Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u potvrđujućem delu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Prema članu 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11...10/23 drugi zakon), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudkse prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava prvog ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija (stav 2.).

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za primenu instituta izuzetno dozvoljene revizije iz člana 404. stav 1. ZPP. Predmet tražene pravne zaštite je naknada štete nastale na zasadima malina tužioca koju je prouzrokovao grad sa olujem, usled propusta organa tužene. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 14.05.2015. godine, na teritoriji Opštine Ivanjica, dogodila se vremenska nezgoda (grad sa olujom) u više navrata koja je izazvala velika materijalna oštećenja na poljoprivrednim kulturama, između ostalog, na tužiočevom zasadu malina u selu ..., na MZV „...“, površine 20 ari u obimu od oko 30% (prema izveštaju komisije o proceni štete). U vreme nastanka štete, na teritoriji ove opštine nije ispaljena ni jedna protivgradna raketa, jer MUP RS – Sektor za vanredne situacije nije zaključio ugovor sa strelcima i nije im dao odobrenje da dejstvuju radi sprečavanja nastanka štete većeg obima, a sezona odbrane od grada traje od 15. aprila do 15. oktobra. Pre ove vremenske nepogode tužilac nije nije postavio zaštitne mere na zasadu malina i nije ga osigurao kod osiguravajuće kuće radi sprečavanja ili umanjenja štetnih posledica grada. Veštačenjem preko veštaka poljoprivredne stuke, utvrđeno da nije bilo moguće postaviti protivgradnu mrežu na zasadima tužioca zbog konfiguracije terena, a da šteta na zasadu malina iznosi 1.060.000,00 dinara, prema važećim tržišnim cenama u vreme veštačenja. Tužiocu nije isplaćena naknada po osnovu odobrenih namenskih bespovratnih sredstava na ime pomoći RS za naknadu štete izazvanog elementarnom nepogodom – gradom u cilju ublažavanja nastalih posledica.

O tužbenom zahtevu, nižestepeni sudovi su odlučili primenom odredaba člana 172. stav 1. u vezi članova 154. stav 1., 155. I 189. stavovi 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), člana 11. Zakona o ministarstvima („Službeni glasnik RS“, br. 44/14 i 14/15) i člana 2. Zakona o vanrednim situacijama („Službeni glasnik RS“ br. 111/09 ... 93/12), koji je prestao da važi stupanjem na snagu Zakona o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju vanrednim situacijama („Službeni glasnik RS“, br. 87/18 od 13.11.2018. godine), nalazeći da tužena ima obavezu da tužiocu naknadi srezmerni deo štete. Tužena je propustila da obezbedi neopohodne uslove i mere za protivgradnu zaštitu, pri čemu grad ne predstavlja višu silu da bi tužena bila oslobođena od odgovornosti prema članu 177. ZOO, jer se pojava gradonosnih oblaka može u metorološkom smislu predvideti i šteta u pretežnom delu sprečiti. Republika Srbija preko nadležnog sektora MUP-a vrši isporuku protivgradnih raketa, obučava i finansira naknadu za rad strelaca i daje dozvolu za dejstvo protivgradnih stanica u vanrednim situacijama (gradonosnim oblaci), zbog toga je odgovorna za štetu po članu 35. Ustava RS. Kako je ukupna šteta koju je tužilac pretrpeo na oštećenim zasadima malina 1.060.000,00 dinara, tužena je u obavezi da mu nadoknadi 70% ovog iznosa što iznosi 742.000,00 dinara, pri čemu je utvrđeno da nije bilo doprinosa tužioca nastanku štete bez obzira što nije postavio protivgradnu zaštitu na zasadu maline ili osigurao zasad, s pozivom član 192. Zakona o obligacionim odnosima jer i da ga je osigrao to ne bi dovelo do sprečavanja nastanka štete, niti bi ona bila manja nego što bi bila, već bi samo na strani osiguravajuće oraganizacije stvorilo obavezu da tužiocu nadoknadi štetu, što ne bi isključilo, ni umanjilo odgovornost tužene, pri čemu bi to lice moglo da se regresira od štetnika. Imajući u vidu vrstu spora i sadržinu tražene sudske zaštite, način presuđenja i razloge koje su nižestepeni sudovi dali za svoje odluke ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, a pobijana odluka je u skladu sa pravnim stavovima koji su izraženi kroz odluke Vrhovnog kasacionog suda i Vrhovnog suda, donetim u istovetnim činjenično-pravnim sporovima.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 404. ZPP odlučio kao u prvom stavu izreke ovog rešenja.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5, u vezi člana 403. stav 3. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 12.05.2018. godine, a vrednost predmeta spora iznosi 742.000,00 dinara.

Kako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, po srednjem kursu NBS na dan ponošenja tužbe, to revizija tužene nije dozvoljena u smislu člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća-sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković