženim, kao i njihovim maloletnim sinom VV može zaključiti da tuženom treba izreći mere zaštite u skladu sa članom 197. i 198. Porodičnog zakona i zabraniti približavanje tužilji na udaljenosti od 50 metara, pristup u prostoru oko mesta stanovanja ili mesta rada tužilje uz zabranu daljeg uznemiravanja. Izneto je kao opravdanim uspostavljanje kontakta između oca i deteta u meri kako je privremenom merom i doneto. Tuženi je pravnosnažnom presudom K 427/19 od 25.12.2019. godine osuđen za krivično delo nedavanja izdržavanja iz člana 195. stav 1. KZ i za krivično delo nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ u odnosu na tužilju, a izrečena mu je i mera bezbednosti, zabrana približavanje i komunikacija u odnosu na ovde tužilju u trajanju od 2 godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev našavši da u ponašanju tuženog prema tužilji nema obeležja nasilja u porodici u smislu člana 197. Porodičnog zakona. Zaključili su da tužilja nije dokazala da je bila žrtva nasilja dana 20.03.2022. godine, s obzirom da tužilji nije bio ugrožen telesni integritet i duševno zdravlje vređanjem, drskim i bezobzirnim ponašanjem od strane tuženog, da navedenom prilikom nije bilo uvredljivih reči niti nasilnog ponašanja tuženog prema tužilji, već da se radilo samo o kašnjenju u predaji deteta, što ne predstavlja nasilje u smislu člana 197. Porodičnog zakona, te nema uslova za izricanje mere zaštite od nasilja u porodici.

Po nalaženju Vrhovnog suda, revizija tužilje nije osnovana u osporavanju pravilnosti primene materijalnog prava.

Članom 197. stav 1. Porodičnog zakona, definisano je nasilje u porodici kao ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice. Karakteristični vidovi nasilja (imenovani oblici nasilja), određeni su stavom 2. istog člana, uz određenje da se nasiljem u porodici smatra i svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje koje jedan član porodice ispoljava prema drugom članu porodice (neimenovani oblici nasilja).

Mere porodično-pravne zaštite propisane članom 198. Porodičnog zakona imaju preventivni karakter. Izriču se u slučaju utvrđenja da je nasilje u porodici vršeno i da je tražena zaštita svrsishodna. U konkretnom slučaju tužilja nije dokazala da je bila žrtva nasilja dana 20.03.2022. godine kada je u 16,00 časova dovela maloletno dete na viđanje sa ocem pa potom kada je preuzimanje trebalo biti u 17,00 časova, budući da nije dokazala da joj je bio ugrožen telesni integritet i duševno zdravlje vređanjem, drskim i bezobzirnim ponašanjem od strane tuženog kako je predviđeno odredbom člana 197. Porodičnog zakona. Prilikom odlučivanja nižestepeni sudovi su imali u vidu mišljenje organa starateljstva, ali su ovo mišljenje cenili u konkretnom slučaju u odnosu na ostale izvedene dokaze, službenu belešku policijskih službenika koji su izašli na lice mesta, njihove iskaze, iskaze svedoka DD, vlasnika igraonice u kojoj je privremenom merom uređeno održavanje kontakata između tuženog i maloletnog deteta zaključujući da nije bilo ni uvredljivih reči ni nasilničkog ponašanja tuženog, već da se radilo samo o kašnjenju u predaji deteta. Stoga tužilja navedenog dana nije bila ugrožena ponašnjem tuženog, pa nije svrsishodno ni opravdano izricanje tražene mere zaštite od nasilja u porodici tužilje.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud je našao da je revizija tužilje neosnovana s obzirom da se revizijom kroz osporavanje ocene izvedenih dokaza faktički osporava utvrđeno činjenično stanje i iznošenje sopstvenog zaključka o ispunjenosti uslova za određivanje mere zaštite od nasilja u porodici, što ne predstavlja revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Na osnovu odredbe člana 414. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Zahtevi tužilje i tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka su odbijeni, jer tužilja nije uspela u postupku po reviziji, a troškovi odgovora na reviziju nisu bili potrebni radi odlučivanja u ovom postupku.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković