Posebna revizija je izuzetno pravno sredstvo koje se, zbog pogrešne primene materijalnog prava, može izjaviti na osnovu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23; u daljem tekstu: ZPP) protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom. O dozvoljenosti posebne revizije odlučuje Vrhovni sud na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, u vezi s članom 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 10/23), ceneći potrebu odlučivanja o tom pravnom sredstvu zbog razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Vrhovni sud je ocenio da je u ovom sporu potrebno dozvoliti odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa i novog tumačenja prava u pogledu roka zastarelosti potraživanja iz radnog odnosa koje počiva na obračunu zarade sačinjenom od strane poslodavca (na osnovu koga je doneto rešenje o izvršenju) i, shodno tome, u pogledu roka zastarelosti potraživanja prema pravnom licu koje, kao osnivač, solidarno odgovara za obaveze pravnog lica (poslodavca) prema kome se, uprkos trajnijoj nesposobnosti plaćanja, stečajni postupak ne sprovodi, zbog čega je odlučio kao u stavu prvom izreke, na osnovu člana 404. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija osnovana.

U postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zaposleni u Zdravstvenom centru Vranje koji mu nije isplatio zaradu za april 2017. godine, zbog čega je tužilac podneo protiv svog poslodavca predlog za izvršenje na osnovu obračuna zarade. Osnovni sud u Vranju je odredio izvršenje rešenjem II 3167/17 od 05.06.2017. godine, kojim je obavezao je izvršnog dužnika Zdravstveni centar Vranje da isplati tužiocu 26.647,01 dinar sa zakonskom zateznom kamatom od 29.05.2017. godine do isplate i 6.989,00 dinara na ime troškova izvršenja pred sudom. Sprovođenje ovog izvršenja određeno je prenosom novčanih sredstava sa računa izvršnog dužnika (rešenje javnog izvršitelja II 2719/2017 od 16.06.2017. godine), do koga nije došlo jer je račun izvršnog dužnika u neprekidnoj blokadi od 2016. godine. Pošto tužiočevo potraživanje nije naplaćeno od izvršnog dužnika koji se finansira prevashodno iz javnih prihoda (doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje) ustupljenih od Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, tužilac je tužbom u ovoj parnici zahtevao od tužene Republike Srbije, kao osnovača njegovog dužnika, da mu naknadi označene iznose.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su obavezali tuženu da predmetno potraživanje isplati tužiocu, primenom odredaba čl. 28. stav 2. Zakona o zdravstvenoj zaštiti i 11. i 14. Zakona o stečaju, nalazeći da u konkretnom slučaju Republika Srbija, kao osnivač, solidarno odgovara za obaveze Zdravstvenog centra u Vranju, u odnosu na koga postoje materijalnopravni uslovi za otvaranje stečajnog postupka zbog trajne nesposobnosti za plaćanje, ali se stečaj protiv njega ne sprovodi. Po oceni sudova, istaknuti prigovor zastarelosti tužiočevog potraživanja, zasnovan na odredbi člana 196. Zakona o radu o trogodišnjem roku zastarelosti novčanih potraživanja iz radnog odnosa, nije osnovan jer je tužiočevo potraživanje utvrđeno od strane njegovog poslodavca - dužnika (isplatioca) obračunom zarade, te se na takvo potraživanje primenjuje desetogodišnji rok zastarelosti iz člana 379. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Pravilna je drugostepena odluka, zbog čega se ona neosnovano osporava revizijom tužene.

Zakonom o stečaju („Službeni glasnik RS“ br. 104/09, 99/11 - dr. zakon, 71/12 - US, 83/14, 113/17, 44/18, 95/18, 44/25 – US), odredbama člana 11. je propisano: da se stečajni postupak otvara kada se utvrdi postojanje najmanje jednog stečajnog razloga (stav 1); da su stečajni razlozi: 1) trajnija nesposobnost plaćanja; 2) preteća nesposobnost plaćanja; 3) prezaduženost; 4) nepostupanje po usvojenom planu reorganizacije i ako je plan reorganizacije izdejstvovan na prevaran ili nezakonit način (stav 2); da trajnija nesposobnost plaćanja postoji ako stečajni dužnik: 1) ne može da odgovori svojim novčanim obavezama u roku od 45 dana od dana dospelosti obaveze; 2) potpuno obustavi sva plaćanja u neprekidnom trajanju od 30 dana (stav 3); da preteća nesposobnost plaćanja postoji ako stečajni dužnik učini verovatnim da svoje već postojeće novčane obaveze neće moći da ispuni po dospeću (stav 4); da prezaduženost postoji ako je imovina stečajnog dužnika manja od njegovih obaveza (stav 5). Odredbama člana 14. istog zakona propisano je da se stečajni postupak ne sprovodi prema Republici Srbiji; autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave; fondovima ili organizacijama obaveznog penzijskog, invalidskog, socijalnog i zdravstvenog osiguranja; pravnim licima čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave, a koja se isključivo ili pretežno finansiraju kroz ustupljene javne prihode ili iz republičkog budžeta odnosno budžeta autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave; Narodnoj banci Srbije; Centralnom registru, depou i kliringu hartija od vrednosti; javnim agencijama. (stav 1); kao i da za obaveze pravnog lica nad kojim se u skladu sa stavom 1. ovog člana ne sprovodi stečajni postupak solidarno odgovaraju njegovi osnivači, odnosno vlasnici, kao članovi ili akcionari (stav 3).

Zakonom o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 106/15, 106/16 - autentično tumačenje, 113/17-autentično tumačenje, 54/19, 9/20-autentično tumačenje, 10/23-drugi zakon, 91/25; u daljem tekstu: ZIO) propisane su vrste izvršni isprava: 1) izvršna sudska odluka i sudsko poravnanje koji glase na davanje, činjenje, nečinjenje ili trpljenje; 2) izvršna odluka doneta u prekršajnom ili upravnom postupku i upravno poravnanje koji glase na novčanu obavezu ako posebnim zakonom nije drukčije određeno; 3) izvod iz Registra zaloge i izvod iz Registra finansijskog lizinga; 4) ugovor o hipoteci i založna izjava; 5) plan reorganizacije u stečajnom postupku čije je usvajanje rešenjem potvrdio sud; 6) javnobeležničke isprave koje imaju snagu izvršne isprave; 7) sporazum o rešavanju spora putem posredovanja, koji ispunjava uslove određene zakonom kojim se uređuje posredovanje u rešavanju sporova; 7a) odluka Ustavnog suda kojom je usvojen zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu štete; 8) isprava koja je ovim ili drugim zakonom određena kao izvršna isprava (član 41. stav 1), kao i uslovi koji su neophodni da bi izvršna isprava bila podobna za donošenje rešenja o izvršenju (član 47): ako sadrži podatke o izvršnom poveriocu, izvršnom dužniku i predmet, vrstu i obim ispunjenja obaveze. Ako u izvršnoj ispravi nije određen rok za dobrovoljno ispunjenje obaveze, on iznosi osam dana od dostavljanja izvršne isprave izvršnom dužniku (stav 1); ako dospelost obaveze ne može da se utvrdi iz izvoda iz Registra zaloge, izvršni poverilac podnosi pismeni dokaz o tome da je izvršnom dužniku ostavio naknadni rok da ispuni obavezu (stav 2).

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17-odluka Ustavnog suda, 113/17, 95/18-autentično tumačenje, 109/25 drugi zakon), i to odredbama člana 121, propisano je da je poslodavac dužan da zaposlenom prilikom svake isplate zarade i naknade zarade dostavi obračun (stav 1); i to i za mesec za koji nije izvršio isplatu zarade, odnosno naknade zarade (stav 2); uz koji je dužan da mu dostavi i obaveštenje da isplata zarade, odnosno naknade zarade, nije izvršena i razloge zbog kojih nije izvršena isplata (stav 3); sve to najdocnije do kraja meseca za prethodni mesec (stav 4); pri čemu se dostava zaposlenom može učiniti i u elektronskoj formi (stav 5); s tim da obračun zarade i naknade zarade koje je dužan da isplati poslodavac u skladu sa zakonom predstavlja izvršnu ispravu (stav 6); a zaposleni kome je zarada i naknada zarade isplaćena u skladu sa obračunom iz st. 1. i 2. ovog člana, zadržava pravo da pred nadležnim sudom osporava zakonitost tog obračuna (stav 7); sadržaj obračuna iz st. 1. i 2. ovog člana propisuje ministar (stav 8). Istim zakonom je propisano (član 196) da sva novčana potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju u roku od tri godine od dana nastanka obaveze.

Pravilnikom o sadržaju obračuna zarade, odnosno naknade zarade („Službeni glasnik RS“, br. 90/14, 44/18-dr.propis) detaljno su propisani podaci koje sadrži obračun zarade, u skladu sa Zakonom o radu i ZIO. Obračun zarade, odnosno naknade zarade, kako to propisuje odredba člana 1. ovog pravilnika, sadrži: 1) podatke o poslodavcu, i to: (1) za pravno lice: naziv, sedište (adresa), PIB i matični broj, broj računa i naziv banke kod koje se račun vodi; 2) podatke o zaposlenom: ime i prezime, adresu, JMBG, naziv banke i broj računa na koji se isplaćuje zarada odnosno naknada zarade; 3) podatke o periodu na koji se odnosi obračun: mesec, odnosno period na koji se odnosi obračun zarade, odnosno naknade zarade (deo ili konačni obračun, odnosno naknade zarade); 4) podatke potrebne za obračun zarade, odnosno naknade zarade, kao i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje i poreza u skladu sa zakonom, kao i iznos zarade odnosno naknade; 5) datum određen za isplatu zarade, odnosno naknade zarade (datum dospelosti). Odredbom člana 2. detaljno je propisan sadržaj podataka iz člana 2. stav 1. tačka 4) koji se odnosi na ostvarene časove rada, pripravnosti, one časove za koje zaposleni ostvaruje pravo na naknadu zarade, i to po vrstama odsutnosti, kao i one za koje zaposleni ne prima naknadu, kao i niz drugih podataka koji obavezu poslodavca čine određenom, a obračun zarade i naknade zarade pouzdano utvrđenim i podobnim za izvršenje.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89, „Službeni list SRJ“, br. 31/93, „Službeni glasnik RS“, br. 18/20; u daljem tekstu: ZOO) je propisano (član 360) da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze (stav 1); da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (stav 2); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1); da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362); da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti (član 371); kao i da sva potraživanja koja su utvrđena pravnosnažnom sudskom ili odlukom drugog nadležnog organa, ili poravnanjem pred sudom ili drugim nadležnim organom, zastarevaju za deset godina, pa i ona za koja zakon inače predviđa kraći rok zastarelosti (član 379. stav 1). Istim zakonom je propisano (član 414) i da svaki dužnik solidarne obaveze odgovara poveriocu za celu obavezu i poverilac može zahtevati njeno ispunjenje od koga hoće sve dok ne bude potpuno ispunjena, ali kad jedan dužnik ispuni obavezu, ona prestaje i svi se dužnici oslobađaju (stav 1), s tim da od više solidarnih dužnika, svaki može dugovati sa drugim rokom ispunjenja, pod drugim uslovima i uopšte sa različitim odstupanjima (stav 2). Prema odredbama člana 421. istog zakona, docnja jednog solidarnog dužnika nema dejstvo prema ostalim dužnicima (stav 1) i isto važi i za priznanje duga koje bi izvršio jedan od solidarnih dužnika (stav 2), a člana 422. da ako zastarevanje ne teče ili je prekinuto prema jednom dužniku, ono teče za ostale solidarne dužnike i može se navršiti, ali dužnik prema kome obaveza nije zastarela i koji je morao da je ispuni ima pravo zahtevati od ostalih dužnika prema kojima je obaveza zastarela da mu naknade svaki svoj deo obaveze (stav 1) i da odricanje od navršene zastarelosti nema dejstva prema ostalim dužnicima (stav 2).

Odgovornost tužene Republike Srbije u konkretnom slučaju, koja ni nije bila sporna tokom postupka, počiva na činjenicama da je tužena osnivač pravnog lica (tužiočevog poslodavca Zdravstveni centar Vranje) kod koga su se počev od 2016. godine, zbog trajnije nesposobnosti plaćanja, stekli uslovi iz člana 11. st. 1. i 2. tačka 1. u vezi sa stavom 3. Zakona o stečaju za otvaranje stečajnog postupka, ali se prema njemu postupak stečaja ne sprovodi saglasno članu 14. stav 1. istog zakona, te za njegove obaveze solidarno odgovara tužena, saglasno odredbi člana 14. stav 3. Zakona o stečaju, kako su pravilno zaključili i nižestepeni sudovi.

U pogledu roka zastarelosti potraživanja, zakonska obaveza tužene potiče iz pravnog osnova zajedničkog sa obavezom poslodavca prema zaposlenom i solidarna je, zbog čega takvo potraživanje zastareva u istom roku i prema pravnom licu koje je dužnik (poslodavac) i prema tuženoj koja u konkretnoj pravnoj situaciji solidarno odgovara za obaveze tog pravnog lica. Stoga bi novčano potraživanje iz radnog odnosa zastarevalo i prema tuženoj, kao i prema poslodavcu za koga tužena odgovora u ovoj pravnoj stvari, u roku od tri godine iz člana 196. Zakona o radu, da okolnosti konkretne pravne situacije nisu uslovile prerastanje predmetnog potraživanja u potraživanje koje zastareva u roku od deset godina iz člana 379. ZOO. Reč je o u situaciji u kojoj poslodavac, u skladu sa svojom dužnošću iz člana 121. Zakona o radu, sačini obračun zarade zaposlenog i time utvrdi iznos svog duga po tom osnovu prema zaposlenom, a zaposleni se sa time saglasi ne osporavajući u sudskom postupku zakonitost tog obračuna, već obračun zarade upotrebi kao izvršnu ispravu radi namirenja svog potraživanja u izvršnom postupku. Potraživanje koje je utvrđeno za izvršenje podobnom izvršnom ispravom (obračunom zarade) koju je sačinio nadležni pravni subjekat (poslodavac-dužnik), u vezi sa kojim postoji neosporna saglasnost volja poverioca i dužnika (jer je poverilac - zaposleni obračun zarade prihvatio ne koristeći pravo da pred sudom osporava njegovu zakonitost, već je na osnovu njega neposredno pokrenuo izvršni postupak) upodobljava se potraživanjima iz člana 379. ZOO i stoga zastareva u roku od deset godina.

Nesumnjivo je da institut zastarelosti potraživanja proističe iz društvene potrebe za pravnom sigurnošću i da inteziviranje pravnog prometa, zavisno od vrste obligacija, nameće različite i sve kraće rokove zastarelosti. Zastarelost je sankcija za pasivno držanje poverioca prema sopstvenom pravu unutar zakonom određenog vremena sankcionisano zbog koje poverilac gubi zaštitu svog prava pod uslovom da je dužnik izrazio volju (prigovor zastarelosti) da se koristi pravom koje za njega nastaje iz takvog poveriočevog držanja. Međutim, u konkretnom slučaju postoji pravno valjan razlog zbog koga se ima primeniti odredba o desetogodišnjem roku zastarelosti iz člana 379. ZOO, inače najdužem roku zastarelosti koji je bio propisan odredbama ZOO u vreme njegovog donošenja, kada je kao opšti bio propisan petogodišnji rok zastarelosti i kada obračun zarade nije bio propisan kao izvršna isprava. U konkretnom slučaju poveriocu (tužiocu) se ne može prebaciti nemar prema ostvarenju njegovog prava. Tužilac je izvršnu ispravu o svom nespornom, utvrđenom i dospelom potraživanju (obračun zarade učinjen od strane dužnika- poslodavca), sa čijom se sadržinom saglasio (naročito sa utvrđenim iznosom svog potraživanja), upotrebio pred sudom, a sud je na osnovu nje doneo rešenje o izvršenju već 05.06.2017. godine. Ovom naročitom saglasnošću volja, s jedne strane poslodavca, koji je utvrdio iznos svog dugovanja prema zaposlenom i o tome zaposlenom izdao obračun, koja predstavlja izvršnu ispravu saglasno članu 121. stav 6. Zakona o radu, članu 41. stav 1. tačka 8. i članu 47. ZIO i, s druge strane zaposlenog, koji nije osporavao zakonitost izvršne isprave, već je na osnovu nje pokrenuo izvršni postupak, stekli su se uslovi za primenu dužeg roka zastarevanja i za ona potraživanja za koja zakon inače propisuje kraći rok zastarelosti. Budući da je tužba u ovom sporu podneta 05.03.2025. godine, pre isteka desetogodišnjeg roka zastarelosti, pravilan je zaključak da je prigovor zastarelosti, koji tužena ponavlja u reviziji, neosnovan.

Imajući izloženo u vidu, Vrhovni sud je doneo odluku iz stava drugog izreke, na osnovu člana 414. ZPP.

Odluka o troškovima postupka po reviziji iz stava trećeg izreke ove presude doneta je na osnovu člana 165. stav 1. u vezi s čl. 153. stav 1. ZPP, s obzirom da tužena nije uspela u postupku po reviziji koju je izjavila.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković